Благовест је све што је свети Златоуст рекао. Тумачећи
четири света Еванђеља, он је у ствари написао пето Еванђеље. Тумачећи светог
апостола Павла, он је уствари постао други апостол Павле. Све је у њега
богонадахнуто, и стога све богомудро. Његов ум пун је богоумља, његово срце
пуно неба, његов дух пун Духа Светога. Када говори, он Богом говори, и Божје
говори. С правом он вели за себе; "Није наше оно што говоримо, него нам то
благодат Духа удахњује ... Ми не говоримо своје него Божје". А
христочежњиви су људи давно и давно изрекли о богоречитом благовеснику ову
свеистиниту истину: свети Златоуст - "свезлатна уста Светога Духа".
Хтело би ми се да нешто-нешто одаберем из светог Златоуста и
испишем овде, уз његав животопис. Али, с узбудљивом радошћу признајем: врло је
тешко, и скоро немогуће, правити избор из светог Златоуста. Јер у њега све је
одбир, све сам небески бисер, којим се и Херувими могу поносити, а камоли ми
људи, ми земни мутавци. Када се људском бићу дало да се преобрази у најречитију
Божју реч, Божји логос, добио се свети Златоуст. Господ Христос је Бог Логос,
Бог Реч, по природи; a човек је позван да постане бог логос, бог реч, по
благодати. Ако се у роду људском за икога од људи може рећи да је постао бог
реч по благодати, онда се то с највећим правом може рећи за светог Јована
Златоуста. Кроз њега је Вечни Бог Логос, Господ Исус Христос, најречитије казао
Себе и Своје свете богочовечанске тајне, и непрестано их казује Својим
следбеницима.
О вери
За светог Златоуста предмети вере су ван домашаја људског
разума и људских чула. Веровати значи: примати оно што се ни на који начин не
може схватити никаквим размишљањима. - Задовољан бити малим, знак је слабе
душе; при малом сматрати себе богатим, својствено је души болесној и бедној;
вера је ненасита. - Ако би ти узажелео да сва дела Божја схватиш разумом, онда
чиме би Бог био већи од човека? Дела Божја су недостижна разуму. Бог није тако
немоћан да ствара и чини само оно што је појмљиво за твој слаби разум. - Питаш,
како расте вера? Вера расте када ради ње подносимо невоље.
Где има вере, ту није потребно испитивање. Испитивање разара
веру. Ко испитује нешто, тај још није нашао; ко испитује, тај не може веровати.
Немојмо се бавити испитивањем, јер ако испитујемо, то већ није вера; вера
успокојава ум. Ми се зато и називамо верни, што без икакве сумње верујемо у оно
што нам је речено. Када би то што нам је речено долазило од људи, ми бисмо били
дужни подвргнути га испитивању; али пошто то долази од Бога, ми смо дужни
односити се са страхопоштовањем и веровати.
Права вера захваљује Богу свагда за све. Шта - зар треба
захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било
сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватао разлог нечега; у томе се баш и састоји
захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када
си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си
у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но
шта ја говорим о невољама које бивају овде на земљи! Та за сам пакао треба
захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво
размишљали, - несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у
паклу зауздаће срце наше... Да, када нас постижу болести, несреће, беда, онда
баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком,
него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба My захваљивати. Јер
нас Он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од
љубави наших родитеља, колико добро од зла.
О љубави
У љубави ево шта је достојно дивљења: к другим врлинама
прикрада се зло: например, некористољубив се често горди својом
некористољубивошћу; смиреноумни се често тим самим поноси у својој савести;
међутим љубав је слободна од сличне заразе, и нико се никада неће стати
надимати пред љубљеним. Замисли љубљеног и љубећег, али љубећег како треба
љубити. Он живи као на небу, наслађујући се свагда спокојством и плетући себи
хиљаде венаца. Такав човек чува душу своју чистом од мржње и гњева, од зависти
и гордости, од сујете и рђаве жеље, од сваке срамне љубави и сваког порока;
налазећи се још на земљи он стоји напоредо с арханђелима на небу... Када бисмо
испуњавали заповест Господњу о љубави према Богу и ближњему, онда не би било ни
роба ни слободњака, ни старешине ни потчињеног, ни богатог ни сиромашног, ни
малог ни великог, и сам ђаво не би био познат; и не само један него и други, па
макар их било на стотине и хиљаде, они не би могли учинити ништа када би било
љубави. Пре ће трава издржати силу огња неголи ђаво пламен љубави. Она је јача
од зида, тврђа од дијаманта; по чврстини, она превазилази све. Њу не побеђује ни
богатство, ни сиромаштво; или боље: не би било ни сиромаштва ни сувишног
богатства, када би било љубави, и постојало би само добро које проистиче из
једног и другог. Од богатства имали бисмо задовољство, од сиромаштва
безбрижност ... Љубав је као вредна пчела: одасвуд сабира добро и слаже га у
души љубећег. Љубав измењује саму суштину ствари и доноси са собом сва блага.
