ЖУДЊА ЗА ВЕЧНОШЋУ - БЕСЕДА О. ДАМАСКИНА КАТРАКУЛИСА (+2001)

''ДА ДОЋИ ЋУ БРЗО.АМИН;

ДА, ДОЂИ, ГОСПДЕ ИСУСЕ'' (ОТКР. 22, 12;20)

Божанска реч Јеванђеља, која долази са амвона Цркве, садржи различита семена истине и богопознања. Нека изучавање божанске речи буде наслада и храна нашега живота.

            Ја, децо, свеке вечери читам Јеванђеље да би се Господ уселио у мене. Са Јеванђељем долази до прожимања између распетог Јагњета и наше душе. Ми, људи, ми смо сви позвани да будемо свети. Да постанемо благопријатан мирис Христов. Наш циљ је да одговоримо на позив Божији и да постанемо светлост. Да држањем Јеванђеља постанемо реч Божија.

         Дакле, неко унутар Цркве приграби божанску реч и одлази у пустиње да остварује Јеванђеље, док други узима Јеванђеље и одлази у Африку, у Азију итд. да просвећује људе као свештеноапостол. Други опет узима божанско семе и обрађује га у заједници као епископ., или као свештеник, или као глава породице и сеје реч Божију. Међутим, свако од нас је примио Јеванђеље са Свете Трпезе и дошао у манастир да би славио Бога испуњавајући његове заповести.

            Сваки манастир је један прелаз, једна лађа, која ће да нас пребаци на небеску обалу. Управо ово питање ме данас заокупља. Препреку смрти треба да разбијемо жудњом за вечним животом. Размишљао сам, дакле, како бисмо поруку смрти могли да доживљавамо више као радосну вест. Недавно смо помињали нека божанска откривења која је имао Митрополит Е. у својим последњим тренуцима. И душа наша се обрадовала. Заиста, знамо да човек који љуби Бога добија таква откривења у последњим тренуцима свога живота. Већ у овом животу, Господ му показује какава га задовољства чекају на славу прворођених, тамо где царује светлост, тамо где је нестворена светлост светлија од снега.

            Живот на небу је најслађа, најсветлија светлост. Чезнем за тим најсветлијим, као снег белим животом Царства Божијег. Зато не постоји радоснији догађај од овог прелаза на супротну обалу. Ако оволико чезнемо за боравком на некој плажи, на пример на Крфу, или на Св. Дионисију, где бисмо гледали земаљске лепоте, у којима смо већ уживали, замислите колико би требали да чезнемо за преласком у други живот, у вечну светлост. У манастиру се врши ова припрема за прелазак на небеску обалу Царства Божијег. И ако се већ од сада упознамо са добрима горењег света, имаћмо један добар збор пријатеља светитеља, који ће нас пратити у време нашег одласка.

            Са коликом благодарношћу треба да ишекујемо смрт! Да јој се не супростављамо као ножу који ће да нас одсече од живота, већ да гледамо на њу као светлосна врата која ће нас увести у вечност. Ово је моја данашња мисао. Већ смо више пута рекли да смрт треба учинити радосном. Да јој не пркосимо страхом. Једном за свагда се Христос разапе и васкрсе уништивши снагу смрти, разоривши кључеве ада. Двери се отворише, и од сада слободно свако, верујући, може да уђе у вечно блаженство. Међутим, шта је то због чега ћемо да зажелимо смрт? Пламен освежавајуће љубави према Богу распаљује жеђ вечног живота. „Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну.... и одмор са свима светима'', каже химнограф (служба Св. Антонију, Слава на Литији).

            Ако наше срце гори од божанске љубави,  Господ ће одговорити одмах на ту љубав кују ћемо му принети и обарадоваће нас вечним зрењем његовог божанског лика. Рећи ћете ми: „Добро, сад расправљамо о овој теми. Али чим доспемо у час смртни, одмах нас обузима неки страх.“ Заиста, животно искуство тако говори. Међутим, онај који верује не суочава се са том бојазни. И размишљао сам данас како да осете ови верници, велики борци, које Господ обавештава – или Он сам или кроз Богородицу, или кроз његове свете – „убрзо ћу те узети“. Замислите шта ће осетити ти људи у својој души! Каква радост ће испунити њихово постојање када се буду спремали да пређу у вечност! Бг не пружа овај велики дар само дабранима, већ свима онима који тај дар желе. Говорио сам данас сам себи: „Питам се да ли је тешко да и нас благодат Божија удостоји како би стигли у овај радосни тренутак и да чујемо радосну вест.?“

            Кажемо да смо заволели Бога... Шта је љубав Божија? Весеље и радост! Како је дакле могуће онда када стигне смрт, да нас тада обузме несрећа и мрак, када је љубав Божија, светлост, и вечност, и неизрециви мир. Нисмо још увек у себи добро обрадили питање смрти и још нисмо стигли у то стање да имамо пуно сазнање бесмртног живота и искство вечности. У то верујемо, то сви знамо, али то не очекујемо као радосни догађај, иако смо ми управо због тога побегли од света, да бисмо достигли тај радосни тренутак одласка из садашњег века у будућност, према вечности.

