уторак, 15. новембар 2016.

Патријарх Павле - Стослов

Монах Давид Перовић

Реч апостола Павла била је самозаповест патријарха Павла:
Да се владамо достојно Гопода, угађајући му у свему,
и да будемо плодни у сваком добром делу и да растемо у познању Бога,
јачајући сваком снагом, по сили славе Његове,
за сваку постојаност и дуготрпељивост с радошћу.
(Колошанима 1, 10–11).


Пролог

Духовни портрет патријарха Павла као духовнога пастира и духовног оца израња из самих његових духовних поука и мисли, изрека и духовитог плетенија словес. Пажњи слушалаца и читалаца ми га представљамо управо у светлости тих духовних поука и мисли, а које је он изговорио у периоду између 2005. и 2008. године. А изговорио их је искључиво ради руковођења свих оних хришћана и људи добре воље који су му се у том периоду обраћали као пастиру и духовном старцу. Дух његових поука и мисли, изрека и духовитог плетенија словес дух је православнога Предања: библијског и литургичког, пастирског и отачког, филокалијског и мисиолошког … Заправо дух свих његових речи усмерен је на то да пробуди хришћанску савест, да је укрепи, разгали и назида. Коначно, у свему ономе што је патријарх Павле изговорио, преовлађују предањско благочешће и смирење, човекољубље и брига за спасењем свих људи, уздржање, скромност и трезвеноумље, те непрестано сећање на Страшни Суд, Божију правду и Царство Божије.



Monk David Perovic

The Patriarch Pavle as a spiritual shepherd
The spiritual portrait of the Patriarch Pavle as a spiritual shepherd and spiritual father emerges from his mere spiritual morals and thoughts, sayings and witty “weaving of the words”. We wish to draw the attention of the hearers and readers to these spiritual morals and thoughts which he pronounced during the period between 2005 and 2008. He pronounced them with one goal only, and that is the guidance of all those Christians and the people of good will who in that period turned to him as to a spiritual shepherd and an elder. The spirit of his morals and thoughts, sayings and witty “weaving of the words” is the spirit of the Orthodox Tradition: biblical and liturgical, pastoral and paternal, philokalical and missiological,… In other words, the spirit of all his words has the aim to arouse Christian conscience, to strengthen it, to cheer it up, and build it up. Finally, what prevails in all that the Patriarch Pavle pronounced is the traditional piety and serenity, love for mankind and the care for the salvation of all the people, restraining, modesty, and sobriety of thinking, permanent remembrance of the Judgement Day and of the Kingdom of God.

Стослов

духовних созерцања и пастирских поука



Пастирствовање



1. Провалија се не може другачије прескочити доли тако што ће се најпре ухватити веза са оним што јесте и што треба; поласком од ствари какве јесу, па постепеним ходом пристигнућем до ствари какве оне треба да буду.

Кад свети апостол Павле улази у Атину, он не говори одмах: Ја вам проповедам … то јест тако, да их преведе жедне, већ бира тренутак; Ареопаг као везу преко незнабожачких богова са Непознатим Богом. И то тада није злоупотреба, ни моменат да се заскочи, нити његов начин објаве Христа. Не морамо увек ићи преко Библије, него и преко ствари и догађаја у свету. Баш како апостол и каже: Ако једете, ако пијете, ако ли што друго чините, све у славу Божију чините …

Ако будемо дали лек у великој дози његово деловање ће бити супротно жељеном. Ако људе преводимо жедне преко њихове воље, ниподаштаваћемо личну слободу. Зато треба изабрати њихов начин … и свакако дати места Богу. Ако је земља добро поорана, не брини. Ако сејеш по корову, узалуд је. Припремити земљу па сејати. Никоме ништа не можеш доказати мимо његове воље. Бог нас све позива, али ако ми нећемо, неће ни Он.

Принцип је да не учествујемо у злу … Тако, избегавати учешће у греху. Ту нас увек вреба двострука опасност: да будеш безазлен па да те свако превари, или да мериш и меркаш, па опет да не испаднеш мудар. Невоља је како људе научити, но најпре како научити себе.