Она је нежнија од сваке мајке, дарежљивија од сваке царице; што је тешко она
чини лаким и удобним, врлину представља привлачном а порок одвратним.
Еванђелски љуби онај који љубљеноме жели оно што је корисно
и добро. Љубав чини те љубећи и љубљени сачињавају не два одвојена лица него
једнога "човека; a то сем љубави никаква сила учинити не може... Који
љуби, тај никада не може мрзети, ма шта се десило; у теже је и највеће благо
љубави. Шта, рећи ћеш, зар не треба мрзети ни непријатеље ни незнабошце? Треба
мрзети, али не њих већ њихово учење, не човека већ порочни живот и покварену
вољу Човек је дело Божије, а заблуда дело ђавола. Зато немој мешати Божје с
ђавољим. Ако ми станемо мрзети безбожнике и незнабошце, онда, продужујући тако,
ми ћемо почети мрзети и грешнике; а идући таким путем, ми ћемо се мало - помало
одвојити од већине браће, или тачније, од свих, јер нема никога без греха. Ако
треба мрзети непријатеље Божије, онда треба мрзети не само безбожнике него и
грешнике. У таком пак случају ми ћемо бити гори од зверова, гнушајући се свих и
надимајући се гордошћу као фарисеј... Еванђеље наређује: мрзети оно што је
рђаво у човеку, а не човека. Ђаволов је посао: отргавати нас једног од другог;
он се упорно стара да истреби љубав, да би човеку пресекао пут ка поправљењу и
задржао га у заблуди, а тебе у непријатељству, и на тај начин затворио му пут
ка спасењу. Ако лекар буде мрзео и избегавао болесника, а болесник се клонио
лекара, онда може ли болеоник оздравити? Реци ми, што се ти клониш њега и
избегаваш га? Зато ли што је безбожник? Но, са тог баш разлога и треба му
одлазити и лечити га, да би болесника повратио здрављу. Макар он боловао од неизлечиве
болести, теби је наређено да вршиш свој посао. Јуда је исто тако боловао од
неизлечиве болести, али Бог није престајао лечити га. Стога и ти не малаксавај.
По неизмерном човекољубљу Свом Господ Христос нас не само
избави од грехова, него нас и учини љубљенима, милима Себи. Замислимо: када би
неко узевши шугавца покривеног ранама и сатрвеног болешћу, старошћу,
сиромаштином и глађу, одједном преобразио њега у леполиког младића, чија би
лепота пленила све, образи сијали, очи гледале као два мила сунца; затим га
занавек оставио у том цвету младости, па га још обукао у порфиру, круну и у све
царске украсе; - ето, тако управо и преобрази Бог нашу душу, учинивши је и
лепом и привлачном и милом, те на такву душу силно желе гледати Анђели,
Арханћели и све друге Небеске Силе. Тако нас Бог учини милима и многопожељнима
Себи.
Ко има љубави за Христа, радује се сваком страдању ради
Христа. Зато, ништа није тако славно као окови ради Христа. Бити сужањ ради
Христа славније је него бити апостол, него бити учитељ, него бити еванђелист.
Ко воли Христа, схвата ове речи. Ко лудује и сагорева за Господом, зна силу
окова. Сужанство ради Христа апостол Павле би више волео него живот на
небесима. Његове оковане руке блиставије су од свакога злата, од сваке круне
царске. Венац од драгог камења на глави не блиста тако као железни окови ради
Христа. Тада тамница постаје светлија од царских палата. Шта кажем: од царских
палата? Та светлија и од самога неба, јер има у себи сужња Христовог. Ко воли
Христа, зна ову вредност, зна ову врлину, зна колико је блага донело роду
људском сужањство ради Христа... Који знају љубав Христову, срамоту ради Христа
сматрају блаженством већим од сваког блаженства. Ако би ми ко давао или цело
небо или Павлове окове, ја бих претпоставио окове. Ако би ко хтео да ме смести
или са Анђелима на небу или са Павлом, окованим у тамници, ја бих изабрао
тамницу. Ако би ко хтео да ме учини једном од Сила које окружују небо и престо
Божји или оваквим сужњем, ја бих више волео да постанем такав сужањ. И с правом:
јер ништа нема блаженије од тих окова. Ништа нема боље него страдати ради
Христа. Ја величам Павла не толико што је био узнесен у рај, колико што је био
вргнут у тамницу. Ја га величам не толико што је чуо неисказане речи, колико
што је био у оковима. Ја га величам не толико што је био узнесен до трећега
неба, колико због окова. А да су окови више од свега тога, он је то знао и сам.
