Живите у венчаном браку!

Татјана Царикевич

У тешким животним ситуацијама желела сам да чешће одлазим у Жировицки манастир Успења Пресвете Богородице. Сваки одлазак у ову обитељ био је по нечему значајан. Ту многи добијају одговоре на своја питања, на известан начин индиректно, а понекад човек може да чује одговор на шта треба да обрати пажњу.

Ово се десило у току лета. Старац Митрофан се одавно упокојио. А у манастирској порти, у унутрашњем делу, видела сам свештеника у инвалидским колицима. Око њега се увек окупљало много народа. Док је разговарао с једним ходочасником други су хватали сваку његову реч, зато што је оно што је говорио могло да се односи и на неког другог. Трудној ходочасници је саветовао да чешће чита Јеванђеље, да милује стомак и да нежно разговара с чедом: „Ићи ћемо у храм Божији.“ И да свој поглед чешће управља на лепе ствари: да мирише ружу, да прича детету како пчелица ради. И одмах се у глави појављивала лепа и умирујућа слика срећног очекивања детета.

Овог пута на мене је дубок утисак оставила једна жена која је стајала у близини и просто је сијала од радости. Кад јој се отац обратио питањем: „А шта Вам се то лепо десило?“ она је тихо и скромно одговорила: „Недавно смо се муж и ја венчали.“

После разговора с оцем Серафимом ова жена је отишла у храм. Похитала сам за њом. Занимало ме је колико времена треба за такав корак. Толико сам желела да се и наши родитељи венчају.

Ево шта ми је испричала ова срећна жена. Њена кума је била монахиња у једном од манастира у Литванији и била је духовно чедо оца Митрофана. Много је туговала због тога што њена кумица живи у невенчаном браку, више пута јој је говорила о томе и у току сваког од својих ретких долазака из манастира молила ју је да се венча с мужем, али околности никако нису ишле на руку: час није било одговарајуће хаљине, час ципеле нису одговарале... У принципу, још није наступило време за венчање. Једном је кума у Жировицки манастир повела кумицу и њеног мужа код оца Митрофана. Већ у његовој келији, кад се разговор повео о духовним питањима отац се као успут обратио овом пару. „Живите у невенчаном браку. Онда живите као брат и сестра.“ Да ли речи које су биле изговорене с љубављу, да ли снага молитве, а можда и једно и друго заједно, утицале су на пар. Дакле, годину дана је прошло тако што је муж стално био на службеном путу.

Кад је ретко ипак долазио кући, кућа је била пуна гостију. Кад је кума дошла следећи пут питање венчања више није одлагано. Жена је рекла да је купила прву свечану хаљину на коју је наишла и да јој је лепо стајала, нашле су се и лепе ципеле, а и муж ју је пожуривао с венчањем. И тако се овај пар венчао. Жена је додала да се убрзо после њиховог венчања оженио и њихов син-јединац. Сад чекају унуку. Тако венчање родитеља шири благослов и на децу.

Извор: Манастир Свете Јелисавете - Минск