„Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско;
но који твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт. 7, 21)
Једна дама ушавши у радњу текстила упита колико коштају дугмад за кошуљу, а требала су јој мала и велика. Узнегодовала је кад јој продавачица одговори да су и мала и велика дугмад по истој цијени, 30 центи. Узе, напокон, шест мањих и шест већих и опет упита колико коштају . Продавачица одговори: Два евра. Дама пружи два евра и оде не питајући зашто је дала мање новца.
Потом уђе једна проста жена и затражи дугмад. Пошто изабра пар дугмади, извади из новчаника ситнину и крупне новчанице да из њене руке продавачица узме колико је потребно. Продавачица и овога пута узе мање. У њеним очима смијешила се – љубав.
Као дама из ове приче, и ја бих за себе најпотребније и најљепше, али – по „ниској цијени“.
Колико треба да се молим, колико строго да постим, колико често у цркву да идем, колико пута да се причестим… да би ми живот био лијеп?
Отац не одговара одмах на моја питања. Тек сам касније схватила да не одговара на глупа питања, или боље рећи да „нема кад“.
Питах Оца једном приликом: Имам ли ја љубави, или сам само „звоно које звечи“, а он ми одговори да имам љубави али да је никада није довољно.
Заморно је бити у мом срцу, односно у плићаку љубави моје.
И тако, једном, кажем Оцу: „Оче, Ви заузимате посебно мјесто у мом срцу!“ У свијету би то била одлична реченица за даљу комуникацију на „високом нивоу“, али у Цркви није тако. Отац је одмах, као у страху, одговорио да ако он заузима мјесто Онога који треба да буде у срцу сваког хришћанина, онда то никако није у реду и потребна је – дистанца.
О, какав контра ефекат! И све те љепушкасте ријечи које упућујемо свештенству и монаштву су камен нашег спотицања. Колико год да проведемо времена у цркви, на духовним скуповима, остајемо незрели за озбиљнији пут ка Господу нашем Исусу Христу.
Недавно сам Оцу рекла да читам хороскопе, да се једва уздржавам да не окренем шољицу након што испијем кафу, па чак бих и запалила цигарету… Вратила сам се на почетак, на „одвикавања од порока“, и то изненада, без посебног повода.
Отац је ћутао. А ја сам мислила да ће да ме тјеши, да ми каже: „Па, што ти је, што те мучи?“ Међутим, ne bis in idem (не два пута о једном).
Заиста, ако нам је Бог дао ноге да њима стигнемо гдjе желимо, и родитељ нас научиo како да ходамо, зар ћемо их намјерно ставити под точкове воза како би испробали колико су јаке?!
Моја радозналост налаже да оно што ме интересује морам знати одмах. И онда живот не тече спонтано.
Једном упитах Оца, онако лукаво, кога треба да послушам: свештеника који ме позива да идем редовно у цркву, или својег супруга који се томе противи. Отац одговори да на првом мјесту треба да ми је породица. Послије Живога Бога!
И тако бих постављала себи и Оцу разна питања. Требало ми је оправдање за моје поступке. Мислила сам да се сакријем иза благослова Оца, али Отац је ћутао. Није одговорао на моја конкретна питања, што ме је итекако нервирало, али ми је писао цитате из Светог писма.
„Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“.
И ето ми одговора: Могла бих појести само један мрсни колач у посту, ако ми је драже стомакоугађање него лијепи Господ; могла бих у недјељу приспавати и попити јутарњу кафу, умјесто да пођем у цркву, ако супруга волим више него Исуса Христа, и још много тога бих могла.
И тако, Отац као да ми је скинуо бреме бриге. Барем за сада одважила сам се да кажем да нешто хоћу, а нешто нећу. Не да бих балансирала моје међукомшијске или међуродбинске везе, већ зато што желим да Господа Бога свога волим више од било кога на овом свијету.
И даље сам лијена да испуњавам своје хришћанске обавезе, али се трудим да не досађујем Оцу као да имам Алцхајмерову болест. И трудим се да на заједничким литургијским сабрањима осјетим пуноћу свог духовног раста.
