Будући да се Марко Радосављевић, бивши монах Артемије и бивши епископ рашко-призренски, оглушио о сва настојања Српске Православне Цркве да се врати са пута раскола у јединство са Мајком Црквом, то, на основу члана 69. тачка 29) Устава Српске Православне Цркве, а сходно члану 15.
Одредаба о црквеним кривицама, њега и Негослава Николића, бившег јеромонаха Николаја, Артемијем „рукоположеног“ за псеудо-хорепископа измишљене старорашке и лозничке епархије, трајно искључити из Црквене Заједнице, са надом и молитвом Господу да им подари покајање као једини пут спасења и повратка Цркви Божјој, која са радошћу увек прима сваког покајника.
У исто време, позвати монахе, монахиње и лаике који су до сада учествовали у њиховим богослужењима и подржавали их у расколу да се врате канонском поретку Православне Цркве и Евхаристијском јединству са њом, и опоменути их да тајне ове двојице изопштених из Црквене Заједнице нису Свете Тајне (крштење није крштење, рукоположење није рукоположење, причешће није Причешће, да наместо благослова доносе клетву), и да је једини излаз из таквог безблагодатног стања пут покајања и покајног повратка у крило Свете Мајке Цркве.
Образложење: Свети Архијерејски Сабор је на свом овогодишњем мајском заседању (2015. године), поводом неканонског поступка рашчињеног бившег епископа рашко-призренског Артемија, који је рукоположио у чин „хор-епископа старорашкога и лозничког“, такође лишеног свештеничког чина Негослава (бившег Николаја, црноречког игумана), као и због других претходних безакоња, актом АСбр. 82 од 25. маја 2015. године, позвао истог „да крене путем мира и јединства са Црквом“, и да свој одговор на позив пошаље Светом Архијерејском Сабору „усмено или га достави писмено у року од три дана.“ Монах Артемије је одбио да прими акт, али кад је исти дат у јавност, упутио је, посредством пароха грочанског оца Александра Митровића, Његовој Светости Патријарху српском свој одговор, 14/27. маја 2015. године. Разматрајући ово писмо монаха Артемија, Свети Архијерејски Сабор је констатовао следеће:
1.
Свети Архијерејски Сабор је, својим актом АСбр. 66/зап. 161 од 4.
маја/21. априла 2010. године, по канонској кривици Епископа Артемија
трајно разрешио дужности и обавеза управљања Епархијом
рашко-призренском, после чега је он прихватио одлуку Синода да борави у
манастиру Шишатовац са своја четири монаха. Нажалост, својим дописом од
13. септембра 2010. године, исти је отказао признавање одлука Светог
Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, због чега је
стављен, актом Светог Архијерејског Синода бр. 1126/зап. 805 од 15.
септембра 2010. године, под забрану свештенодејства.
2. Свети
Архијерејски Сабор је, размотривши потом канонске кривице Његовог
Преосвештенства умировљеног рашко-призренског Господина Артемија, у
седници својој од 18. новембра 2010. године, под АСбр. 20/зап. 54, донео
ову Пресуду:
„Због доказаних и од њега
самога потврђених најтежих канонских кривица: свештенослужења под
важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Светом
архијерејском сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих
манастира Српске православне цркве у Епархији рашко-призренској – уз
учешће наоружаних појединаца и физичко угрожавање монахâ у тим
манастирима, Епископа умировљеног рашко-призренског Артемија лишити
епископског чина, и вратити у ред монахâ.“
3.
Монах Артемије (Радосављевић), наместо да прихвати одлуке највишег
законодавног и канонског тела наше Светосавске Цркве, са једним бројем
својих избеглих из Епархије рашко-призренске јеромонаха, монаха и
монахиња, почео је да ствара у туђим епархијама своју такозвану
рашко-призренску епархију у егзилу. Тиме не само што је погазио вековни
канонски поредак Цркве, него и своју заклетву при рукоположењу у
епископски чин „У туђој епархији нећу богослужити нити вршити икакву
свештену радњу без сагласности епископа дотичне епархије.“. При томе је
сопствену Цркву и државу прогласио за „егзил“, стварајући ту своју
псеудо-епархију и њене „катакомбе“ са ниоткога прогнаним него са
одбеглим из својих манастира, – са тог разлога под црквени суд стављеним
јеромонасима и монасима Рашко-призренске епархије, градећи тако на лажи
и обмани своју псеудоцрквену парасинагогу. Тако не само што је погазио
своју заклетву и вековни канонски поредак Православне Цркве, него је,
одвођењем за собом десетине јеромонаха и монаха из косово-метохијских
манастира, покушао да ове остави празне на милост и немилост албанским
терористима и рушитељима, при томе се заклињући на тобожњу своју верност
Косову и Метохији, а друге оптужујући за подршку „независности“ Косова.
Какве
су катастрофалне последице за преостале православне Србе на Косову и
Метохији, уз подстицај на њихово исељавање и продају имовине – о томе не
треба ни говорити (први је био Артемије, који је тајно продао Албанцима
црквену имовину у Ђаковици, бранећи народу да то исто чини). Док његови
следбеници проглашавају Артемија за „великомученика“ и гуруа, поставља
Сабор питање: Чијим новцем је тај „великомученик“ куповао куће по
Сремчици и другим местима? Чијим новцем је скоро сваке друге године
мењао најскупоценија кола, док му је народ на Косову и Метохији грцао у
јаду и беди? Артемије ни до данас није одговорио на акт Светог Синода
(бр. 427 од 13. априла 2010. године): шта се десило са милионским
средствима са банковног конта у Солуну, уплаћиваног од бројних
добротвора за помоћ косово-метохијком народу, по дозволи патријарха
Павла, на његово име?
