Данас, на дан сећања на свету Јефимију Свехвалну,
пажњи читалаца портала Православие.Ru нудимо малу епизоду
из живота старца Пајсија, која се десила 27. фебруара
1974. године.
Једном приликом је један монах – духовно чедо старца Пајсија – дошао у каливу Часног Крста. Старац се налазио у дворишту каливе и непрестано је од срца понављао: «Слава Теби, Боже.» Ове речи је неуморно понављао и одједном се обратио монаху који је дошао и рекао: «Тако човек бива неваљао – у добром смислу ове речи.» - «Који човек, геронда?» - «Тихо и мирно сам седео у келији, а она је дошла и избацила ме је из равнотеже. Да, лепо живе тамо, горе.» «Геронда, о чему причате?» - «Рећи ћу ти, само ником немој причати о томе.»
И старац је испричао следеће: «Недавно сам ишао у свет због једног питања које се тиче Цркве и поново сам се вратио на Атон. У уторак, око десет ујутру, био сам у келији и читао часове. Одједном сам зачуо куцање на вратима и женски глас: «Молитвами свјатих отец наших...»
«Откуд жена на Светој Гори?» - запањио сам се, али сам истовремено у срцу осетио неку Божанску сласт. Питам: «Ко је?» Чујем одговор: «Јефимија.» - «Која то Јефимија? – помислих. – Није ваљда да се нека душевно болесна жена пресвукла у мушку одећу и да је дошла на Атон? И шта сад да радим?» А она опет куца. Ја опет питам: «Ко је?» И она поново одговара: «Јефимија.» Не знам шта да учиним и не отварам врата. А кад је покуцала трећи пут, врата су се сама отворила иако су изнутра била затворена резом. Чуо сам кораке у ходнику, искочио сам из келије и угледао пред собом жену с марамом која је личила на шал. Поред ње је стајао неко ко је личио на јеванђелисту Луку, али је одједном некуда нестао. Жена је зрачила светлост и зато сам био сигуран да ова појава није од лукавог. Међутим, ипак сам је упитао: «Ко си ти?» «Мученица Јефимија,» - одговорила ми је. «Ако си, - кажем, - мученица Јефимија, идемо да се поклонимо Светој Тројици. Понављај оно што ја будем радио.» Ушао сам у храм и начинио метанију с речима: «Во Имја Оца.» Поновила је ове речи и такође је начинила метанију. «И Сина,» - рекао сам. «И Сина,» - поновила је она танким гласићем. «Говори гласније, - рекао сам, - да те чујем,» и она је ове речи поновила гласније.
Стајао сам у цркви, а она у ходнику. И метаније није чинила према храму, већ према мојој келији. Прво сам се зачудио, али сам се онда сетио да је изнад улаза у моју келију висила мала папирна икона Свете Тројице налепљена на дашчицу. Кад смо се поклонили по трећи пут с речима: «И Свјатаго Духа,» рекао сам: «Сад ћу и теби да се поклоним.» Поклонио сам јој се и целивао сам њене ноге и врх носа помисливши да ће бити бестидно ако је целивам у лице.
После тога светица је села на клупицу. А ја – на сандук, и она је решила једно црквено питање које ме је мучило.
Онда ми је испричала нешто о свом животу. Знао сам да у Цркви постоји светица по имену Јефимија, али се нисам сећао њеног житија. Кад ми је испричала о својим мучењима за Христа, ја не да сам просто чуо, већ као да сам видео, као да сам доживео ова мучења. Обузео ме је трепет, ужас! О, какве муке је доживела!...
«Како си издржала такве муке?» - упитао сам је. «Да сам знала у каквој слави се налазе свеци, учинила бих све што је могуће како бих била подвргнута још већим мукама,» - одговорила је она.
После овог догађаја три дана ништа нисам могао да радим: само сам скакао од радости и непрестано славословио Бога. Нисам могао да једем, ништа, ништа... само славословље – непрекидно.»
У једном од писама старац каже: «За цео свој живот нећу моћи да платим велики дуг светом Јефимијом која ми је – иако ми је била непозната и није према мени имала никаквих обавеза – указала тако велику част...»
