O ШТЕТНОСТИ НЕКИХ ИЗВОРА ИНФОРМАЦИЈА - СВЕШТЕНИК ПАВЛЕ ГУМЕРОВ

Лоше мисли, грешне жеље и намере нису крвна својина наше душе. Оне долазе споља и као што могу бити прихваћене и однеговане, тако могу бити и одбачене и протеране. Због тога нам је и дата слободна воља.

Одакле долазе грешне помисли? Са једног извора. Бог није створио зло, и први, ко је почео да твори зло, био је сатана. Онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка (1.Јн. 3. 8). И ми се, примајући крштење, ''одричемо од сатане и свих дела његових''. то јест од дела греха. Зато су они људи који сеју грех и праве искушења, наравно, вођени ђаволом.

 Лоше, грешне помисли се готово увек рађају од визуалних, слушних и разних других чулних извора и утисака. Наравно, постоје и помисли које сеје директно сатана, међутим, иако се нама каткад чини, оне нису бројне. Какви су ти спољашњи надражитељи ниских нагона? На првом месту, без сумње, налазе се савремени извори масовних медија: телевизија, жута и магазинска штампа, радио и бројни интернет-сајтови. Код нас су готово сви масовни медији приватни, што значи комерцијални, и њихов приход и успех зависи само од једног - од рејтинга. Све је врло једноставно што у датом тренутку буде већа гледаност и слушаност одређеног канала, агенције за оглашавање ће више новца улагати у њега. Исто је и са новинама: како би приморали што више људи да читају одређени материјал, подгрејавају интересовање за њега. Да би то постигли неопходно је пружати сталну разоноду и поигравати се са најнижим страстима и пороцима, приказајући нешто што је полузабрањено (као што је познато, забрањено воће је слађе). Међутим, то је само један аспект тог проблема,  јер осим комерцијалне стране, постоји знатно важнија страна тог питања: ми се препуштамо жестокој навали греха, а огромна средства се троше на то, како би се наш народ поцепао морално и духовно.

Осим масовних медија извор грешних помисли могу да буду књиге, филмови, разговори, сусрети итд.

На који начин је могуће сачувати своју душу и разум у чистоти, ако живимо у свету где нам информација, визуелни и звучни ефекти прожимају читаву свакодневницу? Наравно да је тешко, али је неопходно. У аскетици се то назива чување вида, слуха и ума.

Почнимо од тога да 90% инфорамција које савремени човек свакодневно прима, њему не само да не треба већ му и шкоди. Да не говоримо о томе колико су све те инфомације никаквог квалитета. Сећате се како је говорио професор Преображенски и Булгаковљевом роману ''Псеће срце'': ''Не читајте пре јела совјетске новине. Можете оштетити пробаву''. Мишљења сам, да савремену штампу не треба читати ни после јела.

 Огромна већина наших савременика се због љубави према масовним медијима сасвим одвикла од самостаног мишљења и анализирања. Мада ни времена за то немају јер треба прочитати све новине и магазине на које су се претплатили, погледати последње новости, док си у застоју у саобраћају одслушати омиљену радио-станицу, и да након свега остане снаге и за вечерњу серију. При том је човек у чврстој убеђености да су његове мисли - лично његове. Заправо, он не схвата где уместо њега говори Владимир Познер /угледни руски тв. новинар/, где Александар Гордон /новинар у Гласу Русије/, а где заправо Михаил Задорнов /руски писац хумориста/. Способност сопственог мишљења скоро ишчезава. Ако се и уочи још неко различито мишљење међу нашим становништвом, то је само зато што људи гледају различите преносе па се њихова гледишта не поклапају баш увек. Као што је говорио Козма Прутков: '' Многи људи су слични кобасицама, јер носе у себи оно чиме их напуне''. По том принципу ради наша четврта моћ, која заиста представља реалну моћ, способну да манипулише разумом људи како жели.

 Код нас често говоре о лажирању изборних резултата, о неправилном пребројавању гласова, и фалсификованим гласачким листићима. Међутим, сасвим је довољно да неколико недеља пред изборе свакодневно приказују на телевизији једно те исто лице, и сви ће једногласно гласати за њега. Без обзира на квалитете кандидата. Наполеон је говорио: ''Неколико новина могу да учине више него читава армија''. Шта би тек реко Бонапарта кад би био упознат с телевизијом! Међутим, наша тема ипак нису политичке технологије, него борба са страстима, зато се вратимо њој.

Потпуно оправдано се може рећи да телевизија, жута и булеварска штампа, као и многи интернет-сајтови распламсавају у нашој души сви осам страсти.

Хајде да узмемо списак страсти и да видимо на који начин масовни медији доприносе њивом буђењу у човековој души.

Неумереност у јелу и пићу. Манифестације те страсти су стомакоугађање, пијанство, наркоманија и пушење. Телевизија и други медији усмерени су на култ хедонизма и насладе. Подсетимо се само рекламе: ''Не дозволи себи да се осушиш!'', ''Храна је уживање у укусу!''.  О јавној и прикривеној реклами пива и других алкохолних пића да и не говоримо. На разне начине покушавају да нам усаде у главу, да је без алкохола живот незамислив. Ако приказују филм или серију о животу војника или оперативца (тј. правих мушкараца), њихову свакодневницу обавезно прати стално конзумирање алкохола (вотке и пива). Опште је познато да све то богато финансирају спонзори чију робу рекламирају глумци. Готово сви јунаци стално пуше. Речју, у холивудски филмовима већ практично не можете видети позитивног јунака, који конзумира алкохол или увлачи дим цигарете. Американци су најзад схватили како такви примери делују на омладину.

