Зашто на Западу више нико неће да гледа Михалкова?

Само Господ наш зна меру неизрециве лепоте руске душе
Иван Буњин, “Светац”

Када сам у Гугл укуцао “Сунчаница” на енглеском језику није се појавио ниједан критички текст у неком од бољих, али ни горих филмских магазина, као нити било какав извјештај да је филм био приказан на неком бољем, или горем западноевропском филмском фестивалу.
Изузетак је Википедија на којој постоји кратак одломак и сиже радње филма на енглеском језику, али знамо да Википедију свако може да уређује, па је право питање ко је то заиста написао. Откуда да један од омиљених руских и свјетских редитеља, чији су се нови филмови жељно ишчекивали, па макар они били и лоши, бива нагло скрајнут?

Разлог за негативан однос Запада према Михалкову нимало није случајан и треба га тражити у чињеници да на почетку филма као ознака мјеста дешавања радње стоји Југ Русије, новембар 1920. године. Наизглед обична реченица, због данашње геополитичке ситуације, у себи крије добре основе за полемику. Поменути Југ Русије у ствари је Крим, а ако узмемо да је у Украјини у вријеме објављивања филма бјеснио грађански рат и да је Русија усљед добро организованих војних операција успјела да поврати и осигура ову врло важну стратешку тачку, онда треба да нам је јасно због чега нико на Западу више не жели, или је можда боље рећи и не може да гледа Михалкова. Наизглед либералани Запад никада не прашта када се неко усуди да задире у простор његовог дјеловања и да се сукоби са његовом бескомпромисном жељом ширења утицаја и моћи. Стога Михалков, који заиста понекад умије да даје непромишљене и неумјесне изјаве, овог пута бива неправедно осуђен на прогонство само због тога што жели да сачува колективно памћење једног народа на неке протекле догађаје. Тиме се одупире манипулативној жељи Запада да реконтекстуализује историју и да је сашије по својој мјери, што се огледа и у лајтмотиву филма који гласи: “Ово је сочиво, и ако на то сочиво падне само једна длака, трунчица, човјека на фотографији једноставно нема. Човјек се једноставно брише из историје”. Због свега тога редитеља је задесила слична егзилска судбина као и писца кратке приче “Сунчаница”, првог руског књижевника нобеловца, Ивана Буњина, по чијем је дјелу и настао филм, који је био пројтеран из Совјетске Русије. Из овог видимо да на мјесту попут Запада, које се патворно представља као упориште слободе и правде, лако можемо пронаћи одлике Стаљиновог тоталитарног режима.

Идеја за филм се развила још седамдесетих година двадесетог вијека, али због веома негативног односа тадашње комунистичке власти према Буњину, филм је било немогуће снимити. Иако он носи исти наслов као и Буњинова прича, редитељ је пишчево дјело употријебио само као базичну основу за грађење свог филма – Буњиново дјело тематизује кратку љубавну епизоду са путовања паробродом по Волги између официра краљевске руске војске и јако лијепе и заносне непознате жене. Михалков користи ову причу, као и Буњинов дневник “Проклети дани”, за костур око ког ће обмотати остатак свог филма. Из овог слиједи да филм “Сунчаница” није само пука репродукција и екранизација Буњинових набројаних дјела, већ да има доста изворно Михалковљевих идеја. Оне се највише огледају у поступку прављења оштрог контрапункта између оног што је било некад и оног што представља садашње вријеме у филму. Буњинова прича чини дио филмске радње који је смјештен у не тако далеку прошлост (1907), у вријеме прије Октобарске револуције и доба Царске Русије, док други дио (условно га можемо назвати Михалковљев дио прожет Буњиновим сјећањима и записима из дневника) чине сцене након катаклизме ројалиста и времена Црвеног терора у којима главне улоге имају поражени официри Бијеле армије, међу којима се налази и Буњинов поручник, који је код Михалкова догурао до чина капетана. Лик безименог капетана провлачи се у оба времена и кроз развој његовог карактера, који намјерно није именован како би се добило на универзалности представљене слике, гледаоци су у могућности да прате и ток руске историје.

Питање које највише мучи капетана, а што је уједно и главно питање филма, јесте гдје је нестало оно доба, прије Октобарске револуције, када је он био безбрижно заљубљени поручник, који путује паробродом по Волги. Михалков проницљиво градећи свој филм и лијепом метафором сунчанице, која је наводно одговорна за све социјално-политичке промене друштва, постепено одговара на ово питање. Док су руски официри водили лагодан и раскошан живот, занемаривали су расположење обичног народа, који се, подбуњен комунистичким агитаторима и тешким животом, врло лако одлучио на буну и револуцију. Филм вјеродостојно илуструје и отуђење народа од цркве усљед незајажљиве похлепе попова, који за једно обично освештавање крстића траже и по десет рубаља.

На крају, као закључак намеће се да Русима нико није крив, већ да је њихова аристократија својом непажњом и несмотреношћу, али и индиферентношћу према својој отаџбини, отиснула своју државу у пропаст. Било би лијепо упоредити веома успјешне метафоричне сцене из, мени лично најдражег Михалковљевог филма, “Код куће међу странцима, странац међу својима” (1974), у којима се види како једна кочија, која може да представља и руску царевину, бива отиснута низ падину и преврнута, са сценом из “Сунчанице”, када се колијевка отискује низ чувено степениште у Одеси. Михалков тако прави и лијеп омаж Сергеју Ејзенштајну и његовом нијемом филму “Оклопњача Потемкин” (1925), тако што кључне и најбоље сцене филма смијешта на исту локацију где је и Ејзенштајн снимао свој нијеми класик.

Такође, “Сунчаница” се може упоредити и са врхунским остварењем Александра Сокурова, снимљеним у само једном кадру, “Руска барка” (2002), у ком су три вијека руске царске историје смјештена на пловећи брод. Ако узмемо да брод код Сокурова симболички представља један херметично-изолован простор, који треба да сачува успомене на руско царство, онда потапање оронулог брода препуног бијелих војника, који пјевају литургијску пјесму, код Михалкова јасно симболизује жељу црвених да све оно што је било прије њих избришу и гурну на дно Црног мора.

Буњин се боље снашао у мелодрами од Михалкова

Једино мјесто гдје се Михалков спотакао и гдје није успио да одржи константу јесу поједине мелодрамске и патетичне сцене између официра и непознате црнке, које је Буњин у својој причи далеко успјешније ријешио.

Правећи поново једну носталгичано-емотивну драму чија је радња смјештена у царско и комунистичко доба, редитељ не одступа од провјерене парадигме, која му је донијела мноштво филмских награда и планетарну признатост и славу. Свакако, одмах треба напоменути да филм “Сунчаница” није својим квалитетом еквивалент најбољим Михалковљевим остварењима са сличном тематиком попут филмова “Код куће међу странцима, странац међу својима” (1974), “Незавршени комад за механички пијанино” (1977), “Варљиво сунце” (1994) и “Сибирски берберин” (1998). Али, иако није достигла савршенство претходно поменутих филмова, чињеница је да је “Сунчаница” још један добар и успио Михалковљев филм.

Иван Базрђан, “Нови полис”

Извор: Вијести

Преузето са: Митрополија црногорско-приморска