До скита Светог Спиридона имам још пуно успона… Понијела сам штап у десној руци, бројаницу у лијевој, а на рамену лумбрелу. Ах, Боже, помози, и ти свети Спиридоне, да се испењем на планину!
Сјетих се оца Саве Дуљевског…
Посебно ми се свиђало оно када Отац куцне у своју чашу, а онда сви наздраве вином. Био је насмијан и пун неке неописиве среће. Сада кад размишљам о њему, не знам да ли је гледао нас или је читао помисли наше…
Сав је био предан молитви, гостољубљу и – пјесми! Како је само радосно пјевао пјесме из „Духовне лире“ Светог Николаја. Кад би мало „скренули са пута“ неким нашим разговорима, Отац би гласно запјевао: „…Срећан биће само тај ко заслужи рај…“ И многе друге пјесме, мање више на исту мелодију, чинило ми се тада. Уживао је у појању духовних пјесама, баш као и ја данас (ваљда ми је то „пријенуло“ од њега). Често се се запитам: како би отац Сава отпјевао ову или ону пјесму.
С радошћу нам је давао књиге, па иконице са посветом, крстиће… Хвала, оче Саво, за дивне тренутке, и опрости ми ако непромишљеношћу својом некад о Теби говорих неприлично, или се насмијах шали некој на Твој рачун.
Ево цркве Светог Спиридона!Планина, 650 метара надморске висине, а ипак ме оми нека топлота, и ја, која свакодневно „исправљам криве Дрине“, пред иконом Свеца изустих само: „Хвала“. Ваљда је то била захвалност светом Спиридону што упркос свом стомакоугађању не испустих душу уз пут.
Прелијеп скит! Дочекале су ме сестре „Спиридонке“ и понудиле послужењем. Одмах су се похвалиле се да се скит богати, данас козицама, а сјутра ће стићи крава, па магаре… Заиста, лијепо је тетарпак млијека и флашу јогурта замјенити козом и кравом.
Уто дође и Отац, да благослови стадо и шталу.
На моје запиткивање како ће сестре сачувати стадо у овој планини од дивљачи и зиме, Отац рече да је све у молитви и да, за почетак, ја прочитам акатист светом Спиридону, да му се помолимо да буде чувар и стада и чобана у манастиру његовог имена на Паштровској гори.
Извор: Митрополија Црногроско-Приморска
Нема коментара:
Постави коментар