Ево чуј, он није рекао: молим вас ја који сам чуо неисказане речи. Него шта?
"Молим вас ја сужањ у Господу" (Еф. 4,
1).
Страдати за Господа - заиста је то највећи дар, већи од свих
других: већи од дара зауставити сунце и месец, и од дара покренути свет. To je
веће него имати власт над ђаволима, него изгонити ђаволе. Ђаволи пате не толико
када их ми изгонимо вером, колико када виде где ми ради Христа страдамо и
налазимо се у оковима. To нам даје велику слободу ка Христу. Добро је бити у
оковима ради Христа не зато што нам достављају Царство, већ зато што то бива
ради Христа. Ја величам окове не зато што преносе на небо, него зато што бивају
ради Господара неба.
Ко љуби Христовом љубављу, добија од Бога горуће, пламено
срце. Та љубав је ненасито благо: јер и вољени и волитељ све више и више жуде
да буду вољени. Мера те љубави је - никада не стати: "Нека љубав ваша све
више и више изобилује у знању и сваком осећању" (Флб. 1, 9). Апостол цени
не просто сваку љубав, него љубав која произлази из знања, тојест не подједнако
љубав према свима, јер таква љубав не би била љубав већ равнодушност. Шта
значи: "у знању"? Значи: са расуђивањем, са размишљањем, са
разборитошћу. Јер има и таквих који воле неразумно, на дохват, због чега њихово
пријатељство и није постојано.
Ништа није тако неприлично и туђе хришћанину као тражити
себи одмор и починак: ништа није тако туђе његовом позиву и војевању као бити
силно привезан за овај живот. Твој Господ би распет, а ти тражиш одмора? Твој
Господ би прикован, а ти се предајеш задовољствима? Је ли то дело племенитог
војника? Стога свети Павле и вели: "Многи ходе, за које вам много пута
говорих, а сад и плачући говорим: непријатељи крста Христова". - Свети
апостол говори ово, јер је било људи који су се лицемерно држали хришћанства, а
живели су у доколици и задовољствима, што је противно крсту. Јер крст сачињава
принадлежност душе која је ступила у борбу, готова је на смрт, и никакав одмор
не тражи себи; а они живе управо супротно томе. Стога, премда себе називају
хришћанима, ипак су непријатељи крста: јер када би волели крст, они би се
трудили да живе животом Распетога. He би ли распет Господ твој? Ако се на исти
начин не можеш распети, ти Га подражавај на други начин: распињи себе, не да би
уништио себе (не дао Бог! јер то је безбожно), него по речи Павла: разапе се
мени свет, и ја свету (Гл. 6, 14). Ако волиш Господа свог, онда умри Његовом
смрћу: познај како је огромна сила крста, колика је добра он учинио, колика
чини, и какво је он осигурање живота. Крстом се извршује све и сва: крштење -
крстом, рукоположење - крстом; и уопште ма где били: на путу, или код куће, или
на ком другом месту, крст је велико благо, спасоносно оружје, несавладљив штит
против ђавола. Тако дакле, када ратујеш против ђавола, ти већ носиш крст, не
просто чинећи крсни знак, него претрпљујући крсна страдања. Христос обично
страдања назива крстом, као кад каже: Који не узме крст свој и за мном не иде
(Мт. 10, 24), тојест који није готов на смрт. А људи ниски, који воле живот и
тело, непријатељи су крста; та и сваки који воли уживања и земаљско спокојство
- непријатељ је крста.
Вера нам открива истину, и од искрене вере рађа се љубав.
Јер ко истински верује у Бога, никада неће пристати да се удаљи од љубави. -
Стварно, човек који не зна љубав, не може, заиста не може имати племенита и
великодушна осећања. Основ сваког добра није ништа друго до љубав. О њој висе
закон и пророци (Мт. 22, 40). Као што огањ, кад захвати шуму, обично очишћава
све, тако и жар љубави, ако се разгори у коме, очишћава и истребљује у њему све
што је шкодљиво за божанско семе, и чини земљу чистом за примање тог семена.
Где је љубав, тамо се истребљује зло, тамо нема ни среброљубља - корена зла, ни
користољубља, ни гордости. Јер, може ли се ко гордити пред личношћу коју воли?
Ништа не чини толико смиреним као љубав. Бићима која љубимо, ми служимо као
робови, и не стидимо се, него им још благодаримо за такво ропство, за њих ми не
штедимо своје новце, а понекад и телесне силе. Где је љубав, тамо нема ни
зависти ни оговарања; тамо је све тихо, све спокојно, нема ни трага од неслоге
и свађе, све је пуно мира. Зашто? Зато што сами греси: грамжљивост, крађа,
завист, оговарање, надменост, кривоклетство, лаж, све то ишчезава тамо где је
љубав.