На начин доличан да се може схватити како смо ми увек одговорни; јер, или нисмо помислили, или рекли, или учинили. Мајка блаженог Августина Моника, имала је напраситог мужа. Али је она говорила кад је било време. Дакле, принцип слушања је важан: говори кад је мир. Кад се праска претрпети, па после изнети. У противном, долази до свађе. А када дође до свађе долази и до расцепа.

Не бити одвише болећив према деци: Ко воли оца, или матер … више него мене, није мене достојан! С друге стране, не треба ни строг бити; оправдавати их и сажаљевати, али не толико да буде на твоју штету. Зато, што више молитве. Опасност од једне ствари је у томе да се да се она не разводни, охладни, падне. Сви смо у вези; нити можемо сасвим прекидати, нити за то има разлога.

1а. Утеха. Хришћанин не верује у смрт. Христос говори о смрти као о сну – суженој свести. Светитељи апостол Павле и Јован Златоусти говоре о смрти као о прелазу у живот, еда би ублажили оштрицу речи смрт.

1б. Срце. Срце је центар бића, дубљи од разума. Сељак не излаже, него осећа. Он није одговоран за неразумевање свега што је ум смислио ако није имао могућност да то савлада; то јест ако му други у томе нису помогли.

Заигра дете радошћу у утроби мојој. Још нерођено дете осећало је долазак зачетог Сина Божијег. Света Јелисавета је осетила покрете у телу другачије од осталих. Још увек нема објашњења, како то рођено дете преко ума као другог центра бића не сазнаје, и не зна да каже, али зато суштину може да осети, и да на њу реагује.

Хелен Келер, доктор философије, прележала је запаљење мозга у другој години свога живота. Постала је слепа, глува и нема; дете израњављено, од света одсечено, од родитеља ћудљивих. Њена учитељица је радила са слепом децом помоћу Брајеве азбуке. Откуцала је да Бог постоји. Хелен јој је одговорила да је она то одувек знала, само Му није знала име.

Душа носи печат основних ствари и идеја – убеђења. На пример, идеја оптимизма обавештава нас да верујемо у Бога и у људе, а ствар наше воље је хоћемо ли залутати или не. По могућству опет, ум треба и интелектуално развити.

Дубље понирање у мисли и дела Отаца ствар је прихватања искуства и апсолутне послушности духовноме оцу, који је кадар да нас провуче путем којим је себе провео.

Има ли свето Предање продубљене основне истине? У каквом су оне односу са нашим стањем? Све ћемо их боље сазнавати и разумевати што их будемо боље уводили у живот. Боље уведено, боље је и сазнато.

Светиљка телу је око, унутрашње духовно око за гледање Бога јесте срце (Мт. 6, 22; 5, 8).

О вери

2. Вера је свеопшта, и сви су на њу позвани. Али се она код неких схвата као невера, па се као невера и примењује.

3. Ко би поднео и пристао на толика страдања своја и ближњих, када не би било вере да се она помоћу ње осмисле?!

О богословљу

4. Наше савремено богословље је двојако:

а. или приземно, као сав живот око нас, па не храни душе,
б. или одвећ дубоко, па душе не могу да га досегну.

Оно дакле мора бити приступачно.

5. Мисао треба домислити да би се и дорекла; треба ићи са њом до краја, да нас не би сналазила искушења. Јер, недомишљено је исто што и нерасуђено, а нерасуђено што и неучињено.

О Светом Писму

6. Ни говорење, ни писање најузвишенијих богословских беседа неће нам бити од користи уколико не будемо уводили Јеванђеље у свој живот.

7. Имати мир са свима колико до нас стоји, значи следеће: не чекати да други пројаве мир, па онда ми, већ обрнуто. Јер, да ли ће они први пројавити мир или неће, то зависи од њих, док ми који имамо заповест да имамо мир са свима, треба први да га пројавимо. А то што неко не жели мир не разрешава нас обавезе да га ми не пројављујемо.

