Славићемо живот и наше светитеље!

Животна прича Бојана Екмечића, младог Пребиловчанина, који је са шест мјесеци морао да напусти своју колијевку. Са породицом се вратио родном огњишту 12 година касније. Живот је кренуо из почетка.

Мајка ме је из Пребиловаца изнијела када сам имао шест мјесеци. Десет слова име мога села красе, баш онолико колико прста цио живот хране. Сачували смо главу и маштали да се једног дана вратимо кући. Лијепа је цијела Херцеговина, али огњиште је за нас само једно – Пребиловци.

Кућа није била завршена. Требало је времена и рада да се доведе у пристојно стање за живот. Морали смо се потрудити и око свакодневних, егзистенцијалних проблема. Требало је почистити њиве и ливаде за кошење, набавити краве и посветити се свим сеоским пословима. За вриједнога домаћина увијек има посла. Мом оцу није било лако. Требало је по други пут за мало времена почети живот, ни из чега. Потпуно свјестан да му је веома тешко, нисам наваљивао да ме упише у кошаркашки клуб. Боравећи у Љубињу много сам заволио тај спорт, али сам знао да би отац морао да ме сваки пут вози на тренинге, и мада знам да би ми и ту жељу испунио, нисам хтио да му одузимам вријеме. Са дванаест година моје обавезе и одговорности су се промјениле. Помагао сам у свему у чему сам могао. Послије наставе нисам имао времена за дружење са вршњацима, него сам журио кући да што прије замјеним мајку и сестре у домаћинским пословима. Од свих сеоских послова највише ме је испуњавало кошење сијена: мирис покошене траве, слагање стогова…

Некада нисам ни стизао да размишљам о школи. Стиснуо бих књигу у шаке, поготово пред крај школске године, а онда би дошло топло љето. Због великих врућина посао би се морао завршити до подне, а онда се могло уживати на купању у језеру Шкрки. Некада бих ту проводио радосне тренутке, некада бих ту плакао, некада остајао и изморен и гладан, али никад ме није напустио осјећај среће и свјест да смо своји на своме. Радознало сам слушао очеве приче које би он причао када би неко свратио у госте. Причао је како је 1999. године, када је први пут дошао, имао шта да види. Порушене, оронуле куће, а на њима ластавице које стоје и опомињу, да нам се коријен не може лако уништити. Видио је отац тада паљевину и потпуно изгорио пребиловачки атар, голе ливаде и брда. Ни птица није могла наћи зелену грану да слети.

Тата није имао пуно слободног времена за причу. Посао је притискао. Неке ствари ми није хтио ни причати сматрајући да сам дијете. Мене би радозналост вукла, па бих питао баку. Она је знала да лијепо објасни догађаје, као и родбинске везе. Причала је о животу села: гдје се чувала стока, о бунару у Брегави, о куку, о Којином орлу на кога би отац ставио звоно и разним пословима. Сјећала се како је тату родила недуго након што је однекуд кући донијела „бреме“ дрва. А кад бих је приупитао шта је дјед причао о дјеци коју су му убили, бака би зашутила. Смјењују се годишња доба, али љетни дани, иако најдужи, најбрже су пролазили. Дуго чекани дан је у августу. Парастос. Служба у селу, одјекује свештеников озбиљан глас. Народ се скупио наоколо, тражећи хладовину под ријетким стаблима. Пале се свијеће. Чини ми се да Божија служба нигдје тако не прија као на овом великом и страшном мјесту. Нестрпљиво сам чекао тај дан сваке године и размишљао о невино пострадалим прецима. Тог дана скупио би се велики народ. Дође родбина, пријатељи, људи који имају жељу да обнове своје куће, а сваки август донесе нове поклонике и поштоваоце невино пострадале пребиловачке дјеце. И од њих се чује да би вољели живјети овдје.

Наредних дана остаје само исплакани восак свијећа. Велике ријечи опомињу и дају велику снагу. Никада нећу заборавити, послије једне литургије изговорене ријечи нашег владике Григорија: „Обновит ћемо овај храм! Као што видите круну на мојој глави, тако ћете овдје видјети храм на овоме мјесту. Биће то чудесан диван храм.“ Неки су рекли да тога неће бити, али ја сам у владикиним ријечима осјетио сигурност. Иако је многима дјеловало немогуће, дубоко у себи знао сам да ће се храм обновити.

Долазио сам често на мјесто храма и молио се свим нашим Свецима. У свакој молитви прижељкивао обнову. Једног дана стигао је пројекат за изградњу храма. Упркос томе, и даље су многи тврдили да ништа неће бити. Потом се појавио и геометар који је одредио тачке будућег храма. Почели су и радови: требало је очистити темеље старе цркве, претраживати и сакупљати смрвљене мученичке кости, које су биле миниране авионским бомбама. Уз Божију помоћ, почела је градња храма, излијевање армиране темељне плоче. Видјело се да ће храм бити велики. Прва фаза је прошла. Стигла је јесен, па и зима, време је пролазило. Нестало је новца, и неки људи који су се залагали за ово село и храм, поставили су питање да ли ће остати пусто градилиште. Стигао је и Васкрс. Сјетио сам се ријечи владике Атанасија када су донијели мошти светитеља у Тврдош и када је говорио пред кивотом – „Шта да ти кажем, брате, опет исти непријатељ, само са већом кивношћу злочинца, дошао да сравни порушене Пребиловце“.

На Васкрс падао је сумрак. Отишао сам до темеља храма. Упалио сам два бунта по тридесет три свијеће и распоредио тамо гдје су били предвиђени зидови храма. Док су свијеће горјеле, пао је мрак. Свјеће су трептале као звијезде на небу. Осјетио сам неописиву силу и осјећај да ноге лебде изнад земље. Помолио сам се од свег срца. Знао сам да се храм не може градити без воље добрих људи који могу да помогну. У мислима сам изговарао да имам толико новца, дао бих да се сазида храм, и да у његовој близини, када дође моје вријеме, почивам. Молио сам се и да се већи и достојнији од мене моле за овај храм. Свијеће су догорјеле, и био је мркли мрак. Пут до куће ме је водио сјајем које су очи прикупиле. Дани су се низали.

Васкрснути у слави по вољи Господњој, одлуком Српске православне цркве, обични скромни људи, наши преци, који су страдали због своје вјере, узвисили су се међу Свете. Свети Новомученици Пребиловачки и Доњохерцеговачки живјеће и помињаће се у вјекове. Виле ће се грабити да им вјенце достојне саплету. Стигао је празник Светог Василија Острошког и Тврдошког. Слава му и милост! Тог дана је стигао материјал за наставак градње храма. Поред неописиве радости свих Пребиловчана, тог дана нам је јављено да је празник Светих Ћирила и Методија одређен као дан кршетња мојих млађих сестара. Градња храма је, Богу хвала, ишла брзим темпом. Свако се дивио како је за кратко вријеме урађено толико посла. Опет је дошао август. Служена је прва литургија нашим мученицима, а наш владика Григорије се присјетио: „Јесам ли вам рекао да као што гледате круну моју, гледаћете свој храм!“ Храм изазива дивљење. Зове нас да се сабирамо, али зове и своју дјецу расуту по свијету да се врате на своје огњиште, тамо гдје их сунце најтоплије грије. Са новом радошћу чекамо и овај август. Пребиловци и пребиловачки храм су васкрсли, ваистину Бог постоји.

Слободна Херцеговина,
slobodnahercegovina.com/emagazin/sh01/magazin01.html