На Илиндан прослављена слава храма Светог Илије у Вељем Селу у Мркојевићима код Бара (ВИДЕО)

На празник Светог пророка Илије Тесвићанина прослављена је слава храма његовог имена у Вељем Селу у Мркојевићима код Бара. Литургију је одслужио надлежни парох свештеник Јован Пламенац.

У литургијској бесједи, свештеник Пламенац говорио је о животу и чудима Светог пророка Илије, указавши на Илијину пламену вјеру, у времену када су сви око њега били одступили од Бога и када је мислио да је уз Бога остао сам.

„Наша вјера је танушна, то видимо и из приче данашњег Јеванђеља, у којој је описан догађај када је Свети апостол Петар кренуо да хода по води ка Господу, али када је дунуо вјетар уплашио се и почео је да тоне. Господ га је ухватио за руку, извукао из воде и рекао му: ‘Зашто посумња, маловјерни’? Али, Илијина вјера је била ватрена, бескомпромисна. Као што му је и молитва била јака. И како ‘Бог услишава молитве правиденика’, како то каже апостол Павле у данас прочитаној посланици, услишио је и Илијину. Над народом који је од Бога одступио затворио је небо три и по године и кап кише није пала.

Прича о Илији Тесвићанину је и прича о Божијој правди. Овај догађај, када по молитви Светог пророка Илије три и по године није пала ни кап кише, ми доживљавамо као Божију казну народу који је од Њега одступио и приклонио се демонима. Међутим, једна је наша мјера правде, а сасвим друга Божија. Бог, који је Љубав, не кажњава, све ради на нашу добробит, па и онда када ми то доживљавамо као казну“, казао је свештеник Пламенац.

Илинданско сабрање у Вељем Селу је традиционално. У том крају не живи ни један православни човјек, сви његови житељи су муслимани. Али, ови муслимани су чувари храма Светог пророка Илије. Они су радили на њему када је, деведесетих година, обновљен, купили су звоно за њега… Сваке године муслимани овог краја учествују у илинданском сабрању код цркве Светог Илије у Вељем Селу. Ове године су били у мањем броју, јер баш тог дана била је свадба у сусједном селу, у кућу са којом су многи од њих родбински и пријатељски повезани.
Али, и ове године су дошли многи туристи, који одмарају на Великом Пијеску, Утјехи… Најмање је било Барана, јер истог дана Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије освештао је обновљени храм Светог пророка Илије на Волујици код Бара.

Након што је благословио славски колач који су, као и послужење за сав народ окупљен на овом сабрању, припремили кумови славе Мијо Шћепановић и Драго Влајнић, свештеник Јован Пламенац је поздравио све присутне, а посебно овдашње муслимане који су, као и сваке године раније, док траје Литургија чекали испод једног дуба поред цркве:

„Турбулетна времена у историји овог краја, освајачи који су наметали своју религију учинили су да један дио овог народа прими римокатолицизам, други ислам, док је трећи остао у православљу. Али сви ми смо једне крви, све нас повезују гробиви разасути око ове светиње у којој смо данас Богу службу пренијели. У овим гробовима су православни преци муслимана овог краја. Све нас Бог је створио по Своме лику и све нас, по Својој безмјерној љубави, воли. Па, ако нас Бог све воли, ко смо ми да једни друге унижавамо и да се, не дај Боже, мрзимо“, казао је свештеник Јован Пламенац.

Кумства наредне славе храма Светог пророка илије у Вељем Селу, 2016. године, на иницијативу Првослава Дашића, прихватила се литургијска заједница при храму Свих Светих на Великом Пијеску.

Саборна црква Светог Илије у Мркојевићима 

До данас је (у Мркојевићима) побројано око 15 цркава које су саграђене у периоду од 11. до 16. вијека, а које су остале нијеми свједок о томе колико је православље било срж физичког очувања овог великог племена, и обрнуто. Цркве Светог Илије, Светог Николе (двије), Свете Катарине, Светог Јована, Светих Врачева, Светог Спаса, Светог Андрије, Свете Богородице (двије), Светог Александра и још неколико њих, данас мање или више видљивих, ипак су светилишта од изузетног значаја, а добар мрковски народ (иако сад друге вјере) још увијек чува традицију на њихове славне цркве и претке који су их подигли. О томе говори и чињеница да су они до скора славили славу (неки то раде и данас), као и да су палили Бадњак и прослављали остале хришћанске светковине, сами или са својим рођацима по крви који су остали хришћани.

Ипак, најважнија од свих, ако се тако може рећи, јесте саборна црква Светога Илије на брду Радомидо (Радомир) изнад Вељег Села. Овдје је у праисторији, у периоду гвозденог доба, па све до 168. године прије Христа, када су великаши Генцијеве илирске државе положили оружје пред римским конзулом Марком Анцијем, постојала велика праисторијска градина (праисторијско утврђење) од које се данас виде најмање два громадна „киклопска“ прстена, који су бранили широки плато на коме је касније саграђен средњовјековни храм. Археолошка свједочанства говоре о томе да је након илирске капитулације у Скадру овдје замро живот управо тада (о чему свједочи једна велика количина амфора типа Lamboglia 2). Одбрамбено мјесто против римских освајача, али свакако и мјесто са посебним култним значајем за околна илирска племена, остало је у свијести њихових предака у вријеме када је Рим загосподарио Мрковским пољем, и када је у том пољу постојала велика вила рустика економског карактера, негдје од 2. до 3. вијека.