8. Бити мудар као змија а безазлен као голуб значи да истовремено треба бити и једно и друго. Јер, ако будемо били само мудри, мудрост ће прерасти у злоћу, док будемо ли били само безазлени, безазленост ће прерасти у глупост.

9. Највише и најбоље учињено за људе јесте: Да људи виде наша добра дела, и да прославе Оца вашега који је на небесима.

10. Ако некоме није јасно значење речи: Не чини другоме оно што не желиш себи, тај нека поједностави ту реч тако што ће рећи: Чини другоме оно што чиниш себи, или још боље: Чинићу другоме што чиним себи.

11. Ако је Кајин убио брата Авеља, онда је свако убиство братоубиство! Дакле, прво убиство је братоубиство, учињено због зависти. Сатана је пројавио своју завист према људима у драми коју је режирао са Адамом и Евом, па наставио са Кајином и Авељом.

12. Јеванђелски говорити значи говорити из душе; било да говориш, било да ћутиш, осећа се вера. И још значи, не наметати се њоме, нити се због чега стидети. Свака реч је на своме месту и тече. А она је таква зато што се преносила с колена на колено, па се и укоренила. Таква вера нас је одржала.

О Евхаристији

13. Ко једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан, јер моје тело је право јело, и моја крв је право пиће. Земаљски хлеб, вода и остала пића имају привремену улогу и примену: да нас одржавају у земаљском животу, но не и у вечном. Зато упркос чињеници што се ради о самој храни и пићу можемо казати да је исход прехране њима – смрт. За разлику од тога, исход прехране Христовим Телом и Крвљу јесте – вечни живот.

О Царству Божијем

14. Свима нама је потребно да још у овом животу почнемо да осећамо блаженство Царства Небескога.

15. К близини Божијој треба ићи мислима, речима и делима.

16. Треба стати на пут који води у Царство Небеско, и онда ходити њиме, све до самога Господа. Тада ће нас Он препознати као своје. Страшно је не остати на путу до краја, па да нам Господ каже: Не познајем вас!

17. Коме је гордост ушла у срце и обузела га, тај није приправан за Царство Небеско. Значи, ко остане обузет сујетом и гордшћу, неће моћи да уђе у Царство Божије.

Христос и ми

18. Хришћани не могу имати ни другу веру, нити другу меру до веру у Христа и Христа као меру.

19. Лако је волети Христа чудотворца, исцелитеља, храниоца. Али волети распетога Христа?!

20. Сложићемо се само ако старосне, васпитне и искуством стечене разлике уклопимо у службу Христу, уз захваљивање Њему и уз прослављање самога Њега.

21. Сагорети или се утопити немарношћу, одговорност је пред Богом. Утопити се или сагорети Христа ради, похвално је.

22. Послушност и послушање је када ходимо за Христом, као и за оним који зна Пут. Пропаст је када окренемо смер.

О Христовом човеку,
или о правом хришћанину и хришћанству

23. Христов човек је у свему пристојан, а јуродиви је нешто друго: он се бори са сујетом. Пројављивати се као скроман, истински скроман, међу оне што су захваћени духом овога света, еда би и они мало спустили дурбин.

А истинска скромност долази изнутра, па нам она спонтано одева и спољашњег човека. Тако, постоји неко са грубим цртама али је пријатан, и обрнуто. И добро и зло зраче из нас.

24. Смирен је онај који не говори о себи да је најгори, и остало, већ онај који без речи трпи другога када га други вређа.

25. Хришћанин је онај ко активно живи јеванђелски, и тиме проповеда хришћанство.

О светости

26. Помоћу осећаја за свето и светињу мења се сав наш став према стварности и људима.

27. Једно је наша жеља да неко буде свет, а друго је сама нечија светост. Где је испровоцирано мучење, ту не може бити речи о свештеномучеништву, ма о чијем мучеништву било речи.