О врлинама
Ја тврдим, благовести свети Златоуст, да су сви способни за
врлину... Очигледно је да се у нама људима налази могућност врлине. Стога,
немојмо говорити: онај је добар по природи, а овај је зао по природи. Јер ако
би ко био добар по природи, онда никада не би могао учинити себе злим; а ако би
био зао по природи, онда никада не би могао учинити себе добрим. Међутим ми
видимо брзе промене код људи: они час падају у једно час у друго стање, и
прелазе од једног к другоме. To ce види у Светом Писму: цариници постају
апостоли, ученици - издајници, блуднице - целомудренице, разбојници - добри,
волсви - поклоници, безбожници - побожни. А многобројне примере тога видимо и
сами сваки дан. Када би добро и зло били природни, онда таких промена не би
остало. Ко хоће да буде добар, ништа га у томе не може спречити, па макар пре
тога он био један од најпорочнијих људи. Врлина је сагласна с природом, а порок
је супротан природи, као што је болест супротна здрављу. Например: каква то
неопходност приморава лагати и клети се? Никакве неопходности нема, никакве
невоље; ми то чинимо по доброј вољи.
Реци ми, зашто кажеш да је врлина тешка? Она је тешка за
нашу лењост, а сама по себи она је лака и удобна. Ево шта о томе вели Христос:
Јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11, 30). Ако ти не осећаш да је
врлина лака, значи немаш јаке ревности. Као што при ревности тешко постаје
лаким, тако без ње лако постаје тешким. Ако ти настројиш душу своју како ваља,
онда ћеш осетити лакост врлине ... Ти си најнесрећнији од свих људи, ако се
туђиш врлине. Нама је важно оно што је врлинско, а без тога све је остало
потпуно некорисно. Оно што је корисно за нас јесте врлина и философија, тојест
свети еванђелски живот.
Љубав је виновница сваке врлине. Зато, засађујмо је
најбрижљивије у нашим душама, да би нам она донела блага, и да бисмо непрестано
сабирали обилне плодове њене, који свагда цветају и никада не увену. Све врлине
сачињавају један чврст ланац, који је чвршћи и лепши од сваког златног ланца.
Свака врлина има такву силу да и ствара другу врлину и сама се од ње ствара,
подржава Аругу врлину и сама се од ње подржава. Нико никада не може помоћу зла
доћи до добра, ни помоћу блуда до целомудрија, ни помоћу зависти до
добронамерности... Наређујући нам да се испунимо сваком пуноћом Божјом (Еф. 3,
19), свети апостол нас побуђује на подвиге, помоћу којих се можемо испунити
онаким врлинама какима је испуњен Бог.
Раскликтана чудесном благовешћу Спасовом, христочежњива душа
светог Златоуста благовести: Свети апостол вели: "захваљујући свагда за све
Богу" (Еф. 5, 20). Шта - зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да!
макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватао
разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито,
ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од
тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити
ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим о невољама које бивају
овде на земљи! За сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у
паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, несумњиво ће нам много користити и
ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше .. . Да, када нас постижу
болести, несреће, беда, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то
захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од
све душе треба My захваљивати. Јер нас Он љуби већма него наши родитељи; и
љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.
О богатству
Будимо задовољни малим, и бићемо увек богати. Бринимо се
једино за одело и обућу, и добићемо и то, и далеко више од тога... He no
количини имовине, него по расположењу душе треба судити о богатству и
сиромаштву. Сиромашнији је од свих онај који свагда жели више но што има и
никада не може да заустави своју злу жељу. Стога, бегајмо од среброљубља, тог
виновника сиромаштине, упропаститеља душе, пријатеља пакла, непријатеља
Небеског Царства, извора свих уопште зала; презиримо имање, да бисмо се боље
користили имањем и помоћу њега добили и обећана нам блага... Ако хоћеш да будеш
богат, презири богатство. И заиста, није богатство у имању богатства, него је
богатство - не бринути се о стицању богатства. Ако тако будемо водили себе,
онда ћемо и овде на земљи бити богатији од свих богаташа, и тамо на небу
наследићемо небеска блага... Богат је не онај коме много треба, него онај коме
ништа не треба.