Говорећи о овом догађају старац је смирено додавао: «Света Јефимија ми се није јавила зато што сам тога био достојан, већ зато што ме је у то време мучило једно питање везано за положај Цркве. Осим тога, постојала су још два разлога.»
Старац је био запањен тиме што је «светица тако крхка, слаба – и како је само издржала страшне муке? Хајде, да је била крупна, снажна жена... А овако – танка као прут.»
У стању овакве рајске радости старац је у част свете Јефимије написао стихиру (на подобен «Кијми похвалними вјенци...»):
И ексапостилариј (на подобен: «Учеником сошедшесја...»):
«Великомученице славна, Христова Јефимијо, волим те веома-веома, после Свете Панагије...»
Наравно, старац ове стихире није написао за богослужбену употребу. Није их певао ни у присуству других људи.
Без обзира на то што није желео да излази у свет старац је прекршио своје правило и поново је отишао у Суроти, испричао је овај догађај сестрама и учинио их заједничаркама своје небеске радости. Уз помоћ старца и под његовим руководством сестре су насликале икону свете Јефимије у обличју у којем му се јавила.
На парчету челика старац је својеручно угравирао икону свете Јефимије и помоћу ове матрице је правио дрвене иконице које је ходочасницима делио у њену част. Приликом израде матрице за гравиру старцу никако није полазило за руком да уради прсте на левој руци светице.
«Намучио сам се радећи њену руку, - причао је старац, - али сам онда у посао укључио добру помисао: «Можда је то због тога што сам је, сироту, намучио својим ‘проверама’.»
У Минеју за 27. фебруар старац је написао: «† Света Јефимија!!!»
Једном приликом је један монах – духовно чедо старца Пајсија – дошао у каливу Часног Крста. Старац се налазио у дворишту каливе и непрестано је од срца понављао: «Слава Теби, Боже.» Ове речи је неуморно понављао и одједном се обратио монаху који је дошао и рекао: «Тако човек бива неваљао – у добром смислу ове речи.» - «Који човек, геронда?» - «Тихо и мирно сам седео у келији, а она је дошла и избацила ме је из равнотеже. Да, лепо живе тамо, горе.» «Геронда, о чему причате?» - «Рећи ћу ти, само ником немој причати о томе.»
И старац је испричао следеће: «Недавно сам ишао у свет због једног питања које се тиче Цркве и поново сам се вратио на Атон. У уторак, око десет ујутру, био сам у келији и читао часове. Одједном сам зачуо куцање на вратима и женски глас: «Молитвами свјатих отец наших...»
«Откуд жена на Светој Гори?» - запањио сам се, али сам истовремено у срцу осетио неку Божанску сласт. Питам: «Ко је?» Чујем одговор: «Јефимија.» - «Која то Јефимија? – помислих. – Није ваљда да се нека душевно болесна жена пресвукла у мушку одећу и да је дошла на Атон? И шта сад да радим?» А она опет куца. Ја опет питам: «Ко је?» И она поново одговара: «Јефимија.» Не знам шта да учиним и не отварам врата. А кад је покуцала трећи пут, врата су се сама отворила иако су изнутра била затворена резом. Чуо сам кораке у ходнику, искочио сам из келије и угледао пред собом жену с марамом која је личила на шал. Поред ње је стајао неко ко је личио на јеванђелисту Луку, али је одједном некуда нестао. Жена је зрачила светлост и зато сам био сигуран да ова појава није од лукавог. Међутим, ипак сам је упитао: «Ко си ти?» «Мученица Јефимија,» - одговорила ми је. «Ако си, - кажем, - мученица Јефимија, идемо да се поклонимо Светој Тројици. Понављај оно што ја будем радио.» Ушао сам у храм и начинио метанију с речима: «Во Имја Оца.» Поновила је ове речи и такође је начинила метанију. «И Сина,» - рекао сам. «И Сина,» - поновила је она танким гласићем. «Говори гласније, - рекао сам, - да те чујем,» и она је ове речи поновила гласније.