О Божијем промислу

28. Када не бисмо били у Божијим рукама у сваком тренутку нашега живота испуњеног тешкоћама, ми саме те тешкоће не бисмо могли издржати. Зато, сазнање да ништа не бива без Његовог допуштења треба да нам буде утеха. Разуме се да постоје многе тешкоће које се дешавају нашом кривицом. Али је наше да то не буде тако, него да нас Господ на Страшном Суду призна за своје. И то кроз све наше мисли, настројења, речи и дела.

Божије благоизвољење

29. Пре него нешто пожелимо, сагледајмо да ли се то слаже са Божијом вољом, или јој се супротставља. Ако је ово друго у питању, онда немојмо то више желети.

Наше је да сазнамо, да ли је добра Божија воља у вези са оним што ми хоћемо; и опет, да ли је Његова воља да се сада оствари то што желимо. Ако ли није, а ми свим силама стремимо к њеном остварењу, то неће изаћи на добро.

Добра Божија воља беше да се проповеда Јеванђеље, али с друге стране, кад апостол Павле пође у Лизију, Свети Дух му забрани да пође; дакле, у том тренутку није било време да се тамо проповеда.

Да ли је наша жеља умесна? Да ли је време да она буде остварена? Да ли и ми желимо, или не желимо исто оно што сами Бог жели или не жели? – Ето то су смернице по овом питању.

30. Најбољом вољом и најбољом снагом испуњавајући Божију вољу, ми остварујемо свети циљ нашега живота. Док живећи супротно ономе што Бог хоће од нас и што нам заповеда, ми одустајемо од хода Његовим путем и одлазимо супротним правцем; к вечној муци (где црв њихов не умире, и огањ се не гаси – Мк. 9, 44. Ис. 66, 24).

31. Божија воља не допире само до наше употребе датих нам сила на своје добро, него и на добро наших непријатеља; да и они виде пут покајања, доброчинитељства и спасења.

О личности

32. Личношћу се може постати и у кошарци, и у фудбалу, али само ако се не пређе мера; то јест, ако се не постане нечија ствар или механизам.

33. Крштење није крштење пола него личности, а промена пола није промена личности него пола. У појави промене пола имамо случај сазревања и формирања пола недоведенога до краја – до личности.

34. Величина жене као личности огледа се у служењу, баш као код Богородице. У хришћанству и у храму жена не може бити свештеница, али зато она може бити свештеница свога дома.

Појам ближњег и љубави према ближњем

35. Ближњи мој је Христос мој, и сваки ближњи човек јесте Христос. Ако ја не волим ближњег, не волим ни Христа, јер ближњи је опет, Христос.

Братољупцем се не постаје оптерећивањем братовљеве душе. Или још горе, спаситељем своје душе не постаје се убиством братовљеве. Нити се опет финим постаје на рачун, или на штету Цркве.

Ако двојица, од којих један има терет, ходе, не отежавати му. То јест, ако је човек поред нас оптерећен грехом, не оптерећивати га својим.
Будимо обазриви! Боље је да промакне крив, него да прав страда.

Ако сам будала, да се поправим, ако ли не, да прођем. А добар човек запамти оно што је добро, док оно што није добро, заборавља.

Нема човека без греха, нити без доброг дела. Сваког човека треба видети као ближњег, и волети га макар као непријатеља, ако већ не као ближњег. А љубав према непријатељу није емоција, него свест да он може сасвим пропасти ако се не отрезни и покаје. Поред љубави према њему наше је и да се молимо за њега, и да га благосиљамо, јер Бог кишу и сунце даје и добрима и злима.

Морални и социјални моменти су неизбежни као стално присутни у животу. Не може бити то да ми који смо вишеструко обезбеђени будемо неосетљиви према онима који уопште нису обезбеђени.

О синергији и о хођењу пред Богом

36. Будимо сарадници Божији, чинећи оно што до нас стоји, и Бог ће помоћи да се избавимо од онога чему се ми не можемо супротставити.

