ИСТИНИТЕ ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА или савремена чуда у Цркви
20-годишња схимонахиња
Догодило се то 28. априла 2005. године. Олгу је у
Средњоуралски женски манастир довела мајка, јер је девојка имала рак мозга, а
из Онколошког центра у Јекатеринбургу су је отпустили рекавши да је безнадежан
случај. Тада није могла самостално ни да стоји, већ ју је мајка придржавала с
леђа. А бака јој је већ шила одело за погреб, али шивење због нечега није ишло.
Жена није престајала да се чуди – зашто јој не иде тако једноставан крој? И тек
после годину дана свима је постало јасно да се одећа није дала сашити јер је
била сувишна. Оној, којој су наменили то одело, суђено је било да у вечност оде
у Великој схими, због чега јој је и подарена та чудесна година живота.
Када је Олга дошла у манастир, одвели су је оцу Сергију,
духовнику и градитељу манастира, и он јој је рекао: „Ако хоћеш да живиш, остани
у нашем манастиру.“ Она му је поверовала и остала је. Болест је до тада била
праћена страшним главобољама, и Олга практично није могла ни да једе. Али, већ
од првих дана живота у манастиру она је почела не само да једе, већ и
самостално да се креће. Касније је причала сестрама да јој је, кад се школовала
на Магнитогорском универзитету и кад су јој саопштили страшну дијагнозу, прва
помисао била: „Значи, отићи ћу у манастир.“ Зашто, ни сама није знала и веома
се томе чудила. Кад су је одвели оцу Сергију, и кад јој је он предложио да
остане у манастиру, она се сетила те своје помисли и одмах се сложила са њим.
Касније се код Олге појавила другачија жеља: ако се потпуно
излечи, остаће у манастиру до краја живота. У својим усрдним молитвама она је
сада за то молила Богородицу, и дала Јој завет. Чак је и тај манастир, који је
био девојчино прибежиште у њеним тужним данима, био посвећен Богородици. Док је
причала о томе оцу Сергију, добила је одговор: „Девојко, мораш да схватиш
колико си озбиљне ствари рекла Богородици. То је завет, и њега треба испунити.“
А онда се десило чудо излечења. Девојка са страшном
дијагнозом, коју су лекари отписали и послали кући да умре, у манастиру се у
потпуности исцелила.
Недавно је она прешла праг ове обитељи с тумором мозга, који
јој је затворио лево око и изашао на чело, од чега је кврга била страшна. Сада
се чело изравнало, а око се отварало. Олга је била оличење смирења и кроткости.
Нико је никад није чуо да ропће или да подиже глас на неког. Често бива да
болесни човек губи власт над собом због бола који трпи, и због тога зна да
повреди друге људе. Али Олга никад, ма колико јој тешко било, није повисила
глас ни на кога, и за све време које је проживела у манастиру ни са ким се
ниједном није посвађала.
Када се Олга најзад излечила, колегинице и другарице су
почеле да јој говоре да је још увек млада и лепа, да прво треба да заврши школу
и да оснује породицу, а касније може поново да се врати у манастир. Девојка је
почела да прихвата те помисли, а онда је отишла код оца Сергија и све му
признала. Он ју је подсетио да је дала завет и да је то врло озбиљно. „Хајде
само да се помолимо Богородици“, предложи духовник, „да видимо шта Она каже,
којим путем треба да идеш.“ И тако су се заједно помолили, а после неког
времена тумор је почео да расте невероватном брзином, готово видно. Али, управо
у то време Олга је зачуђујуће брзо почела духовно да узраста. Она је свој крст
узела без роптања. Схватила је да јој је болест Богом дана ради спасења. И ако
би се вратила у свет, вероватно би се десило нешто од чега би страдала њена
душа. Прихвативши болест, она је без роптања понела свој крст.
На монашењу је добила име Јевдокија. Тада је још могла да се
креће, па је монашење било у цркви. Она је, као што је обичај, легла на тепих
говорећи Исусову молитву, али су је, пошто јој је било тешко да се креће, са
обе стране придржавале мати Варвара и њена заменица, такође Варвара. Није
прошло много времена, и Јевдокија је почела да благодари за тај крст, за Богом
дану болест. То је било толико чудесно!
