Корачам
улицом празном
док срце ми
обруч стеже.
Стижем
до срушене Цркве,
сузе низ лице беже.
То беше Црква Успења,
– сад је само рушевина.
Плачу над њом
и небо и земља.
На разваљеним вратима
икона тужно сведочи
страдање Цркве Христове
што веру
и радост точи.
Унутар зидина чујем
фресака уздахе и плач,
на крову оштећеном
– Крст,
нама радост,
некоме – мач.
Целивам Икону Спаса,
поглед упрех у висине,
дуго ће срце да памти:
ПЛАЧ
НА ПРАГУ
РУШЕВИНЕ.
(Ивана Прлина Никодијевић - књига ПОКАЖИ МИ ПУТ)
Нема коментара:
Постави коментар