37. Не бити несмотрен у речима и изјавама, јер ми не знамо чему смо све склони, и шта све можемо изазвати! Када не бисмо били у Божијим рукама у сваком тренутку нашега живота испуњенога тешкоћама, ми не бисмо могли ни издржати саме те тешкоће. Зато сазнање да ништа не бива без Његовог допуштења треба да нам буде утеха. Разуме се да постоје многе тешкоће које се дешавају нашом кривицом. Наше је да то не буде тако, него да нас Господ на Страшном Суду призна за своје, и то кроз све наше мисли, настројења, речи и дела.

О расуђивању и о стражењу над собом

38. Човек због идеје, појма и речи постане нечовек. Клати невине људе зато што су други клали невине људе?! Ми не можемо поступати нељудски због нељудских поступака других.

39. Ако се већ надамо опасностима по живот, онда у сваком тренутку будимо потпуно у ономе што нас обогаћује, тако да можемо мирно дочекати опасности и примити их. При том не бојећи се двоструке штете: од неспремности за крај, и од духовнога губитка услед неизвршавања својих обавеза.

40. Када Бог некоме дадне да учини могуће, он тражи немогуће, па почне да тежи за немогућим, престајући да се интересује за могуће. Тако он поново долази у неприлику да немогуће претпостави могућем.

41. Сви имају користи од доброчинитеља: најпре он лично, затим његови родитељи, па онда редом, и на крају цео свет.

42. Имати мир са свима колико до нас стоји, има и ово значење: Свој став изложити мирно, и без љутње ако он не буде био прихваћен од стране других. Да не бисмо у супротном, дакле кроз љутњу, пројавили и сујету, изазвану туђим чином неприхватања.

43. Будимо сарадници Божији чињењем онога што до нас стоји, увек поступајући по редоследу: од онога како јесте, преко онога како се може, ка ономе како би требало, и Бог ће помоћи да то и буде тако. Другачије, или наопачке, почети оним чиме се сав овај процес завршава, не бива!

44. Ако је подједнако тешко чинити било добро било зло, бити човек и нечовек, зар нам се не исплати више чинити добро и бити човек? Иако је обоје тешко, ипак је само једно исплативо и на корист.

Акривија и икономија

45. Акривија и икономија стоје у односу у коме стоје мудрост и безазленост. Акривија је мудрост, а икономија безазленост. Јеванђелски просуђивано, једно без другог је незамисливо.

Ревновати да, али по разуму. Мора се имати свест о неопходности овога у пастирствовању.

Свако у себи поседује принцип икономије и акривије, блажег и строжијег поступања. Али док духовно не узрастемо, ми нећемо тачно знати које је поступање исправно. А када будемо узрасли, ми ћемо у датом тренутку знати тачно употребити најбоље и најспасоносније решење.

Када ми као народ црквено и духовно будемо узрасли, и када будемо тачно знали шта је за нас најбоље и најспасоносније, знаћемо који је пут најисправнији и по нас најбољи.

Наравно, остаје подсетник да у датим околностима треба чинити онолико колико највише и најбоље можемо. А то је: ни мање ни више од могућег, ни испод, ни изнад мере.

Коначно, остаје свест да нема тога добра и тога спасења које би се постизало губитком своје душе, и штетом другога. Јер, шта вреди човеку да сав свет задобије, а душу своју да изгуби?

Акривија подразумева одговорно и савесно вршење свију заповести Божијих. А вршењем заповести ми стичемо љубав (Јн. 14, 15. 1. Јн. 5, 3) којом се у нас усељава Царство Божије (Јн. 14, 23).

Снисхођење према духовно неузраслим и неојачаним, као и урачунавање тешкоћа времена и прилика, те налагање на хришћане мањих и лакших захтева, назива се принципом икономије.