            Заволесте Бога! Како љубимо Бога? Само речима? Да ли је могуће да неки човек каже: „Волим Бога“, а да његова дела буду супротна, против божанском закону? Да ли је могуће да тај човек не практикује Јеванђеље? Шта значи када кажемо да смо узели Јеванђеље у наше руке и да смо обећали да ћемо га реализовати? Значи да ћемо живети у сагласности са заповестима Христовим, да ћемо држати Јеванђеље и да ћемо га поново положити на Свету Трпезу православне Цркве, исповедајући да смо остали „верни до смрти“, говорећи: Трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија (2Тим 4, 7-8). Нека се удостоји наша душа да каже ове речи Богу и љубави Божијој.

            Шта год ми чинили, колико год покушавали и трудули се, уколико се не орјентишемо према вечном животу и невечерњем Царству, мислим да у себи нећемо имати откривење спасења. Када држим заповести, моја савест је спокојна пред Богом. Али, да бисмо успешно достигли савршени спокој, неопходно је старати се о очекивању нашег одласка и неговати жеђ тог истог тренутка смрти.

            Да ли сте приметили? Чим чујемо реч ''смрт'', хвата нас страх. Међутим, сви треба да имамо жеђ за смрћу, поготово монаси, али и сваки хришћанин. Сви треба да жеднимо за тим часом нашег преласка у те шаторе. Сви светитељи наше Цркве су имали ову жеђ, имају је и данашњи свети, а особито светогорци. Али, и они верујући у свету, и трудбеници Јеванђеља, и свештеноапостоли овом жеђу за смрћу остварују божанску реч и чине дела вере, померају чак и планине. Дакле, и ми кроз веру треба да преместимо нашу душу. И да је преселимо из ада у Царство Божије.

            Замолимо Господа да нам отвори светлосне хоризонте вере и љубави према Њему. Вера није проста ствар, није ни човек који је икона Божија. Човек има неограничене димензије. Пошто је створен ''по икони Божијој'', човек је усмерен ка бескрају, према горњем Јерусалиму. Када кажем „усмеравам се ка бескрају“ значи да мислим на бесконачног Бога и на мој прелазак у вечност.

           Али како ћу заволети Бога? Како ћу отворити моју душу за Њега и како ћу ставити све моје постојање у љубав Његову? Постоје многи начини љубави Божије. Онда када је човек намеран да се жртвује за Бога, тад он не чини сагрешења. Зар није тако, децо? Пази на свој говор, пази на своје мисли и на своје расположење.

            Љубављу Божијом одмах се отварају хоризонти душе и човек постаје широм отворен. Његово постојање се одмах шири јер тежи бескрајном Богу и вечном животу. Заволели смо тог бесконачног Бога и почели смо да га срећемо. Зато нас успокојава тишина и пустиња. Не одмара нас свет и оно што је од света, већ само тишина и пустиња. И желимо да у нашој души завлада мир Божији и љубав Божија.

            Када кажем „волим Бога“, тада се моје срце одмах уоквирује благословом. Бог -  као што смо размотрили више пута – јесте „љубоморко“ за сваку душу. Жели је целу за себе. Жели да је прослави, жели да је испуни благодаћу Његовом. Бог нема потребу за нашом љубављу. Али зато што исти Он има бесконачну и непојмиљиву љубав, зато Он жели нашу целокупну душу близу себе. Ако се усуђујемо да кажемо да смо заволели Бога, разумете ли каква је љубав Божија према нама! Зато наша мисао треба целог дана да буде прикована за Бога. Да не чинимо ништа ни за длаку ван Његове љубави. Да не управљамо према свету никакав поглед, ни лево ни десно. Да нас привлачи само лице Господње. Нека наш поглед буде нетремице уперен на супротну обалу. Треба да ишчекујемо радостан прелазак на супротну обалу. Треба да ишекујемо радостан прелазак, не смрт уништења и мрака, већ прелазак у незалазну светлост, нестворену светлост, вечну светлост, блиставу славу Божију и неизрециво блистање Царства Његовог. Треба да очи душе наше гледају божанским очима. Да положимо сами себе у божански вид и дасе тамо одмарамо. Тада ћемо бити слободни за отварање хоризонта вечности.

           Чинодејства Цркве садрже молитве Отаца које изражавају све молбе душе наше. Али , сви ми понаособ имамо свој начин изражавања којим приносимо наше тајне Богу. Желимо да попричамо са нашим вечним Пријатељем. Зар није тако? Питање нашег преласка јесте једна тајна живота, желим да то расправим изблиза са Богом, желим да ми припреми упозорење. Јер једном за свагда ишчекујем ту Пасху душе моје, нећу потребовати никаквог починка све док не поразговарам изблиза са Богом, како би успокојио у мени ту жељу, ту чежњу, да тако кажемо.

