Кроз децу нам се понекад отварају друге, необичне, одавно
заборављене или непознате истине. Дечје очи виде више. Осећања деце, која нису
спутана искуством и правилима, тананија су и изоштренија него код одраслих.
Понекад дете каже нешто не размишљајући, као да се то подразумева само по себи,
и игра се, а ми стојимо занемели и не можемо да схватимо где у неуком малишану,
који уопште није прилагођен животу, може да се крије таква мудрост...
Да ли се то заиста десило? Како човек да зна... Можда је то
само измишљотина која се шири преко интернета, али нам нешто говори да је
истина. Само генијални одрастао човек или дете могу тако нешто да кажу.
...Петогодишњи дечак је цео час седео на коленима своје маме
и ћутао. А кад је предавач упутио питање:
— Шта је опроштај?
Пренуо се из својих мисли које су се на тренутак досађивале
и уместо маме је одговорио:
— То је мирис који цвет поклања кад га неко гази...
Затим је озбиљно погледао кроз прозор, али се одједном
осмехнуо и поново претворио у дете...
Извор: Манастир Свете Jелисавете - Минск
Нема коментара:
Постави коментар