СЛОВО О ЕВХАРИСТИЈСКОМ И СВЕТОТАЈИНСКОМ ЖИВОТУ 4

Отац Дионисије из скита Свете Ане никада није пропуштао да служи Свету Литургију. Чак и кад је био болестан, позивао би некога да заузме његово место. Када би сазнао да је неки од свештеника болестан, није се ни распитивао о природи болести, него је одмах журио у гробљанску капелу и тамо са великом богочежњивошћу и умилењем служио Свету Литургију.

Отац Дионисије се никада није гневио, нити је запостављао Молитву Исусову (умно-срдачну молитву). Његово рукоделије био је иконопис. Док је живописао, његов ум је непрестано био погружен у размишљање о житију светитеља чији је лик изображавао. Уколико је светитељ био мученик, његове мисли биле су усредсређене на светитељеву смрт, а уколико је био преподобни, усредсређивао се на његове подвиге.

Кад год је требало извршити неки тежак задатак, отац Дионисије је хитао као „жедни јелен” и на тај начин био добар пример осталима у скиту.

***

Иза келије Светог Нила пролази се кроз такозвани „Саран” а затим, идући даље од Хаирија стазом која води у правцу југоистока, стижемо до испоснице „Јанакопула”. Овде је живео један чудесни духовник по имену Гаврило. Све док није зашао у дубоку старост, Литургију је служио готово свакодневно. Пре и после Свете Литургије није одлазио у постељу, него би се одмарао седећи. 

Обично је говорио: „Непријатељ стално бди да би нас искушавао. Зато не би требало да спавамо после Литургије, како се не бисмо оскрнавили и на тај начин били лишени благодати коју смо добили Светим Причешћем.”

Током читаве Четрдесетнице није јео кувану храну. Његови подвижнички оброци састојали су се од двопека, маслина, лука и салате.

***

Отац П. приповедао нам је о незаборавном подвижнику, оцу Тихону, који се читавих петнаест година подвизавао у најудаљенијој светогорској пустињи, Каруљи, где се хранио искључиво двопеком, а упокојио се у катизми светог манастира Ставроникита:

„Када би отац Тихон служио Литургију, често се догађало да буде обузет созерцањем, које би потрајало читавих пола сата па и дуже. Ми бисмо опет и изнова појали Херувимску песму, све док он не би дошао к себи и почео да одговара. Једном сам га преклињао да ми каже шта му се догодило и он ми је рекао следеће: „Да, чедо моје, један ангео ме је узнео високо, тамо где херувими и серафими славослове Бога! Кад су ме спустили, дошао сам к себи и схватио да се налазим у цркви и да служим Литургију!”

Док је служио Литургију, никоме није допуштао да буде у олтару.”


Извор: Старечник