На званично
питање Светог Синода о средствима са тог конта, одговорио је (актом Ебр.
16 од 19. априла 2010. године): Ко има право да се меша у моје личне
ствари, као слободног грађанина Србије? Поставља се, међутим, питање: Не
сливају ли се та косовској сиротињи намењена средства у подизање нимало
сиротињских „катакомби“ и зграда широм Србије, међу којима посебно
место заузима троспратно здање у Лелићу, родном селу Артемија
Радосављевића, које се управо завршава?
4. Анализирајући
управо добијено писмо монаха Артемија, као и две „посланице“ његових
„црквено-народних сабора“ (одржаних у Лозници код Чачка (2013. и 2014.
године), које је у прилогу писму доставио Сабору, дошао је до непобитног
закључка: Бивши епископ рашко-призренски Артемије своју „секту
Артемита“ идеолошки је почео формирати међу једним делом својих монаха –
од самог почетка њиховог сабирања око њега као „свог духовног оца“.
Добро је то што их је васпитавао у духу Православља, али је поразно што
их је секташки везивао за себе као јединог истинског тумача вере,
проглашавајући временом све друге епископе Српске Цркве, на челу са
патријарсима Павлом и Иринејем, за јеретике, или како сâм каже: за
„глобалисте, екуменисте, паписте“ и „мондијалисте“. При томе он очевидно
намерно заборавља да је од тих истих патријараха и епископа изабран за
епископа, као и то да сви они до једнога исповедају исти Символ вере и
држе се трократног епископског Исповедања вере, датог пре свога
епископског рукоположења, као што га је и он сâм дао пред њима. У каквој
прелести и гордељивости се налази овај нови монтаниста, још боље се
види по томе што је Црква кроз векове лажне учитеље и јеретике
проглашавала тек онда када би они на Васељенским Саборима били свестрано
испитани и проверени од Светих Отаца. Црква се никада није ослањала, од
Јерусалимског Сабора (51. године) на суд појединца ма ко он био, него
се увек држала оног апостолског и саборног начела „изволи се Духу Светом
и нама“ (Дап 15,28). Свргнути, одлуком Светог Архијерејског Сабора,
епископ Артемије сматра се како од својих следбеника на
„црквено-духовним саборима“, тако и по њему самом за јединог који држи
„исповедање неискварене вере“, а у „црквеном расколу може бити само неко
ко је изневерио правоверје“. По њему „Црква је само тамо где се чува
истинска и неискварена вера“, што значи само код њега. Он одвајајући се
„по Промислу Божјем“ од Патријарха српског и Сабора архијереја, сматра
да једини остаје чувар и носилац истинске вере. За њега садржина
Патријарховог саборског писма њему, којим се позива на пасхално „све
опростимо Христовим Васкрсењем“, и да „крене путем мира и јединства са
Црквом“ – „не говори да је оно плод Духа Светога, него плод духа
људскога“, а своје пак писмо представља као „сведочење о правоверју“ и
„остајање у светоотачкој вери.“ Отуда, по њему, Архијерејски Сабор
Српске Православне Цркве је у расколу, док он „ништа заједничко немамо
са расколом.“ Овде се сусрећемо са радикалним порицањем саборности као
основног својства Цркве, из кога су настајали сви расколи и све јереси
кроз вековну историју Цркве. Једно је тужна али непобитна истина: Оваква
монтанистичка заблуда и артемијевска парасинагога се јавља први пут у
вековној историји Светосавске Цркве. У суштини она представља истински
раскол и хулу на Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову њено
име те саме Цркве и њене истините вере. Какво ли је тек нечувено гажење и
презир свеукупног канонског предања Цркве рукополагање од једног и то
рашчињеног епископа, у чин хор епископа рашчињеног јеромонаха, и то у
туђој Епархији, уз додељивање непостојеће титуле!
Са
ових и других разлога, сагласно заповести Христовој: ако брат твој,
покаран насамо, па покаран пред двојицом и тројицом сведока, не послуша;
па онда казан Цркви „не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и
цариник“ (Мт 18,15-17); сагласно и вековном канонском предању Цркве,
донео је Сабор одлуку којом монаха Артемија (Радосављевића) лишава
монашког чина и искључује га, заједно са њиме антиканонски и безаконо
„рукоположеним“ „хор епископом старорашким и лозничким“ Николајем –
Негославом Николићем, из црквене заједнице. Да се знаде од данас па
убудуће, све до њиховог искреног покајања, да свака тајна њима обављана,
на челу са Светом Литургијом, представља безблагодатну радњу: њихово
крштење није крштење, њихово рукоположење није рукоположење, њихово
причешће није Причешће, њихов благослов није благослов него клетва на
оне које га примају. Ово нарочито треба да имају у виду сви они који су у
својој простоти и наивности заведени њиховом обманом и духовном
преваром, нарочито заведени њиме лаковерни монаси и монахиње, али и
верници.
Извор: СПЦ
Нема коментара:
Постави коментар