Бог хоће од нас: никада не желети да се има много, но исто
тако не туговати када се има мало. У овоме свету сви ми живимо једно одређено
време, и сви смо обучени у подједнако тело: стога ни богаташу никакве добити од
сувишне имовине, ни сиромаху никакве штете од сиромаштине. Што се онда плашиш
сиромаштва? А ти, зашто јуриш за богатством? Бојим се, одговараш ти, да ме
нужда не примора да идем на туђа врата и просим. Често чујем да се многи чак и
моле Богу, да не допусти да им икада буде потребна људска помоћ. Слушајући то,
ја се смејем, јер такав страх доликује само деци. У самој ствари нама је у
свему сваки дан потребна међусобна људска помоћ. Зар не видиш да смо сви ми
потребни један другоме? Војник занатлији, занатлија трговцу, трговац
земљоделцу, роб господару, господар робу, сиромах богаташу, богаташ сиромаху,
просјак даваоцу милостиње, давалац милостиње просјаку. Да, прималац милостиње
задовољава највећу потребу, већу од свих потреба. Јер када не би било просјака,
много би било изгубљено за наше спасење, пошто не бисмо имали нашта трошити
своју имовину. На тај начин и просјак који изгледа некориснији од свих,
показује се кориснији од свих. Ако је тебе стид што ти је потребан други, онда
ти једино остаје да умреш, јер ко се тога стиди, њему је немогуће и живети.
Ако желиш да се обогатиш, постани сиромах. Таква су чудесна
дела Божија. Неће Бог да ти постанеш богат услед сопствених напора, него по
Његовој милости. Препусти то мени, вели Он, а ти се брини о духовном, да би ти
познао и моју моћ; бегај од ропства и јарма богаћења. Ти си сиромашан све дотле
док си везан за богаћење. Та бити богат не значи стећи много, него немати потребу
за много. Ако и цар има такву потребу, онда се и он ничим не одликује од
просјака ... Ако хоћеш да стекнеш земаљска блага, ишти небо. Ако желиш да
уживаш земаљско, презири га. "Иштите најпре царство Божије, и ово ће вам
се све додати" (Мт. 6, 33). Зашто се дивиш ономе што има малу вредност?
Због чега жудиш за оним, о чему не вреди ни говорити? Докле ћеш остајати
сиромах? докле просјак? Погледај на небо, помисли о оном богатству које се тамо
налази, подсмехни се злату, научи се како га употребити. Ми се користимо њиме
само у земаљском животу, који је, упоређен са будућим животом, што и капља
упоређена са бескрајном пучином. Оно не сачињава истинску имовину. Зато, чим се
обретеш на самрти, други узимају све што имаш, хтео ти то или не, па сами опет
предају другима, а ови опет трећима. Сви смо ми дошљаци и најамници. Власништво
постоји само по имену, a у самој ствари сви смо ми власници туђега. Нама
припада само оно што пошаљемо испред себе у онај свет. Оно пак што се овде
налази није наше и за живота нашег на земљи оно одлази од нас. Нама припада
само оно што сачињава наше душевне подвиге: милостиња и човекољубље. Постарајмо
се да њих стекнемо, и да они постану наше унутрашње, духовно имање. Ми немамо
могућности да одлазећи из овог света понесемо са собом новце, али можемо понети
милостињу. Њу и треба изнад свега да шаљемо испред себе у онај свет, да бисмо
припремили себи обиталиште у вечним обитељима. Једино је врлина способна да нас
прати у онај свет, једино врлина прелази у будући живот.
Све што имамо, добили смо од Христа: од Њега имамо и само
постојање, и живот, и дисање, и светлост, и ваздух, и земљу. Ако би нас Он
лишио ма чега од тога, ми бисмо пропали и иструлели, пошто смо дошљаци и
путници. Изрази: "моје" и "твоје", само су празне речи,
пошто уствари није тако. Например: ако ти кућу назовеш својом, то је - празна
реч, не одговара стварности, пошто Творцу припада и ваздух, и земља, и грађа, и
ти сам који си кућу подигао, и све остало. Када и користиш кућу, она чак ни
тада није твоја, не само због смрти која ти грози, него и пре смрти због
пролазности ствари. Имајући то на уму непрестано, будимо богомудри и када
добијамо и када губимо, и немојмо робовати предметима пролазним и који не
припадају нама. Лишава ли нас Бог имања, Он узима Своје; лишава ли те части,
тела, душе, или сина твога, Он узима не твога сина него Свога слугу, јер га је
створио, Он, а не ти; ти си само припомогао његовом појављењу, а све је учинио
Бог. Будимо благодарни што смо се удостојили припомоћи My y Његовом делању...
Када ми сами - нисмо своји, како онда остало може бити наше? Ми двоструко
припадамо Богу: и по саздању, и по вери. Тако Давид вели: Биће је моје од Тебе
(Пс. 38, 8); такође и Павле: Кроз Њега живимо, и крећемо се, и јесмо (Д. А. 17,
28); а расуђујући о вери, каже: Нисте своји, купљени сте скупо (1 Кор. 6, 19).