Онај хришћанин који врши мање, али према својој моћи, ипак испуњава Божију вољу, но уједно се и снажи за узрастање до пуноће и строгости вршења наређеног по акривији. Треба напомињати да свако ко може да учини више, а учини мање, чини грех (Јк. 4, 17. Лк. 12, 47).

Ревност

46. Одвише стремити доброме, назива се ревношћу. Али само да не пређемо меру. Хришћански принцип: Будите мудри као змије и безазлени као голубови важи само под условом да мудрост и безазленост развијамо бескрајно, али равномерно.

Другачије, сагласно блаженом Јерониму, мудрост без безазлености биће злоћа, а безазленост без мудрости глупост.

Други пример је у вези са овцом међу вуковима. Овца може опстати међу вуковима као овца само под условом да не наоштри папке и не постане вук. Не чинити тако, него онако да је вуци не растргну, и да сама не постане вук.

Трећи пример је у вези са вечито прљавим: Сви прљају, а ја се сатирем радећи, и обрнуто. Ја прљам, а остали се сатиру чистећи. Бесмислено је да један држи чисто, а да остали прљају, и обрнуто, да остали држе чисто, а један да прља.
Ако је неко добар, не играј му по глави, и ако је неко строг, не љути га.

Права ревност је разумна, јеванђелска, подобна Господњој. Тек са њом избећи ћемо сваки вид фанатизма и претеривања (Јн. 2, 13 – 17. Рим. 10, 2).

О разуму и осећању

47. Однос разума и осећања је наш основни и најважнији однос. Само нас обоје чини трезвеним, савесним, топлим човеком. А само са једним ми смо или неумољиви критичари, или усијане и искључиве судије.

О слободи и одговорности

48. Питање слободе је најтеже питање, и без одговора на њега не може се разумети питање одговорности, а онда ни питање личности. Без личности опет као такве, не би било ни човека, ни анђела ни Бога.

49. Нека жива бића се јављају и рађају са слободом: анђели и људи, а нека: животиње, без ње. У складу са тим стоји и наша одговорност. У хришћанству су сва предодређења: мушко и женско, Јеврејин и Грк, роб и слободњак, беспредметна у додиру са слободом у Христу. Последња препрека је питање избора живота: са Христом или без Њега.

50. Слобода и предодређење у вези са самим собом увек стоје у вези и у међузависности. Од нас не зависи да ли ћемо се родити, али зависи како ћемо живети. Док се ми у суштини рађамо да бисмо живели. И то живели са смислом и циљем, или ако тако хоћемо, без циља.

О вољи и зловољи

51. Ако своје енергије употребљавамо као људи добре воље, учинићемо да и људи зле воље окрену своју енергију на добру вољу.

52. Молимо се и за људе зле воље да би постали људи добре воље, јер и њима је потребно спасење.

О употреби и злоупотреби својих енергија

53. Човек није ни ђаво ни анђео. Он је биће које не треба да греши, да не би постало ђаво, него да живи врлински, да би постало ангелолико.

54. Ако један члан Цркве напредује, цело њено тело напредује; и ако један њен словесни члан лично губи, остали њени чланови такође лично губе.

55. Зло чињење не може донети добро рађање; тако, од злих дела не може стићи добар плод.

56. Категорија уживања је извраћена категорија страдања и жртве. Уживање подстиче сујету и сујета уживање. Зато се сујета кроти жртвом; односно, смислена употреба енергија се васпоставља.

О уздржању и умерености

57. Раније започето дело уздржавања од страсти, доноси нам касније лакшу борбу са њима, и трајнију победу над њима. И обратно: касније започињање борбе са њима омогућује теже савладавање, јер су оне једанпут нама већ биле овладале.

58. Крајности су неприродна стања: ако је све озбиљно, биће нам неподношљиво, ако је све комично, такође. Зато: помоћи се шалом да нас озбиљност не скамени, помоћи се озбиљношћу да нас шала не разводни.

59. Били ми строги у опхођењу, били попустљиви, оба начина су крајности. Средина је мера.

60. Ми нисмо против света, него смо против везивања само и искључиво за свет.