Али све је то још ситно. На нашој телевизији нису ретке сцене у којима позитивни јунаци користе наркотике и пуше траву. Сећам се једног познатог руског филма у којем као рекламни слоган неколико пута одјекује фраза: ''Трава није дрога!''

Блуд. Довољно је прелистати било које популарне новине или укључити телевизор, 

особито неки канал за младе, као што је нпр. МТВ. Све телевизијске и радио-емисије су презасићене непристојним сценама, разговорима на тему сексуалних односа, шалама са ''сексуалним алузијама'' и емисијама ''о томе''. У европским земљама, чак и у Америци, филмови и емисије еротског садржаја већ одавно се емитују само у одређено време, после поноћи.

Среброљубље. На тему култа грамзивости, користољубља и среброљубља постоји мноштво телевизијских и радио-емисија, у којим се с одређеним циљем усађује човеку у главу, да без улагања великих напора и рада'' може постати милионер''. Подстиче се и друга страна користољубља - завист. Тај начин живота, тј. ствари и разонода, које рекламирају медији, доступни су само одлређеном кругу људи. Осталим не преостаје ништа друго осим да им расу зазубице и да завиде.

Гнев. Завист изазива гнев. Када у држави има много незапослених, који месецима не примају плату и не могу обезбедити себи пензију, сасвим је разумљиво зашто оно што виде на телевизији код њих изазва љутњу и гнев: котирање најбогатијих људи у држави, реклама стана од неколико хиљада долара по метру квадратном итд. Сваки преглед новости узрокује гнев: корупција, направда, неактивност власти и правосудних органа. Овоме треба додати и филмове са сценама насиља и суровости, који подстичу агресију. И можемо само да наслутимо последице које на човекову душу оставља интервју са манијаком, који прича о задовољству приликом убијања.

Туга, униније. Телевизијски програми који емитују вести не могу изазвати ништа друго осим туге, унинија и бриге. Све саме катастрофе, саобраћајне несреће, хаварије, убиства, ратови и локални конфликти, кризе... и тако сваки дан.

Таштина. Гордост. Када посредством телевизијских канала и штампе човек из сата у сат сазнаје о људским пороцима и гресима, он неминовно упада у осуђивање уздижући себе: ''Ако су познати и политичари толико огрезли у разврату и претеривању, ја сам још и добар''. С друге стране, он почиње да се навикава на то да су порок и грех - животна норма.

Опростите ми што сам тако дуго и досадно излагао свима добро познате истине, али покткад се у свакодневној ужурбаности једноставно не запитамо, којим то зверима отварамо врата кад укључимо теливизор или узмемо у руке новине. Оно, о чему чак ни одрастао човек вероватно никад не размишља, излази на видело уз помоћ вулгарног филма или развратног чланка. Пројављују се најниже човекове побуде уколико не чувамо свој вид и слух.

Шта да чинимо? Вечно руско питање. Зар је решење живети у инфорамционој изолацији и не знати ништа од оног што се дешава у свету и држави? Тај проблем је итекако увеличан. Не живимо ми у пустињи или на пустом острву. Ионако све новости које су нам стварно потребне сазнајемо, па, може се рећи са закашњењем од једног дана. Свеједно би их сазнали на послу, од пријатеља, познаника, рођака итд. Међутим, сталним контактом са медијима ми губимо знатно више. Можемо константовати потпуно оправдано, да онај ко редовно гледа телевизију, слуша радио и чита новине, не може сачувати свој ум, слух и вид у чистоти.

Телевизија и кинематографија су врло агресивне, и по снази утицаја стоје на првом месту. Пошто се човеку убацује у разум већ готова слика, он не мора да размишља и укључује машту - њему се сервира готов садржај. И што је најстрашније - тај садржај он већ почиње да сматра продуктом свог ума. Није узалуд говорио велики познавалац манипулације масовним сазнањем - Лењин, да је ''од свих уметности за нас највиажнији филм''.

Човек који гледа телевизију не може да ради ништа друго. Чак је и радио могуће слушати и, напрамер, упоредо прати суђе.

Ако човекова професија није у вези са политиком или неким другим сферама делатности где су стварно потребне последње новости, онда он ништа не губи ако ограничи  употребу медија, сводећи их на минимом. А заузврат ће добити много: јасност ума, ограничење саблазни и бесконачно много слободног времена, које може да утроши на читање неке добре књижевности, или на културну надоградњу, као и на дружење са ближњима. Није узалуд речено да масовни медији распаљују све страсти. Њихово дејство је равно дејству страсти, будући да код човека стварају зависност.

Због тога је неопходно ограничити њихов утицај на нас. Ако у кући има и деце, онда је то неминовност. Треба се потрудити да се телевизија не гледа макар уз пост и среду и петак. У супротном ће сва наша борба са страстима да буде узалудна. А онима, који се плаше да ће бити ускраћени за неку информацију, можемо саветовати да изаберу неке најнеутралије и најбезазленије радио-емисије, новине и сајтове, који пружају најсвежије вести. Таквих још има.

Одломак из књиге: Православна аскетика за мирјане - О борби са страстима