Све је Божије. Зато када Он захтева и хоће да узме назад, онда се немојмо
противити као неблагодарне слуге, и присвајати себи оно што припада Богу. Душа
твоја - није твоја; како онда имање може бити твоје? И како ти траћиш на што не
треба оно што није твоје? Зар не знаш да ћемо бити осуђени зато што рђаво
употребљавамо оно што нам је дато? Оно што није наше већ Божије, треба да
употребљавамо на сличне нам слуге. Зато је богаташ и био осуђен што није тако
радио, као и они који нису нахранили Господа. Немој говорити: ја трошим своје и
уживам своје. - Но то није твоје већ туђе. Велим: туђе, јер ти сам тако хоћеш;
Бог жели да оно што је теби уручено ради браће, постане твоје; туђе постаје
твојим када га ти употребљаваш на друге; а када га неумерено употребљаваш на
себе, онда твоје постаје туђим. Ти немаш састрадалности и говориш да с правом
употребљаваш своје за своје уживање; a ja баш зато и кажем да је оно туђе. Све
твоје јесте заједничко - за тебе и твога ближњег; као што је заједничко -
сунце, и ваздух, и земља, и све остало. Да будем јаснији: храна телесна,
одређена уопште за све удове тела, ако буде приграбљена једним удом, она онда
постаје туђа и за њега. Она не може да се свари и да храни, - отуда постаје
туђа и за њега. A поставши заједничком, она постаје сопственост и његова и свих
осталих удова. Исто је тако и са имањем: ако се ти један будеш користио њиме,
онда ћеш доживети штету и ти, јер нећеш добити награду; ако га пак делиш са
другима, тада ће оно више бити твоје, тада ћеш и добити користи од њега. He
видиш ли како руке служе, уста жваћу, а желудац прима храну; и желудац не каже:
ја примам, и зато треба да је сву задржим код себе. - He говори то ни ти
односно имања. Ко прима, тај је дужан и да даје. Као што би желудац било рђаво
да задржава храну у себи а да је не расподељује, јер би то нашкодило целом
телу, тако је и за богаташе рђаво да своју имовину задржавају код себе, јер то
упропашћује и њих саме и друге. Такође, једино око прима светлост, али је не задржава
у себи него осветљује цело тело, јер је њему неприродно задржавати светлост у
соби док оно остаје оком. Ноздрве осећају мирис, али га не задржавају у себи
него га предају мозгу, саопштавају мирис и желудцу и достављају пријатност
целоме човеку. Ноге једине ходају, али притом оне не само себе премештају него
и цело тело преносе. Тако и ти не задржавај само за себе оно што ти је
поверено, јер ћеш на тај начин нашкодити свима, а највише самоме себи. - Но то
се може видети не само на удовима тела. Тако например: ковач, ако не хтедне
својим занатом користити другима, он ће нанети штету и себи и другим занатима.
Тако исто обућар, земљоделац, пекар и сваки други занатлија, ако не усхтедне
другима давати производе свога заната, нашкодиће не само другима него преко
других и себи.
Чудесан и јединствен пример обогаћења вечним богатством рода
људског кроз сиромаштво, представља Господ Христос. Свети апостол благовести:
Знате благодат Господа нашега Исуса Христа да, богат будући вас ради осиромаши,
да се ви његовим сиромаштвом обогатите (2 Кор. 8, 9). Тиме свети апостол вели:
представите себи благодат Божију, размислите о њој, удубите се у њену величину
и огромност, и тада нећете поштедети ништа од своје имовине. Господ Христос је
потрошио славу Сво ју, да би се ви обогатили не богатством него сиромаштвом
Његовим. Ако не верујеш да сиромаштво производи богатство, онда се сети Господа
свога, и више сумњати нећеш. У самој ствари, да Он није осиромашио, ти не би
постао богаташ. Заиста је достојно дивљења: сиромаштво је обогатило богатство.
А богатством свети апостол овде назива познање вере, очишћење грехова,
оправдање, сх;већење и остала безбројна добра која нам је Христос даровао, и
обећао даровати нам. И све је то стечено за нас помоћу сиромаштва. Каквог
сиромаштва? Оваквог: Он прими тело, постаде човек и претрпе страдања; мада Он и
не беше ничим дужан теби, већ ти беше дужан Њему.
