ПРЕПОДОБНИ СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ ХРИШЋАНСКА РЕЛИГИЈА МЕЊА ЧОВЕКА И ИСЦЕЉУЈЕ ГА

Наша религија је религија над религијама, богооткривена религија; права, истинита религија. Друге религије су људске, празне, не познају величину Тројичнога Бога. Не знају да је циљ и назначење нашега постојања да постанемо богови по благодати, да се уподобимо Тројичноме Богу, да постанемо једно са Њим и међусобно. Ове ствари друге религије не знају. Крајњи циљ наше религије јесте остварење Христових речи:...Да буду једно. Тиме се довршава дело Христово. Наша религија јесте љубав, ерос, одушевљење, света и благодатна „лудост", чежња за Божанством. Све се то налази у нама. Стицање свега тога захтев је наших душа.

За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају „религиозне" људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: „Ми смо грешни и недостојни", а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон.

Хришћанска религија, у стварности, мења човека и исцељује га. Но, главни предуслов да човек уочи и распозна истину јесте смирење. Егоизам или самољубље помрачује човеков ум, смућује га и одводи у заблуду, у јерес. Веома је важно за човека да појми истину.

Некада, у давнини, људи су живели у примитивном стању: нису имали ни куће ни било шта друго. Склањали су се у пећине без прозора, а и улаз у пећину би затварали помоћу камења и грања да не продире ветар. Нису схватали да напољу царује живот, кисеоник. У пећини човек пропада, разбољева се, упропашћује се, док се напољу оживотворава. Можеш ли да разумеш истину? Тада си на сунцу, на светлости. Видиш сву величину Божјега света. У противном, затворен си у мрачну пећину. Имамо светлост и таму. Шта је од тога двога боље? Шта је боље: да си благ, смирен, спокојан, да у теби влада љубав, или да си нервозан, мрзовољан, и да се са свима препиреш? Свакако, узвишенија је љубав. Наша религија садржи у себи сва ова добра. Она јесте истина. Али многи застрањују у нешто друго.

Они који одричу ову истину душевно су болесни. Они су налик на болесну децу - на ону децу која или су остала без родитеља, или су им се родитељи развели, или су провели век у свађи, па су им деца постала неприлагодива, асоцијална. У јереси и секте одлазе сви духовно збуњени и смушени, сви поремећени. То су поремећена деца поремећених родитеља. Но, сви ти смушени, неуравнотежени и неприлагодиви људи имају у себи храброст и упорност, те постижу много тога.

Нормалне и мирне људе потчињавају себи пошто врше утицај и на друге себи сличне, а надмоћни су и у свету јер су већина и налазе себи присталице. Постоје и други који, додуше, не поричу истину, али су и они поремећени и душевно болесни.

Грех утиче да човек постане душевно поремећен. Та неуравнотеженост ничим се не може одстранити. Само уз помоћ светлости Христове долази до разрешења. Први покрет чини Христос: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити" (Мат. 11, 28). Затим ми, људи, прихватамо ову светлост својом слободном вољом, коју изражавамо кроз љубав према Њему, кроз молитву, кроз учешће у животу Цркве, кроз учешће у светим Тајнама.

Често ни труд, ни метаније или земни поклони, ни осењивање себе знаком крста не привлаче благодат Божју. Ту постоје одређене тајне. Најбитније јесте то да избегаваш форму, а држиш се суштине. Што год да чиниш, чини из љубави.

Љубав је вазда спремна на жртву. Ако нешто чиниш као да је то за тебе кулук, душа ти се буни и реагује против тога. Љубав привлачи благодат Божју. Када сиђе благодат, самим тим силазе благодатни дарови Светога Духа: „А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона" (Гал. 5,22-23). Ово су својства што треба да их има душа која је здрава у Христу.

Сједињен са Христом, човек постаје благодатан и на тај начин живи изнад зла. Зло за њега не постоји.

Постоји само добро, само Бог. У овом случају зло не може да постоји.

Другим речима, ако је ту светлост, не може на истом месту постојати мрак. Нити човека може да обузме тама ако он у себи има светлост.

Живот и поуке старца
Порфирија Кавсокаливита,
Беседа, Нови Сад 2005. год.

Извор: Епархија далматинска