– Ако сматрамо да ти односи подразумијевају међусобно уважавање и сарадњу на пољима од опште друштвене користи и ако би они морали да се темеље на принципима секуларности, ми онда данас у Црној Гори готово да немамо ништа од тога, каже Перовић.
С обзиром на однос државе према Српској православној цркви (СПЦ) и Митрополији црногорско-приморској (МЦП), који се, по Перовићевој оцјени, у битноме разликује од односа са другим вјерским заједницама, чини се да „наша грађанска и демократска секуларна држава има проблеме са придјевом српска који се налази у званичном имену Цркве.“
– Све се то дешава само и искључиво Српској православној цркви; са њом није потписан уговор о сарадњи, само за њене храмове се тражи прелазак у државно власништво, јавни сервис у широком луку заобилази њене скупове… Рекло би се да наша грађанска и демократска секуларна држава има проблеме са придјевом српска који се налази у званичном имену Цркве, или можда са чињеницом што је њено званично сједиште у Београду, односно у Пећкој патријаршији? Можда ни Црква није најсрећнија што данас у православљу доминирају национални предзнаци у именима помјесних цркава, али то је унутрашња тема саме Цркве. Баш је непринципијелно и недемократски када Држава показује амбицију да расправља о тој ствари. Представник наше Владе је одлетио у Рим да потпише уговор који регулише положај црногорских римокатолика, а онда се иста Влада буни зашто је сједиште Православне цркве изван Црне Горе. Некоме у Влади смета назив СПЦ, а не смета му древни и званични назив Барског надбискупа који, између осталог, гласи Примас српски. Тих и таквих непринципијелности има колико хоћете, а на њима се не могу градити здрави и нормални друштвени односи, оцјењује Перовић у разговору за „Дан“.
Он каже да су тежње државе да узме Цркву под своје штетне и анахроне и да више наликују средњем вијеку, а не савременим и напредним демократијама.
– Може неко рећи да је тај назив Српска црква антицрногорски, а ја бих таквог човјека питао да ли је назив државе Црна Гора антисрпски? Наравно да није. И један и други назив, име Цркве и име Државе, представљају наслеђе вјекова и имају своје историјско оправдање, али је суштина и основно настојење рада и постојања, како Цркве, тако, ваљда, и Државе, универзалног. космополитског и грађанског карактара, а не национализам. Нити назив државе приморава грађане да буду Црногорци по нацији, нити овакав назив Цркве било коме од вјерника намеће српски национални идентитет, истиче Перовић.
Он додаје да Црква у Црној Гори у свом унутрашњем духовном животу и мисионарском раду остварује „богомдани напредак на свим могућим пољима“, да се повећава број људи који живе црквено, да се обнављају и граде богомоље, да се умножава број најразличитијих заједница унутар Цркве (кола милосрдних сестара, омладинска братства, школе вјеронауке, народне кухиње…).
– Рекло би се да Црква живи и ради неометано. Па, ипак, убијеђен сам да су за нашу државу и друштво у ком живимо штетне ситуације попут оне на Ивановим Коритима, када испред црквице које је у власништву Митрополије црногорска полиција упорно изједначава власнике и провалнике. Лоше је и када, рецимо, представници Владе више пута одлазе на свечаности које организује медреса у Тузима, а никада не дођу ни на једну свечаност коју приређује Цетињска богословија. Сматрам да је најштетнија она појава када службе безбједности и полиција означе поједине свештенике као неподобне и штетне по друштво, а такав потез ничим не објасне нити докажу, јер свештена лица трпе невиђене тортуре на основу тих њихових процјена, упозорио је Перовић.
Коментаришући састав радне групе која ради на изради Нацрта закона о слободи вјероисповјести, у којој нема представника вјерских заједница и цркава, Перовић каже да такав састав радне групе указује на недостатак политичке воље да тај закон буде квалитетан.
Он указује да држава нема једнак однос према свим вјерским заједницама и црквама.
– Из примјера које сам до сада навео потпуно је јасно да нема тог уједначеног односа. Примјер одсуства те уједначености је и недавни случај, о коме је писао ваш лист, односа Престонице према иницијативи Митрополије да јој буде додијељен плац за изградњу гробљанске капеле на Новом цетињском гробљу. Наша иницијатива је игнорисана и одбијена, а једна слична нашој је одобрена. Људи показују своју непринципијелност, али ипак ће Господ одлучити о свему, поручио је Перовић.
