Сличице из живота хришћанке Зорице Дабановић: Пинокио

Не волим дуге бесједе. Лијена сам да стојим и пажљиво слушам.

Не волим када куде бесједом; просто ме та бесједа удара по ушима, и боли, али нећу да се по мојем изразу лица види да сам се пронашла у причи о „блудном сину“! Некако бих да у себи признам и Богу и Цркви да сагријеших, а јавно да се свијетлим као примјер покајника.

Али, не може тако!

На Васкрс, Отац је прочитао „Васкршње слово“ Светог Јована Златоустог. Мислила сам да је то молитва… Али, то је, уствари, била најљепша бесједа коју сам икада чула!

У Бесједи се каже да су сви добродошли у „радост Господа свога… јер је Трпеза препуна“.

Сјећам се када сам први пут слушала ову бесједу. Отац, набрајајући ко се све позива да приступи Трпези Господњој, дође и до мојег узраста, односно, боље рећи – духовне низине, па настави: …И они који не постише, и они који дођоше у задњи час… Помислих: „Па, чекај Оче, како сад можемо сви?! А моја жртва, моје првенство?“

Али, Љубав Човјекољупца није као „љубав“ себељубља.

Ова бесједа ми се урезала у памћење, као и Символ вјере. Читала сам је и по неколико пута дневно.

***

Љутила сам се на колеге, пријатеље… због неких ситница које би ме повриједиле. И осјетила бих потребу за одмаздом, и то брзом. А онда се сјетим: „Па то су они исти које Господ позва на Пасху Своју. Ко сам ја да Његове званице кињим и ружим! Он их воли; живот Свој положио је и за њих!“

***

Као основац, имала сам за лектиру бајку „Пинокио“. Иако је била популарна, није ми се нешто посебно свиђала. Ех, лутак, па још му расте нос кад год слаже…

Али, откако покушавам да своме образу вратим лик Образа Божијег – Пинокио ми је често пред очима. Баш као што је Ђузепе свог Пинокиа саставио и оживио, и послао у школу, тако је и Отац мој Небески у свијет послао мене, да живим по слободној вољи, да будем „со свијету“, а не саблазан за ближње!

А ја – сваки пут кад се вратим, када побјегнем од невоља свјетских, обећам да ћу бити боља. А нос ми расте!

У заносу свакодневног живота опет и опет понесе ме гордост. Често у огледалу погледам своје лице; тражим одраз свог гријеха на њему.

Па онда опет сагријешим, па опет бјежим свом Оцу! И сваки пут обећам… А онда се опет занесем за шареним лептиром, којег нам Ђаво шаље, не би ли нас намамио у недођију своју.

***

Опет Свети Јован Златоусти: Да нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство; нека нико не тугује због грјехова, јер опроштај засија из гроба…!

Заиста је Васкрс најрадоснији празник! Заиста ово јесу свијетли дани!
Први пут тако дубоко осјећам радост Христовог Васкрсења! Показао ми је Своју Љубав; дао је

Свој живот за мрвицу, зрно горушичино, моје вјере!

И сваке недјеље је тако, и сваке године нам се Распета Љубав јавља, лијечећи нас.

Јер, овај дивни Господар прима посљедњег као првог!

***

Већ је Преполовљење. А радост Васкрса је иста, јака и чудотворна!

***

Оче: С.О.С.!

„ВОСКРЕСЕНИЈЕ ТВОЈЕ ХРИСТЕ СПАСЕ!“ – одговара Отац.

Зорица Дабановић

Илусрација: walltor.com
Извор: Митрополија црногорско-приморска