Молитвено погружен у Еванђеље светог апостола Павла, свети
Златоуст благовести: Докле ћемо бити телесни? докле ћемо гмизати по земљи? Све
нам мора бити споредније од бриге о деци и од васпитања њиховог "у науци и
саветима Господњим". Ко се израна научи бити богомудар, тај тиме стиче
богатство веће од сваког богатства, и највећу славу. Није толико корисно
одгајати сина учећи га занату и спољној науци помоћу којих се стиче новац,
колико - научити га да презире новац. Ако желиш да га начиниш богатим, ти
поступај тако. Богат је не онај коме треба много имања, и поседује много, него
онај коме ништа не треба. Тако васпитавај свога сина, томе га учи; то је
највеће богатство. Немој се паштити да сина свог учиниш чувеним по световној
учености и да му прибавиш славу, него се старај да га научиш да презире славу
овога живота; то ће га учинити славнијим и чувенијим. Ово може постићи и
сиромах и богаташ; томе се може научити не од учитеља и од наука, Hero из
Светога Писма. Немој тражити да син твој дуго живи на земљи, него да се на небу
удостоји живота безграничног и бесконачног. Дај му оно што је велико, не оно
што је мало. Удуби се у речи светог апостола Павла: "гајите их у науци и
саветима Господњим". Старај се да га начиниш не ритором, него га научи да
богомудрује. Ако не постане ритор, неће бити никакве штете; а ако му недостаје
богомудрости, хиљаде риторстава неће му ништа користити. Потребно је лепо
владање а не оштроумност, морал а не говорничка вештина, дела а не речи. To је
оно што доноси Царство, то дарује истинска блага. He језик изоштравај, него
душу очишћавај.
О Цркви
Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква
подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности...
Црква је установљена не зато да се они који се сабирају у њој деле међусобом,
већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба;
она разликује и једног и другог по врлини.
Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може
ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он
је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо
храм, Он обитавалац; Он је Првенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници;
Он је живот, ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је
светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта
никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом
одвојити и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се;
грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало
од чокота, постаје неродна. На тај начин, то мало већ је не мало него скоро
све. Зато, када погрешимо ма у чему малом, или осетимо лењост, немојмо
превиђати то мало, јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати
велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а ми је не закрпимо, она ће се сва
подерати; исто и кров, падне ли с њега неколико црепова, и тако буде остављен,
разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према
малим гресима, да не бисмо упали у велике.
Као што тело и глава сачињавају једнога човека, тако су
једно Црква и Христос. Као што наше тело јесте нешто једно, иако се састоји из
многих делова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно. Иако се Црква
састоји из многих чланова, но ти многа су једно тело. Један Дух саставио је из
нас једно тело и препородио нас, јер није једним Духом крштен један a другим
други. И није само Дух који нас је крстио један, него и оно у шта нас је
крстио, тојест ради чега нас је крстио, јесте једно, пошто смо се ми крстили не
зато да сачињавамо разна тела, него да сви ми тачно сачињавамо једно тело један
према другоме, тојест крстили смо се ради тога, да сви будемо једно тело.
До оваплоћења Бога Логоса, вели свети Златоуст, небеско и
земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али
оваплоћењем Господа Христа Бог постави једну главу за све, за анђеле и људе,
тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а
другима - Бога Логоса. Као када би неко рекао за кућу да је у њој нешто труло а
нешто јако, па би обновио кућу, тојест учврстио је појачавши јој темељ; тако и
овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињење, тада ће
једино и бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено
под једну главу.
Видиш ли, пита даље свети Златоуст, шта је Бог учинио?
Васкрсао је Христа, - зар је то мало? Али погледај даље: посадио Га је с десне
стране Себи. Каква реч може то изразити? Онога који је од земље, онога који је
безгласнији од риба, онога који је био играчка демона, - одједном је подигао на
висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове! Обрати пажњу куда га је
подигао. Посадио га је на небесима изнад сваке створене природе, изнад сваког
поглаварства и власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да
би Га познали; заиста је потребно откривење. Замисли колико је растојање између
човечанске и Божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене
ништавности уздигао у достојанство Божанске
За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена.
Зато је и апостол не просто рекао: горе - ανω него: изнад - υπερανω.
А изнад вишњих Сила је једино Бог. И на такву висину је Он
уздигао човека, од најнижег унижења на највиши степен власти, иза које не
постоји неко више достојанство. Све то апостол говори о Васкрслом из мртвих,
што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он то не говори о Богу
Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу И шта
ја говорим: комарци? Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина
(Ис. 40, 15) онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце. Дакле, не говори о
Богу Логосу, него о Ономе који је од нас. To уствари и јесте велико и чудесно,
што Га је уздигао из земљине преисподње. Када су сви народи пред Богом као
капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим Бог Њега уздиже изнад
свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове... О,
заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што Бог Логос постаде човек, човеку сва
саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који
иако нема потчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може
претпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не
просто, него покори до потпуне потчињености, тако да веће потчињености не може
бити. Зато је апостол и рекао: под ноге Његове, и Њега даде за главу Цркви над
свим. - Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је
уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава,
тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза
између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели:
над свим = υπερ παντα. Шта значи: над свим? Значи, или да је Христос изнад
свега видљивог и умом замисливог, или да је од свих доброчинстава, учињених нам
Њиме, највеће то што је Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом
никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити иког другог. Бог нас је почаствовао
не само тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што
је припремио да сав род људски уопште греде за Њим, држи се Њега, следује Њему.