О подвизима и искушењима

61. Искушења су нам ипак на корист, јер преко њих ми сазнајемо своје право стање душе, док би без њих у нама веома узрасла гордост. Овако, ми се колико-толико трезнимо и враћамо својој стварности. И опет, бар знамо своје стање, и боримо се и желимо да се променимо. А колико ли је тек коров греха узрастао у онима који свога стања нису ни свесни?

62. Ако су искушења мала, нису нестварна. Таква су сада на реду. Доцније ће наићи велика.

О временима, условима и људима

63. Није време оно које нас чини људима или нељудима, него смо то ми сами. Ако смо људи, време нека је нељудско, постаће људско; ако смо нељуди, време нека је људско, постаће нељудско.

64. Наше време је време тешких искушења и страдања. Али Господ зна зашто баш те тешкоће допушта на нас. Сигурно, да га не бисмо чинили тежим него што јесте. А неки људи поступају тако као да би желели да искушења буду већа, и страдања тежа.

65. Морално слаби људи у тешким временима не могу да се уздрже од зла кад оно нарасте. А морално јаки људи се баш тада одржавају тако што се лажи супротстављају истином.

66. Све има лице и наличје. Међу људима се појави нечовек у условима повољним за чојство, и међу нељудима се појави човек у неповољним условима за чојство. Од нас зависи хоћемо ли бити људи, без обзира на услове. Слобода нам гарантује избор. Са људима треба бити човек, а са нељудима човек до извесне мере.

67. Међу нељудима има људи, и међу људима има нељуди.

О дужности, обавезама и заветима

68. Своју дужност треба вршити без жеље за доказивањем; само тако ћемо је и извршити.

69. Ко не разликује сујету од дужности зна да пређе из дужности у сујету. Од сујете до стварне вредности кратак је корак. Сујета код неких људи изгледа као способност, па они гледају да код других изазову завист.

70. Боље је извршити а да нисмо обећали, неголи обећати па не извршити. Дати завети се морају извршити.

О трпљењу

71. Сви проблеми почиињу са људским потребама.

72. Трпљење је потребно свима, а нарочито онима који трпећи треба да издрже до краја.

О половима, полности и полном животу

73. Тамо где се дешава експлозивна љубав, треба очекивати њено прерастање у еруптивну мржњу. Дочим, ту је редак повратак на љубав, но не и на још већу мржњу и бес, и најзад на заборав, уколико се у међувремену све то не заврши убиством или самоубиством.

74. На жену се гледа као на биће патње, уживања и кривице. Међутим, величина жене се огледа у њеном служењу.

75. Када супружници могу да имају децу, неће их, а када не могу да их имају, хоће их. Зар не можемо без подсетника да све треба чинити у своје време?!

76. Страст стављања себе у центар изазива обољења. Корен разних обољења код супружника такође треба тражити у егоцентризму и нетрпељивости. Међутим, да је било деце, или да их је могло бити у многобројним браковима, супружници би у њиховом присуству и њиховом помоћи успешно одолевали болестима. Они рецимо не би долазили у опасност да им љубав прераста у мржњу, па и да не дође до трагедије.

77. Када се жена понизи, она у себи понизи сву своју величину: човека, мајке, свештенице дома.

78. Шири оквир заповести Божије о рађању и множењу и испуњењу или насељењу Земље био је, и остаје — живот. А човек и жена то окрену на уживање и сузе.

79. Жена у Православној Цркви не може бити свештеница зато што јој је дато да буде свештеница у породици. Она је та која на детету оставља неизбрисив печат. Према томе, она мора да прихвати дете да би дете прихватило њу. За то је потребна жртва. Не може се постати личност мајке без спремности на жртву.

Грешник

80. Грешник је несрећан човек, нарочито када је препун себе.

О покајању

81. Ко не признаје кривицу и грех, не може да се каје.