Он упозорава да се у једном дјелу јавности промовише „крајње нездрава и штетна прича” да се нечија имовина може уступаги другоме против воље власника.
– Знам да један мањи дио црногорске јавности поменуту „једнакост пред државом” замишља или види тако да храмове и имовину који су вјековно власништво Митрополије и СПЦ треба уступити на коришћење једној групи грађана, једној НВО, али то је, по мени, потпуно изопачено схватање. Не може се нечија имовина уступати другоме против воље власника. Е, сад. ако неко сматра да та имовина не припада СПЦ, па још ако је такав човјек црногорски патриота, онда је судски систем ове државе једини пут да то своје мишљење провјери и потврди. Каква је то љубав према држави а не вјерујеш њеним институцијама и игноришеш њихов рад, пита Перовић.
Он указује да питање повраћаја црквене имовине до данас није ријешено, уз напомену да се она враћа, али се постојећа непрестано доводи у питање медијским спекулацијама и „толерисањем дјеловања провалника“.
– Недавно је правни тим Митрополије пред институцијама ове државе обесмислио Владину иницијативу о томе да један црквени храм постане власништво Владе. Шта ће Влади једне секуларне и грађанске државе храм, тим прије што знамо да тај храм није археолошка руина, нити конзервирани споменик, већ жива, богослужбено активна богомоља, нагласио је Перовић.
Расправљају о Цркви, а не баве се њеним проблемима
Перовић сматра необјашњивим неке јавности објелодањене унутарпартијске активности политичких чинилаца, нпр. то да Демократска партија социјалиста (ДПС) на својим страначким конгресима расправља о питањима Православне цркве, а да се, с друге стране, не бави круцијалним проблемима са којима се она годинама суочава.
– Врло је чудно, готово необјашњиво, то што овдашња владајућа партија на својим страначким конгресима расправља о питањима Цркве, и то искључиво о питањима Православне цркве, а да држава Црна Гора, којом та партија политички управља већ деценијама, просто игнорише неколико крупних питања од велике друштвене важности, као што су повраћај црквене имовине, доношење закона који регулишу однос Државе према Цркви, потписивање међусобног уговора који је црногорска држава потписала са свим могућим вјерским заједницама осим са СПЦ – истакао је протојереј Перовић.
Обиљежили 151 годину постојања
Према Перовићевим ријечима, заинтересованост за школовање на Богословији „Св. Петар Цетињски” је велика, а са аспекта црквених потреба је и више него довољна, у просјеку, годишње дипломира од 15 до 20 свршених богослова.
– Увијек је било и биће оног младог свијета који трага за одговорима на вјечна питања и који хоће да се, до краја и без резереве, стави у службу њиховог одгонетања, увјерен је ректор Цетињске богословије.
Кандидати ову школу уписују по завршеном основном образовзњу, а свршени богословци, са дипломом богословије, могу да упишу богословски факултет.
– Постоји и препорука највиших црквених власти да будући кандидат за свештеника треба да има завршен факултет, а не само средњу школу. Како ми у Црној Гори немамо факултет, наши свршени богослови школовање обично настављају на факултетима широм православних земаља, од Србије и Републике Српске, па до Грчке и Русије, објашњава Перовић.
Он истиче да Цетињска богословија постоји од 1863. и да ове године улазе у 151. годину рада.
– Тај рад је био прекидан, школа је мијењала своје називе и намјене од привремене богословије, преко богословскоучитељске школе, па до данашње савремене православне богословије, која непрекидно ради од 1992. Радимо на Цетињу као насљедници најстарије средње школе у Црној Гори. Немамо адекватан простор за рад. Зграда Биљарде у којој је наша школа радила деценијама претворена је у музеј. Надамо да ће неко из државне управе имати слуха да нам надокнади тај губитак и да нам помогне око изградње савременог школског објекта. Али, то је ваљда тема за онај случај када се комплетан однос црногорске Државе према Цркви поправи и нормализује, сматра Перовић.
Он напомиње да је Цетињска богословија средња школа интернатског типа, у којој школовање траје пет година, гдје су предавачи углавном теолози из Црне Горе са стручним педагошким квалификацијама.
– Имамо и професоре који предају оне предмете који нијесу богословски, који су такође компетентни за обављање свог посла. Примјера ради, информатику предаје универзитетски професор Машинског факултета, а српски језик и књижевност доктор те научне области, истиче Перовић.
Ана Топаловић
Извор: Дан
Нема коментара:
Постави коментар