"Која је тело Његово". Да ти, чувши реч "главу", не би ту
реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би
сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол
додаје: "пуноћа Онога који све испуњава у свему". Шта то значи? Значи
ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава.
Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразио Божију славу.
Он каже: "пуноћа", тојест као што се глава допуњује телом, јер се
тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује
да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би
били - један рука, други нога, трећи неки од осталих делова, онда тело Његово
не би било потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. To значи:
тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када сви ми будемо чврсто
сједињени и повезани.
Видиш ли "богатство славе наследства"? Видиш ли
"неизмерну величину моћи на онима који верују"? Видиш ли "наду
звања"? Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо
Главе тело, којој је све покорено. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи
од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него сви они.
Јер као што апостол каже у Посланици Јеврејима: Бог прими природу не од Анђела,
него од семена Авраамова (Јевр. 2, 16). He природу Поглаварства, ни Власти, ни
Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посади је
горе. И шта ја говорим: посади? Учини је Својом одећом; и не само то, него и
све покори под ноге Његове... С трепетом ценимо блискост и сродство наше с
Богом; бојмо се да се ко не одсече од овога тела, да ко не отпадне, да се ко не
покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац,
- реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? А
овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава,
што је несравњено веће; - међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та
Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу
Главу, а ми, тело Њено, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати?
И каква нам после тога остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу
том, размишљај о превеликој части тој. To треба да нас плаши више него пакао.
Јер када и не би било пакла, то за нас, који смо удостојени толике части а
потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде
највећа казна, неисказана мука. Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне
стране кога се налази? Она заседа изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе; а
тело Њено и демони газе? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би
било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се сетимо и оног Тела које
је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда носи
крст, јер га је и Он носио; подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце.
Такво је било Његово тело, иако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу
Његовом, то причешћујући се њиме и пијући крв Његову, имајмо на уму да се у
тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа не разликује од онога Тела
које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљиве
Силе, -то Тело управо ми и једемо. О, колико нам је путева откривено ка
спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје Тело, - н
све то нас не одвраћа од зла. О, помрачења! О, дубоког бездана! О,
неосетљивости! - Заповеђено нам је: Мислите о ономе што је горе, где Христос
седи с десне стране Бога (Кол. 3, 2.1). Међутим, једни се брину о богатству,
други пропадају у страстима.
Тумачећи богонадахнуте речи првоврховног апостола:
"Какво је богатство славе тајне ове (тојест Цркве) међу незнабошцима"
(Код. 1, 26), свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном
узвести у достојанство Анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере
без икаквог труда, - стварно је то слава и богатство тајне; слично томе као
када би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који избачен издише и
није више у стању да се миче, изненада учинио човеком и поставио га на царски
престо. Обрати пажњу: незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљеници
и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити
над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше телом Господара Анђела и
Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше
сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише?
Требало је да они сазнаду: прво, да камење нису богови; друго, да не само они
нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни
оно што је више неба, такође није Бог; треће, да ни камење, ни животиње, ни
биљке, ни стихије, ни оно што је горе - οὐ τἀ ἂνω ни оно што је доле - οὐ τἀ
χάτω ни човека, ни демоне, ни Анђеле, ни Арханђеле, нити икоју другу од тих
Вишњих Сила - природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине,
њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог; да само Њега треба
обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт;
да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узиће на
небо, удостојити се бесмртности, настанити се са Арханђелима. Човека, који је
стајао тако ниско, пошто је све те ступњеве прескочио, Господ Христос посади на
небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела
и Арханђела и Престола и Господстава. Заиста је свети апостол дивно рекао:
Какво је богатство славе тајне ове!
Христос нека буде за вас све и сва: и вредност, и род, и у
свима вама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово
-πάντες Χριστὁς εἴς εγενεσϑε, σῶμα αὒτοὖ ὂντες; - Црква је место Анђела, место
Арханђела, царство Божије, само небо. - Зашто врата паклена нису одолела Цркви?
Зато што Христос свагда борави с нама. Када он не би био с нама, онда Црква не
би однела победу.
Нема коментара:
Постави коментар