Једна дама ушавши у радњу текстила упита колико коштају дугмад за кошуљу, а требала су јој мала и велика. Узнегодовала је кад јој продавачица одговори да су и мала и велика дугмад по истој цијени, 30 центи. Узе, напокон, шест мањих и шест већих и опет упита колико коштају . Продавачица одговори: Два евра. Дама пружи два евра и оде не питајући зашто је дала мање новца.
Потом уђе једна проста жена и затражи дугмад. Пошто изабра пар дугмади, извади из новчаника ситнину и крупне новчанице да из њене руке продавачица узме колико је потребно. Продавачица и овога пута узе мање. У њеним очима смијешила се – љубав.
Као дама из ове приче, и ја бих за себе најпотребније и најљепше, али – по „ниској цијени“.
Колико треба да се молим, колико строго да постим, колико често у цркву да идем, колико пута да се причестим… да би ми живот био лијеп?
Отац не одговара одмах на моја питања. Тек сам касније схватила да не одговара на глупа питања, или боље рећи да „нема кад“.
Питах Оца једном приликом: Имам ли ја љубави, или сам само „звоно које звечи“, а он ми одговори да имам љубави али да је никада није довољно.
Заморно је бити у мом срцу, односно у плићаку љубави моје.
И тако, једном, кажем Оцу: „Оче, Ви заузимате посебно мјесто у мом срцу!“ У свијету би то била одлична реченица за даљу комуникацију на „високом нивоу“, али у Цркви није тако. Отац је одмах, као у страху, одговорио да ако он заузима мјесто Онога који треба да буде у срцу сваког хришћанина, онда то никако није у реду и потребна је – дистанца.
О, какав контра ефекат! И све те љепушкасте ријечи које упућујемо свештенству и монаштву су камен нашег спотицања. Колико год да проведемо времена у цркви, на духовним скуповима, остајемо незрели за озбиљнији пут ка Господу нашем Исусу Христу.
Недавно сам Оцу рекла да читам хороскопе, да се једва уздржавам да не окренем шољицу након што испијем кафу, па чак бих и запалила цигарету… Вратила сам се на почетак, на „одвикавања од порока“, и то изненада, без посебног повода.
Отац је ћутао. А ја сам мислила да ће да ме тјеши, да ми каже: „Па, што ти је, што те мучи?“ Међутим, ne bis in idem (не два пута о једном).
Заиста, ако нам је Бог дао ноге да њима стигнемо гдjе желимо, и родитељ нас научиo како да ходамо, зар ћемо их намјерно ставити под точкове воза како би испробали колико су јаке?!
Моја радозналост налаже да оно што ме интересује морам знати одмах. И онда живот не тече спонтано.
Једном упитах Оца, онако лукаво, кога треба да послушам: свештеника који ме позива да идем редовно у цркву, или својег супруга који се томе противи. Отац одговори да на првом мјесту треба да ми је породица. Послије Живога Бога!
И тако бих постављала себи и Оцу разна питања. Требало ми је оправдање за моје поступке. Мислила сам да се сакријем иза благослова Оца, али Отац је ћутао. Није одговорао на моја конкретна питања, што ме је итекако нервирало, али ми је писао цитате из Светог писма.
„Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“.
И ето ми одговора: Могла бих појести само један мрсни колач у посту, ако ми је драже стомакоугађање него лијепи Господ; могла бих у недјељу приспавати и попити јутарњу кафу, умјесто да пођем у цркву, ако супруга волим више него Исуса Христа, и још много тога бих могла.
И тако, Отац као да ми је скинуо бреме бриге. Барем за сада одважила сам се да кажем да нешто хоћу, а нешто нећу. Не да бих балансирала моје међукомшијске или међуродбинске везе, већ зато што желим да Господа Бога свога волим више од било кога на овом свијету.
И даље сам лијена да испуњавам своје хришћанске обавезе, али се трудим да не досађујем Оцу као да имам Алцхајмерову болест. И трудим се да на заједничким литургијским сабрањима осјетим пуноћу свог духовног раста.
Зорица Дабановић

Нема коментара:
Постави коментар