Саопштење за јавност Митрополита Амфилохија поводом реакција Рифата еф. Фејзића на његове литургијске бесједе у Колашину и на Сињавини

Изненађен сам не само реакцијом г. Рифата еф. Фејзића, реиса Исламске заједнице у Црној Гори, него и тоном и садржајем реакције. Не чуди ме што дио савремених безбожника не само да не разумије библијске ријечи и историју трона Светог Петра Цетињског и његовог народа, него јавно изражава амбицију да, чак и уз пријетње државним органима, митрополиту црногорско-приморском, и то само њему, ускрати право на литургијску проповијед. Признајем, таква методологија и такав начин реакције ме је зачудио од уваженог реиса Рифата еф. Фејзића.

И као човјек, и као теолог, и као епископ Цркве Христове више пута до сада сам посвједочио свој однос према исламу и Исламској заједници и то не само у Црној Гори него и мало шире. Подсјетићу уваженог реиса Фејзића да сам средином седамдесетих година прошлога вијека учествовао на отварању Исламског факултета у Сарајеву и да сам том приликом, позвавши се на Светог Макарија, говорио пред препуним амфитеатром професора и студената на тему: ”Видио си брата свога видио си Бога свога”, обративши им се као браћи по Богу и вјечној сабраћи. Безброј пута до сада сам свој однос према исламској вјери посвједочио и на сусретима са поглаварима и великодостојницима Исламских заједница широм свијета, па и са реисом Фејзићем, али и његовим часним и честитим претходником Идризом Демировићем.

Реис Фејзић, очевидно, није добро схватио садржај моје проповиједи на литији на Митровдан у Колашину, као и на Илиндан код Цркве Ружице на Сињавини. Жао ми је што се реис није потрудио да прочита цјелокупан текст него је дио, истргнут из контекста, прихватио као цјелину. Надам се да његове реакције нијесу срачунате на то да их употребљава у решавању нагомиланих проблема које има у Рожају и на сјеверу Црне Горе. Не улазећи у мотив и не сумњајући у добру намјеру овом приликом му саопштавам да када говорим о потурицама и турчењу словенског становништва говорим о вјековној османској окупацији ових простора, а не о данашњим припадницима исламске вјере. Говорим, дакле, о појави која је обиљежила вјекове на овим просторима, а не о конкретним људима данашњице.

Зачуђују ме олаки судови реиса Фејзића као првог човјека Исламске заједнице која је имала и има своје мјесто у Црној Гори још од времена Краља и Господара Николе Петровића до данас. Више је него забрињавајућа реисова амбиција да митрополиту црногорско-приморском забрани да говори о потурицама и потурчењаштву, али тај принцип не жели да примијени на себе и то годинама уназад када итекако говори и саучествује на скуповима, чак и партијским, о покрштавањима, геноциду и злочинима у Плаву, Гусињу и Томашеву. Надам се да је вријеме да схватимо, на првом мјесту ми који имамо страха од Бога и од Судњег дана, да је много и премного сложена ова наша прича. И да би сви ми морали и требали да се макар замислимо, себе ради и заједничке наше будућности ради, над Његошевим криком: ”Крст и луна, два страшна символа, њихово је на гробнице царство”. Не бих овом приликом детаљније образлагао реисове тврдње да се ислам на овим просторима није ширио мачем и силом, јер знам да је страдање и памћење народа много дубље од површних дневно-политичких неоосманских опсервација. Шта би било када би црногорски митрополит чињеницу да је на почетку 21. вијека медреса у Миљешу названа по турском султану Мехмеду Фатиху – освајачу ових простора, тумачио као што реис Фејзић тумачи дјелове истргнуте из контекста мојих бесједа? Или, да га због тога питам да ли му је познато да је давно прошло вријеме османских освајања ових простора?

Уједно, поштовани г. Фејзић, може бити сигуран, призивам Бога за свједока: Оно што желим себи и своме вјерном народу и свакоме људском бићу, то исто желим, како њему, тако и свакоме његовоме миломе и драгоме!

Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско-приморски

Амфилохије

Извор: Митрополија Црногорско-Приморска