            Немојте ме погрешно разумети што кажем ''чежња'' за смрћу. Чезнем да пређем у небески свет. Тако је! Зато ми који верујемо у Бога и занимамо се за љубав Божију, дошли смо овде управо због тог путовања. Нас очекује Бог, живот, вечност, блаженство! Не треба да имамо никакво оклевање од смрти, већ једно радосно ишчекивање, једну чежњу за тим тренутком када ће доћи. Смрт не треба да нас паралише ни мало. Она је један празник за нас. То је празник преласка човека на небо. Зато и славимо светитеље на дан њиховог уснућа. Видели сте, Василије Велики је умро у 49. години. Умро је као млад. Али, то се њега није тицало. Спремио је своју карту.  Ушао је унутра у лађу, и прешао преко, на небеску обалу.

            Не смемо никада да сметнемо са ума да ћемо умрети. Не зато што просто имам страх од умирања. Нити, пазићу да не сагрешим зато што ћу умрети. Не таква размишљања! Већ, да се боље припремим, да заволим прелазак зато што волим Бога! Хоћу да идем да Га видим. Како кажу: желим да га видим. Апостол Павле је рекао: Имам жељу умрети и са Христом бити (Фил. 1, 23) Било како било, он је желео да Га види и да прозбори с њим лицем у лице.

            Према томе, ако смо ''суви'' монаси, ако смо ненатопљени сузама љубави и благодарности, ако нисмо предани божанској љубави, ако нисмо душе заљубљене у Женика Христа, шта смо дошли да радимо овде? Делимо зло? Не! Будимо живи људи, будни, ''чежњивци'' преласка. Тада нестају светска интересовања, бриге света, светске жеље. Када смо посвећени само љубави Божијој, тада смо сједињени сви међусобно. Нека нас разгорева ова љубав Божија и љубав пресељења у дворац Свецара Христа!

           Чезнем за неким путовањем! Хоћу да идем тамо негде! Ако толико желимо да идемо и поклонимо се једном светом месту, замислите колико више треба да имамо чежње за вечним путовањем које ће нас одвести у Свети Јерусалим, који не потребује ни сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија просветли и светлост је његова Јагње, како пише у Отркривењу (Отк. 21, 23). Ова слава нас очекује.

            Дакле, треба да будемо свагда спремни, тако да нас смрт не би паралисала и уплашила. Напротив, треба да очекујемо објашњење одавде и објашњење тамо. Нека нас заинтригира предивана ''занесеност''. Овде постојимо, али на небу мислено битишемо. Зажелимо живоносну смрт. Ова смрт јесте живот. Свагда нека ме брине то како да учиним час смрти, дан позива Господњег, даном радости и празника!  Сагледајмо наш излазак као највеће славље, најрадоснији дан, зато што ћемо тада прећи у љубав Божију! Нећу да тугујем зато што ћу умрети, већ напротив, хоћу да се радујем и да кажем: ''Слава Теби Боже''! ''Слава Теби Боже што си ме позвао да одем!''

            Ово је један врло осетљив посао, то да можемо у том критичком тренутку да кажемо: ''Слава Теби Боже што си ме позвао да одем из садашњег света како би посматрао славу Лица Твога у вечности!'''Ово делање потребује велику пажњу, велико смирење и велику љубав према непријатељима. Без ове љубави не можемо учинити ништа. То је пасош за вечно путовање.

            Свакако, требамо да имамо поуздање у милост Божију, тада ће нас помиловати Господ. Дан смрти није стање безнађа и разочарења које спречава наду у милост Божију. Помиловаће нас Бог. Поред све наше недостојности помиловаће нас Бог! Имајмо сигурну наду и увереност у милост небескога Оца и размишљајмо о сусрету са Господом. ''Када ћу те угледати? Када ће Лице Твоје непрестано радовати душу моју?''

           Ако се старамо о ономе што долази после гроба... ако је мој ум стално у Богу, онда не грешим, и онда ћу моћи да разбијем та врата смрти, како би ми она била отворена још у садашњем животу. Тада ћу моћи да усправно стојим на међи овоземаљског живота која ће бити моје узлетиште, одакле ћу са радошћу полетети у бескрајно блаженство... Зато што ћемо отићи из живота из живота неочекивано... јер нас чека Господ... чека нас.

            Чека нас... Он је неописива радост, вечни Живот, ужарена слаткоћа, тросунчана слава! Помолите се Богу да ми дарује хришћански крај, да умрем усправан и да ме удостоји да умрем за љубав Његову.

            Смрт је слобода! Будимо радосни када размишљамо о смрти. То ће помоћи нама лично, али и Црква.

Извор: Православни мисионар