Стајао сам у цркви, а она у ходнику. И метаније није чинила према храму, већ према мојој келији. Прво сам се зачудио, али сам се онда сетио да је изнад улаза у моју келију висила мала папирна икона Свете Тројице налепљена на дашчицу. Кад смо се поклонили по трећи пут с речима: «И Свјатаго Духа,» рекао сам: «Сад ћу и теби да се поклоним.» Поклонио сам јој се и целивао сам њене ноге и врх носа помисливши да ће бити бестидно ако је целивам у лице.
После тога светица је села на клупицу. А ја – на сандук, и она је решила једно црквено питање које ме је мучило.
Онда ми је испричала нешто о свом животу. Знао сам да у Цркви постоји светица по имену Јефимија, али се нисам сећао њеног житија. Кад ми је испричала о својим мучењима за Христа, ја не да сам просто чуо, већ као да сам видео, као да сам доживео ова мучења. Обузео ме је трепет, ужас! О, какве муке је доживела!...
«Како си издржала такве муке?» - упитао сам је. «Да сам знала у каквој слави се налазе свеци, учинила бих све што је могуће како бих била подвргнута још већим мукама,» - одговорила је она.
После овог догађаја три дана ништа нисам могао да радим: само сам скакао од радости и непрестано славословио Бога. Нисам могао да једем, ништа, ништа... само славословље – непрекидно.»
У једном од писама старац каже: «За цео свој живот нећу моћи да платим велики дуг светом Јефимијом која ми је – иако ми је била непозната и није према мени имала никаквих обавеза – указала тако велику част...»
Говорећи о овом догађају старац је смирено додавао: «Света Јефимија ми се није јавила зато што сам тога био достојан, већ зато што ме је у то време мучило једно питање везано за положај Цркве. Осим тога, постојала су још два разлога.»
Старац је био запањен тиме што је «светица тако крхка, слаба – и како је само издржала страшне муке? Хајде, да је била крупна, снажна жена... А овако – танка као прут.»
У стању овакве рајске радости старац је у част свете Јефимије написао стихиру (на подобен «Кијми похвалними вјенци...»):
«Кијми похвалним пјеснми восхвалим Јефимију,
снишедшују свише и посјетившују живушчаго монаха окајанаго
на Капсаље. Трижди в двери паки јего постучавши,
четвертаја сами отворишасја чудесње, и вошедши с небесноју
славоју, Христова мученица, поклонишсја вкупје Тројице
Свјатеј.»
(«Којим похвалним песмама да узнесемо хвалу
Јефимији, која је сишла одозго и посетила проклетог монаха
који је живео на Капсали. Пошто је три пута куцала на
његова врата, а она су се четврти пут сама отворила,
Христова мученица је ушла с небеском славом и заједно су
се поклонили Светој Тројици.»)
И ексапостилариј (на подобен: «Учеником сошедшесја...»):
«Великомученице славна, Христова Јефимијо, волим те веома-веома, после Свете Панагије...»
Наравно, старац ове стихире није написао за богослужбену употребу. Није их певао ни у присуству других људи.
Без обзира на то што није желео да излази у свет старац је прекршио своје правило и поново је отишао у Суроти, испричао је овај догађај сестрама и учинио их заједничаркама своје небеске радости. Уз помоћ старца и под његовим руководством сестре су насликале икону свете Јефимије у обличју у којем му се јавила.
На парчету челика старац је својеручно угравирао икону свете Јефимије и помоћу ове матрице је правио дрвене иконице које је ходочасницима делио у њену част. Приликом израде матрице за гравиру старцу никако није полазило за руком да уради прсте на левој руци светице.
«Намучио сам се радећи њену руку, - причао је старац, - али сам онда у посао укључио добру помисао: «Можда је то због тога што сам је, сироту, намучио својим ‘проверама’.»
У Минеју за 27. фебруар старац је написао: «† Света Јефимија!!!»
Јеромонах Исак. Житије старца Пајсија
Светогорца.
М.: Света Гора, 2006. С. 220–224.
М.: Света Гора, 2006. С. 220–224.
Са руског Марина Тодић
Нема коментара:
Постави коментар