– На Антиохијску катедру сте дошли у време које је врло тешко за народ. Шта је у вези с тим учинило сиријско хришћанство и шта је спремно да чини у будуће?
– Патријаршија и наш хришћански, православни народ, чинили су и чине један од најзначајнијих слојева сиријског друштва; ми смо Сиријци и синови смо ове земље, која нам је и дала свето име – «хришћанин». Никад нисмо осећали било какву отуђеност од свог многоконфесионалног народа – и зато смо били и остајемо важна карика која спаја ланац народног јединства. Ми – хришћани, муслимани и језиди – имамо заједничку историју и заједничку будућност.
– Има ли неких вести о отетим митрополитима?
– Нажалост, немамо поузданих информација ни о томе где се наша браћа у Христу налазе, ни о њиховој судбини. Можемо само да се молимо за њихово здравље и за њихова срца. Прошло је скоро годину и по дана – и надамо се да ћемо их ускоро срести живе и у добром здрављу. Стално се обраћамо светској јавности с питањем: где су сва ваша знамења људских права? Зашто се сад ограђујете од овог проблема? Можда они који су наручили сву ову смутњу и ову трагедију покушавају да искористе у своје циљеве, за раскол друштва? Не знам...
– Сирија је више од четрнаест векова била бедем верског мира. Да ли су нам данас потребни неки ванредни кораци како бисмо сачували ову равнотежу?
– Позвани смо одозго да чувамо своју земљу и своје ближње, цео наш народ и његову част. Ми, хришћани ћемо се или борити заједно с нашим суграђанима-муслиманима или ћемо умрети заједно с њима. Уопште, чуди ме кад чујем да неко споља жели да «заштити хришћане од суседа», - јер наша браћа по духу и по земљи, а не радикали-најамници, размишљају исто као ми, и исто као ми, спремна су да стану у одбрану нашег заједништва, нашег мирног неба. На то стално подсећам у својим говорима, књигама и чланцима – јер сви треба да схвате: опасност је дошла управо споља и управо зато да би поделила историјски јединствено, мултиконфесионално друштво.
– Лично сте одбили да учествујете на међународној конференцији «Заштита хришћана», која је одржана у Вашингтону, самим тим се супротставивши ставу Патријаршије и чланова Синода. Чиме је изазвана Ваша одлука?
– Сама идеја конференције је у многоме некоректна. Зашто ми, људи који се сваког дана боримо за себе, треба да идемо некуда по заштиту? Не могу то да схватим. Зар као ученици нижих разреда треба да слушамо рецепте за спасавање од неких „старијих учитеља“? Не само то – дневни ред конференције је био крајње магловит. Зато сам одбио да лично учествујем у њој и замолио сам нашег америчког митрополита Јосифа (Захлавија) да уместо мене посети ову манифестацију.
– Многи посленици данас агитују за то да хришћани с Блиског истока емигрирају у иностранство. Шта Црква чини како би спречила масовни одлазак хришћана из региона?
– Увек истичемо важност и светост земље које хришћанин треба да се држи – тим пре у овако тешка времена. Пре два дана сам присуствовао додели сведочанстава ученицима Асијске школе која ради при Патријаршији – и био сам запањен кад сам видео осмехе ових 50 младића и девојака и атмосферу коју су створили; они никуда нису хтели да иду – желели су и желе да се школују и да раде тамо где су се родили. Кад сам видео све то изрекао сам речи које су они одмах подржали: «Данас шаљемо вест целом свету: «Живи смо!» Без обзира на сав мрак који нас је обузео, ви светлошћу своје радости пробијате зид таме – и ова светлост служи као доказ ваше везаности за своју земљу.»
Истовремено, цела наша Црква покушава да учини све што је могуће како би материјално помогла нашим младићима (као и свим нашим мирјанима. Без обзира на ограниченост ресурса, Патријаршија налази посао многим свршеним ђацима, ствара потребне услове за опстанак младих породица, у складу са својим могућностима гради школе и болнице. Стално примамо молбе људи, слушамо њихове жалбе и жеље. Да, тешко је живети, али засад по милости Свевишњег, савладавамо ове тешкоће.
Разговор с Антиохијским патријархом Јованом Х
(Јазиџијем)
превод с арапског Фарес Нофал
Са руског Марина Тодић
17 / 10 / 2014
Извор: Православиеи.ру
Нема коментара:
Постави коментар