„Ја сам тако благодарна Богу“, признаје монахиња Нина, „што
сам имала прилику да то видим сопственим очима. Дошла сам код ње у келију. Било
је то уочи пострига у Велику схиму. Постригли су је у Велику схиму уочи
Благовести, кад је већ било јасно да ће ускоро отићи Богу, јер се болест врло
брзо развијала. Управо је њена благодарност за болест натерала оца Сергија да
замоли владику да постриже у Велику схиму двадесетогодишњу монахињу. И ево, пре
тог догађаја, ја сам дошла код ње у келију. Много људи је ишло код ње, да се не
би досађивали, и да мало буду с њом. Неретко су ишли и да би им тих неколико
минута проведених с њом у келији, из које је допирала јака светлост, улило
снагу. То је било чудесно! Тако сам ја дошла код ње да је питам како се осећа.
У тим тренуцима је имала јаке главобоље, па су јој давали инфузију.
Причешћивала се сваки дан, и живела је од причешћа до причешћа. Али, кад би бол
био неиздржив, она би сама молила да јој дају инфузију. Сећам се, то је било
увече. На моје питање како се осећа, она је одговорила: „Како сам срећна!“
Учинило ми се да нисам добро чула, па сам се нагнула према њој питајући је:
„Шта си рекла?“ И поново чујем одговор: „Како сам срећна!“ Било је у томе
толико радости! Сећам се, причале смо тада о вечности, али потпуно спокојно.
Она се није бојала смрти. Ја сам сведок. Када је дошао отац Сергије, она је
прекрстила руке, и обратила му се речима: „Баћушка, благословите да умрем.“ А
он се осмехну и одговори јој: „Па, схимонахињо Ана, ако сви умру, ко ће се онда
молити? Да ми још мало поживимо!“ После неког времена она опет смирено замоли:
„Баћушка, благословите да умрем. Хоћу тамо!“ И показује прстом горе. Кревет је
у келији био двоспратни, па је баћушка опет покушао да се нашали: „Где тамо,
тамо је Ириница наша!“ А она ће њему: „Не, нећу ја на спрат, хоћу код
Богородице, хоћу код Бога!“ И све је то било тако тихо, тако радосно! Као да
човек моли да иде код својих најрођенијих, код оних које толико воли, који му
толико недостају, тако да више нема снаге да буде далеко од њих... Ја сам тако
гледала њих двоје и мислила да ли је могуће да се ово мени дешава! То није у
неким књигама, већ овде, поред мене, сада. И још сам видела да је могуће да
тело, намучено и болесно, умире пред твојим очима, а душа се радује! То је
могуће и кад човек има само двадесет година! Када благодари Богу за крст који
му је Он дао, и кроз ту благодарност се излива благодат и срце се радује. После
се испоставило да је она добила благослов од оца Сергија, и обоје су се
помолили Пресветој Богородици, и биће онако како Пречиста одреди...“
Схимонахиња Ана се мирно представила Господу 21. априла
2006. године у току Страсне седмице, на Велики петак, управо у онај час када је
Господ висио на Крсту, али Га је душа већ била напустила. Сахранили су је на
Васкрс, са речима пасхалне радости, и отац Сергије је клицао: „Христос
воскресе! Схимонахињо Ана, Христос воскресе!“ И сви који су били на њеној
сахрани осећали су такву радост, такву светлост!
Монах Давид је долазио у манастир мало пре њеног упокојења,
и када је са оцем Сергијем отишао код ње у келију, био је потресен силом која
се „у немоћи показује“, силом те двадесетогодишње девојке. Он ју је дуго и
озбиљно гледао, и онда га је она (тада још увек није била схимница, само
монахиња) питала: „Зашто ме тако озбиљно гледате?“ Као одговор је чула: „Само
размишљам како да ти помогнем.“ А она је монаху одговорила: „Али, ја сам
добро!“ Тада је он истрчао у ходник и тамо се расплакао. Онда је рекао: „Питаћу
на Светој гори да се моле за њу.“
Када је Ана отишла у вечност, звали су са Свете горе и рекли
да је тројици стараца на Светој гори било откривено да је њена душа прошла без
митарстава. И да је веома светла и да се налази код Престола Божијег. И још су
честитали манастиру што је таква душа одатле отишла у вечност.
За то кратко време које јој је Господ одредио схимонахиња
Ана је испила и чашу туге и чашу милости Божије, које је са благодарношћу
примила од Бога.
За блог и причољупце текст са руског превела је Г. С.
Извор: Све у причама бива
Нема коментара:
Постави коментар