Смак света није по вери - Протојереј Проф.Др. Љубивоје Стојановић

Другог Христовог доласка не треба се плашити јер Бог није осветник. То је "повратак" домаћина кући, са поклонима, а не средствима за кажњавање

ПРЕДУГО људски род живи своје страхове од уништења и нестајања, и то је последица маловерја и празноверице, нема никакве везе са живом и делатном вером. Нажалост, није мали број оних који живе у религијском страху, који их спречава да на прави начин виде Бога, свет, другог човека и себе.

Доситеј Обрадовић је у своје време писао о слабостима такве вере наводећи пример једне жене "вернице" која је на питање да ли се плаши Бога одговорила: "Плашим, плашим, ко се зла не би плашио!" Овај унутрашњи трагизам треба препознавати у себи и уклањати из себе, што некима нашим савременицима не полази за руком. То се види из изјава савремених креатора религијског страха и непремостиве дистанце Бог - човек, који радо цитирају изјаву: "Ако желиш да засмејеш Бога, реци му своје жеље!"

Без имало једностраног критицизма, снагом живе вере слободно можемо рећи да се овде ради о продуженом Каиновом комплексу самокажњавања и самообезвређивања, лутања по беспућу непокајане преплашености. Бог се доживљава као сурови осветник, а вера као систем умилостивљења, што обесмишљава стваралаштво и сами чин спасења своди на испаштање и избављење. Богочовечанско заједничење се не може видети и разумети у контексту те и такве отуђености.

Историјски догађаји у којима има и те како много лоших ствари и појава у стању вере као преплашености од већег, тада добијају неку чудну димензију у нашим мислима. Приступамо им нестваралачки као феноменима које треба безусловно прихватати као готове и непомерне чињенице. Заборављамо библијско сведочење о стваралачком учешћу човека у Божијем стваралаштву од самог почетка стварања. Човеку је дато да свему створеном да име, поверена му је целокупна творевина да њоме одговорно управља, о чему сведоче речи стваралачког благослова Бога људима: Рађајте се и множите и напуните земљу и овладајте њоме!"

Треба рећи да се Бог није повукао из историје, чекајући негде на пристојној удаљености тренутак освете непослушном човечанству. Поверавајући човеку овај свет са свим његовим стваралачким потенцијалима остао је у сталној комуникацији са човечанством. Без наметања било чега и без ометања човека у било чему увек је ту доступан и добронамеран. Врхунац тога остварује се у Христу Спаситељу, Богочовеку, који је остваритељ и гарант спасења света и човека, који већ од самог почетка није показао успешност и умешност у стваралачком промишљању себе и света. Тако да је спасење стварно остварење богочовечанске пуноће, а не избављење од вечних мука. Ово сазнање и прихватање са вером тога дара љубави Божије разрешава нас од свих бесмислица уплашености због наших људских недостатака.

Разумевање Христовог спасоносног дела и заједничење са Њим у богочовечанској пуноћи битно доприносе нашем узрастању у сигурној вери, која је слободна од предрасуда и недоумица. Истина је да ми хришћани верујемо у други Христов долазак, али од тога нико не треба да прави драму пуну неизвесности и претњи. Посебно кад знамо да је Он већ ту "у све дане до свршетка века", сходно обећању од пре више од 20 векова, датом апостолима и свима нама. Смислени гарант истинитости тога присуства јесте литургијско заједничење и сапричасна радост вере. То треба стварно доживети, јер у супротном долази до многих странпутица и једностраности, о чему сведоче многи примери оних који су слабошћу свога маловерја покушавали изнудити Христов долазак користећи се различитим пребројавањима и анализом неких догађаја. Већ пуних 20 векова и више они никако не могу да израчунају "тачан датум" због сопствене површности и брзоплетости.

Наше време оптерећују неки савременици који најављују да ће током ове наше 2015. године доћи до "судара астероида, метеора и комета ..." што ће проузроковати смак света. Најпре, смак света није израз који долази из стања живе вере, јер тако нешто је нејасно и неодрживо у хришћанском промишљању времена и вечности. Библијски термини су "ново небо" и "нова земља", као и "нова твар" и "нови човек", што нема некакве везе са термином "смак света", који представља удаљавање од хришћанског одговорног оптимизма. Пише у библијском тексту "плач и шкргут зуба", али то не треба разумети као Божију освету над непослушним створењима него као стање у коме су сви они који живе у атмосфери мржње немајући нимало љубави у себи. Такви сами одлазе у то стање, не гура их Бог од себе већ они саможиво и самовољно иступају и удаљавају се од Његове љубави. Искрени верници ово треба да разумеју како неби били жртве сопственог незнања.

Други Христов долазак је стварност вере и не треба га се плашити никако, али је неумесно било какво убрзавање процеса. Прихватајући то на такав начин човек се све више остварује у вери, не лишава се важних информација. Изненадност тога догађаја треба разумети креативно, као добру могућност прогресије вере, а не као ускраћивање Божје човеку. Када верујемо у стварност Христове присутности у Цркви, са једне стране, и одсутности, са друге стране онда стваралачка напетост добија посебну динамику. Његов други долазак је "повратак" домаћина кући, са поклонима, а не средствима за кажњавање.

Извор: Вечерње новости