Данашња црква је настала у касном средњем вијеку (XVI, почетaк XVII вијека), али је свакако обновљена на старијим темељима. Црква има основу неправилног правоугаоника (8,5х6 метара) са такође неправилном полукружном апсидом на источној страни (што иде у прилог тези да је направљена након неког страдања или рушења старије цркве). Зидана је од добро отесаних квадера ружичастог камена у правилним хоризонталним редовима. Спојнице су правилне и релативно уске. Унутрашње лице зидова (дебљина око 70 цм) је доста грубље зидано, са мањим комадима камена за изравнање редова и било је омалтерисано рустичним кречним малтером. Током радована на рестаурацији нијесу примјећени трагови живописа. Улаз је на западној фасади. Три уске прозорске нише освјетљавају унутрашњост цркве (двије су на бочним зидовима и једна у апсиди). Покривена благо преломљеним, подужним бачвастим сводом, који је по средини ојачан плитким лучним ребром које се ослања на два, такође плитка бочна пиластра. Преко свода положен је кровни покривач од ћерамиде, утопљен такође у кречни малтер. Свод је рађен од ужих квадера сиге, али су блокови доста неправилно слагани. У XIX вијеку је над западном фасадом саграђен нов звоник на преслицу, а тада је и настала дрвена олтарска преграда која се очувала све до земљотреса 1979. године.

Под цркве је од камених плоча постављених у два нивоа. Олтарски простор је незнатно уздигнут да би на њему била формирана олтарска преграда. Да се ради о великој реконструкцији у неком периоду говоре сљедеће чињенице: унутрашњост је поплочана каменим мраморовима (једна врста стећака) на којима се још увијек виде уклесани племићки грбови. То су једноставни штитасти хералдикуми са једном дијагоналном преградом која одваја два поља, свакако двије различите боје. Очувана су два таква у наосу цркве, а један дио племићког грба уграђен је на прочељу изнад портала. То је тзв. крст са расцвјеталим криновима који се спајају својим латима на крајевима.Такви кринови су познати на стећцима 15. вијека од Западне Херцеговине и Босне, Западне Србије и Сјеверне Црне Горе, па све до Приморја. Има их на Свачу, али и Дривасту и Пилоту. Те стећке, секундарно уграђене у обновљене зидове цркве, пратили су и надгробни ћирилични натписи, од којих су позната три, а данас сачуван само један. Налази се на неколико метара од улаза у цркву, рађен од монолитног комада црвенкастог кречњака. Натпис гласи: Сиа плоча Новака Игниатовића.
На платоу око цркве, на површини од око 800 м2, је велика некропола, формирана од камених плоча, од којих су неке квалитетније а неке лошије рађене. Ситуирано гробље је велике густине, што индицира на прилично дуготрајан период сахрањивања на овом мјесту. Сјеверно од цркве и гробља налазе се остаци неке правоугаоне грађевине (око 10 x 4 м) , која би могла да буде и остатак црквеног двора, конака или нечег сличног.

Може се претпоставити да је црква била активна до XVIII вијека, када су Мркојевићи промјенили вјероисповјест. О повременој активности и извјесном виду каснијег живота свједоче мање интервенције на црквеном објекту. До земљотреса 1979. стање цркве је било наизглед добро. Земљотрес је срушио више од половине објекта. Срушен је цио јужни зид, дио западне фасаде, дио апсиде, свод цркве и круна преслице. Кровни покривач је био такође потпуно уништен.

Археолошка наука претпоставља да је овдје веома рано, можда и у вријеме раног хришћанства, на мјесту храма Светог Илије подигнуто хришћанско светилиште, а затим и храм. Хришћански мисионари су тражили да своја светилишта подижу на оним мјестима гдје је претходно постојао јак пагански култ. Таквих примјера има доста у окружењу, а најзначајнији су: црквени олтар саграђен на праисторијском тумулу „Веља Могила“, олтар са часном трпезом посвећен Светом Петру на градини Петиљево изнад Шушања, хришћански олтар на тумулу названом “Могила од Крста“; црква Свете Тројице на врху Румије направљена је на великом тумулу, а хришћански карактер изношења крста Светог Јована Владимира замијенио је неки старији пагански култ. У Мркојевићима има још података о коришћењу праисторијских тумула, вјероватно као хришћанских светилишта. То су: „Маранова могила“ у селу Равањ, гдје су пронађени предмети III – IV вијека, „Могила Цурановића“, са налазима копче из IV вијека, бронзане Христове главе (одломак статуе) и комадa средњовјековне грнчарије. Света Катарина у селу Равањ је подигнута на тридесетак метара од тумула.

Простор око цркве Светог Илије још није археолошки испитан. Будућа истраживања ће пружити велики број података о овом мјесту која ће свакако ријешити низ питања која се тичу великог временског распона, од праисторије, преко Рима и раног хришћанства, до саборног храма са некрополом из времена велике славе мркојевићког племена.

(Из публикације археолога Младена Загарчанина
о цркви Светог Илије у Мркојевићима)

Фото: Крсто Пламенац и Андреа Радовић

Видео: Крсто Пламенац

Извор: Митрополија црногорско-приморска