Рођена сам и порасла у комунистицкој и
традиционално-православној породици. У време мог родјења отац је био секретар
партије и резервни официр, који је то постао указом друга Тита. Моји славе
Божић, Васкрс и крсну славу. Посте Бадњи дан, Велики петак, два Крстовдана и
Усековање главе Светог Јована Крститеља.
Елем, касно сам се крстила, у десетој години на Светог
Василија Великог, на свој захтев. Онда су ме покојни бака и дека одвели на прво
причешће у Недељу чистога православља. Била је гужва и нисам била
концентрисана. Тада нисам знала колико је важно узимати Господа у себе. Знала
сам само да сам учинила несто велико и значајно. Онда нас је деда одвео у
ресторан на пастрмку и часу црног вина.
Прерано сам ушла у пубертет и почела интензивно да тражим
себе. Као и свако нормално људско биће по природи сам постала Боготражитељ.
Почела сам тражити Бога. Али, нажалост на погрешним местима. Почела сам пити
кафу и превртати шољу, читати хороскоп, сановник, књиге о реинкарнацији и
парапсихологији, цак и онај секташки цасопис “Треће око”.
Одусшевљавали су ме
филмови са мотивима католичке вероисповести. Родитељи су се бринули да сам
застранила у онострано и окултно.
А онда, слава Господу, сам чула у себи глас Христа. У
тринаестој години сам 26.јануара увече рекла породици да бих волела да сутрадан
идем у Цркву Светог Ђорђа. Рекли су да је то сасвим у реду. Вероватно су се
пласили да цу у пубертету постати лак плен некој верској секти, цији је
Дјаволски рад у то време ескалирао у Србији. А и сматрали су да ме свештеници
неће на зло навратити, да нецу посегнути за лепком и марихуаном као добар део
мојих вршњака. Бака је рекла да је то дивно да ћу видети како деца декламују.
Ујутру ме је мама пробудила. Иако ми нико није рекао ја сам
обукла дугу, зимску сукњу. Бака се тиме одушевила. Стигла сам пре Литургије.
Нисам чак ни знала да треба да целивам икону Светог Ђорђа. Таман посла да сам
знала да треба пред њом да метанишем. А онда је почела Литургија. Служили су
сви ужицки свештеници, а тад их је било једанаест и ђакон. Сви су били у истим
свечаним одеждама. Хор је предивно појао. Иако тада нисам знала значење
појединих делова ја сам осетила несто дивно и величанствено . Схватила сам да
је глас најлепши музички инструмент. Неупоредиво лепши од оргуља из католичких
филмова. Не постоји реч ни у Вујаклији, ни у Вуковом Српском ријечнику, којом
бих описала своју егзалтацију. А онда су деца рецитовала и певала песме о
Светом Сави. Мене је то одушевило. Желела сам да се и мени указе та цаст.
Када сам изашла из цркве на вратима сам видела оглас да се
недељом организује настава веронауке. Срце ми је поскочило. Отисла сам до мајке
на посао да је питам да ли је нас парох још увек прота Благоје да бих знала
коме да се обратим. Вратила сам се у цркву и у њој затекла само црквењака, који
ми је дао парче колача и жито. Питала сам га где су часни оци. Рекао ми је да
су у својој канцеларији у парохијском дому и објаснио ми где је то. Било је
близу. Отрчала сам. Кад сам досла, покуцала и усла они су доручковали. Било ми
је непријатно. Извинила сам се и храбро пришла горњем крају. Рекла сам им да сам
видела оглас. С леве стране је седео отац Милан Филиповић. Рекао ми је да то он
држи у тој просторији недељом након Литургије и да дођем.
Једва сам чекала прву недељу. Устала сам рано и отишла на
службу. Након исте сам пришла оцу Милану. Он ме је упознао са ћерком, којој је
наденуо име Оне, која је родила Бога. Рекао јој да ме одведе. Срце ми је
убрзано радило од среће. Није било класичних скамија, већ велики сто за коме
смо били сви једнаки. Било је деце разних генерација. Кад је отац досао назвао нам
је Бога. Онда је прочитана Молитва пре учења. Предавање је било дивно. Поделио
нам је књижице Веронауке протођакона Љубомира Ранковића. Онда је процитана
Молитва после учења. С радосћу се сећам својих часова веронауке. Стигавши кући
сам књигу прочитала у једном даху. Била је једноставна, дивна и надасве поучна.
Онда је стигао Васкршњи пост, први кога сам целог постила.
Радовала сам се том Васкрсу, јер сам тада знала да је то нас највећи празник и
колики је његов значај за нас. Након педесет дана су дошле Тројице, слава мога
града. Након Литургије смо ишли у литију кроз град. Била је то прва литија у
којој сам учествовала. Сво време смо певали духовне песме. Убрзо је почео летњи
распуст. Једва сам чекала септембар да поново кренем на веронауку.
Отац Милан је држао веронауку годину дана. Онда је почео
држати нас тадашњи ђакон Владан Милосављевиц. Он нас је учио да певамо
одговарања на Литургији и српске духовне песме. За веће празнике је нас дечији
хор певао на Литургији. Ђјакон је желео да девојчица цита Апостол и изабрао је
мене. То ми је пуно значило. Иначе, у то време је на нашем радију ишла емисија
“Православље вера рода мога”. Водио ју је ђакон и пар пута позивао мене и
другарице да будемо гости.
На крају сколске године, када сам напунила петнаест година
организован је испит. Положила сам га. За Тројице су нам додељене дипломе и
књиге у којима је писало да су оне за одслушану наставу и положен испит из
православног катехизиса.
Тако сам пронашла мог најбољег пријатеља Бога. Када ми Црква
није била Мајка ни Бог није могао да ми буде Отац. Током протеклих година сам у
Цркви упознала много дивних људи. Неки су ми постали пријатељи. Тако сам
схватила зашто Цркву називамо Мајка. Зато што нам је она даровала праву браћу и
сестре. Јер нам је то Христос оставио у аманет рекавши да су нам прво браћа
они, који су Њега прихватили. И зато што они са мном деле радост. Ниста не чини
Земљу тако пространом као моја браћа и сестре у даљини. Они стварају географске ширине и дужине. Цркву не чине мермерне конструкције и, Боже опрости, слике на
зиду. Црква смо, братијо, ви и ја кад заједно сведочимо Христа и кад се заједно
радујемо Његовом Васкрсењу.
Аутор:
Ангелине Ристановић
Нема коментара:
Постави коментар