О смирењу и неосуђивању

82. Сви смо исувише стари човек у погледу постављања себе у центар, уместо јеванђелског смирења и врлина. Беспредметно је осећати се праведником на рачун греха који видимо да га други чини. Исувише смо удаљени од будућег смирења ка коме тежимо. Иако к њему идемо, ипак су нам кораци исувише мали. Тек када будемо поставили темељ од смирења ми ћемо моћи да градимо више — јеванђелску љубав према Богу и према ближњем. Грех ближњег треба да нас боли а не да нас лично погађа, и тиме да нам наноси штету. Не мари то што смо са људима који чине грех, него се бринимо да и ми не постанемо учесници њиховога греха.

83. Зашто треба ценити роман Виктора Игоа Јадници? У њему има толико заједничкога што нам омогућује да схватимо друге народе и људе. Човек је блискији са другима када схвати друге и други њега.

84. Наше је да разговарамо са свима, јер ми то себи можемо приуштити, будући да имамо истину: Богочовека Христа који је пут и истина и живот. Дакле, ми морамо разговарати са свима онима који нису у истини, а желимо им спасење. И док се њима може догодити да изгубе спасење, нама се може догодити само то да доживимо грдњу.

О сујети и гордости

85. Сви се боримо са гордошћу, и сви патимо од гордости као од прираслица.

86. Човек плива у гордости као што фетус плива у материци.

87. Ко не разликује дужност од сујете не зна да пређе из сујете у дужност. Од стварне вредности до сујете, и обрнуто, није велико растојање, нити има мноштво корака.

88. Горд у срцу и обузет њоме није приправан за Царство Небеско. Значи, који остане обузет сујетом, неће моћи да уђе у Царство Божје.

О навици

89. Људи су у основи дивни, али се рђавом навиком покваре.

90. Бог је дао моћ навике, а од нас зависи каква ће, и која ће навика преовладати.

О страстима

91. Када човек огрезне у страстима, његови циљеви, ако су зли, поспешују га да огрезне у злу; и то онолико колико се оно распространило у њему.

О прелести

92. Са гресима долазе навике, са навикама страсти, а са страстима фиктивне потребе.

О мржњи

93. Мржња је ово: претходна глупо коришћена или протраћена љубав, и недовољно ангажована воља.

94. Зашто је неко у стању да некога бескрајно мрзи? Када се неко налази на висини, принцип је да му први корак не буде погрешан! Ако ли погреши, пад са те висине добија убрзање, и неизвесно је где ће завршити, с обзиром да се љубав преокренула у мржњу. Све после тога је плављење са свих страна оним што није љубав.

95. Поновићемо: тамо где се јави експлозивна љубав, имамо њено прерастање у еруптивну мржњу.

О хумору

96. Шала је друга страна збиље.

97. Умесна шала и досетка треба да нас разгале.

О нашој бесмртности

98. Човек и његова воља – то је вечно питање. Ако се ова тема осмотри очима Библије, видеће се следеће: Првим људима је речено да од сваког воћа које је у Врту могу да једу, само од дрвета познања добра и зла да не једу. Јер у који дан окусе од њега, умреће: не истога тога дана, него доцније. Дакле, створени смо не да мремо, него да вечно живимо. Зато нам идеја оживљавања није страна. Али, ми грешимо, па ометамо оно што би требало да је нормално и природно; а шта је природније од вечног живљења?!

99. Бесмртни живот је условно могућ; само, тада када је оно што чинимо Богу по вољи, и са Божијим благословом. Према томе, Божија воља и Његов благослов су наша бесртност. Све што је друкчије, смрт је.

О сећању на Страшни Суд

и о Божијој правди на крају

100. Када бисмо стално мислили на наш излазак пред праведног Судију, и себе и друге бисмо поштедели многобројних неприлика и јада.

100а. Господ ће на крају поставити свакога од нас тамо где нико неће моћи да нас хвали, нити да нас куди како бисмо сами хтели, него ће све бити по правди. Јер, Он је пут, истина и живот. И правда.

Нема коментара:

Постави коментар