Горд човек је несрећан човек. Другачије не може ни бити зато што живот који се заснива на греху, на отуђености од Божанског, не може бити срећан.
***
Горд човек је увек усамљен, зато што гордост рађа надменост, гордост уништава здравље и пријатељске односе међу људима. Горд човек је увек усамљен, чак и ако је окружен људима које назива својим пријатељима.
***
У гордости се открива сама природа греха чија је суштина – одбацивање Бога.
***
Гордост је синоним за зло, синоним за грех. И богоодступништво се такође испољило у истом греховном пороку – гордости. Човек самог себе ставља на место Бога, а то значи да му Бог није потребан. Управо ово супротстављање свети оци називају гордошћу. Гордост је синоним за грех и мајка свих порока. О томе говоре многи свети оци, који гордост сматрају испољавањем саме суштине греха и узроком свих људских порока.
***
Гордост никад није била инструмент чија би примена помогла човеку да изгради своју срећу. Напротив, горд човек је слаб човек. Он мора да улаже огроман напор како би се заштитио од тога да његова гордост буде повређена, јер за њега нема већег бола и веће патње од повређености гордости. И да не би осећао ову бол горд човек се упушта у многе ствари, укључујући злочине, лажи и лицемерје.
***
Шта се дешава у души гордог човека? Он самог себе ставља у центар живота, а сви остали људи су за њега на периферији овог живота. Ако верује у Бога, а притом остаје горд, Бог је за њега и даље на периферији.
***
Људска сила повезана с гордошћу потискује Бога из људског живота.
***
Свети оци с правом тврде да је суштина греха гордост, надменост, зато што је управо гордост она покретачка снага која чини да се човек супротставља Богу.
***
Гордост и лаж нису одвојени пороци, као многи други, већ израз онога што грех јесте, што зло јесте. Управо због тога су последице дела човека који свој живот темељи на гордости и лажи најопасније и најпогубније.
***
Горд човек сва своја достигнућа приписује искључиво себи; он не сматра да му је у овим достигнућима неко помагао или да је у њима суделовао. Али горд човек на задивљујући начин негира свако своје учествовање у сопственим поразима и неуспесима и то представља извесну унутрашњу противречност, извесну лаж која је присутна у људској гордости.
***
Гордости су посебно подложни талентовани, способни и частољубиви људи. Човек који је свестан својих талената и своје снаге, овим талентима објашњавање све позитивно, што се дешава у његовом животу. Он се навикава да се ослања само на самог себе, нико му није потребан, често му ни Бог није потребан.
***
Горд човек је најчешће завидљив, гневљив, злобан, склон осуди и испољавајући се кроз ове пороке постаје усамљен. Горд човек је увек усамљен. Он се наслађује својим сопственим „ја“ постављајући га у центар постојања. Међутим, што више брани свој животни став, тим више урања у усамљеност.
***
Гордост у потпуности открива саму природу греха – не неку раван, не неку страну греха, већ саму његову природу и представља извор многих других порока међу којима посебно место заузима завист.
***
Онај ко себе ставља на место Бога, ко одбацује Бога, ко се ослања на своју снагу, ко осећа да му Бог није потребан, лишава се благодати. И знамо како за тили час богати постају сиромашни, здрави се разбољевају, како живот младих људи пуних снаге долази у додир за злочинима и пороцима. Знамо такође у како изузетно тешком стању се налази цео свет, цела мала људска породица која живи на једној планети – колико је ратова, колико је неправде, колико је патње, колико је туге! Али се поглед гордог човека на томе не задржава – он се и даље опија својом влашћу лишавајући се Божије благодати.
Припремио јеромонах Игњатије
(Шестаков)
Патриjарх Московски и целе Русиjе Кирил
Са руског Марина Тодић
Нема коментара:
Постави коментар