О НОШЕЊУ КРСТА - АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)

           Узети крст – то значи великодушно подносити подсмехе, погрде, прогоне, невоље које не жали да послушнике Христове обаспе греховни свет. Пoнети крст – то значи без роптања и жаљења икоме потрпети велики труд над собом, невидљиви умор и мучеништво душе ради испуњења јеванђелских истина. То, као и борба са духовима злобе, који јаросно устају на онога који пожели да скине са себе греховни јарам и подчини се Христу. Понети крст – то је усрдно и добровољно подчињавање, лишавањима и подвизима, којима се обуздава плот. Живећи у плоти ми треба да се научимо да живимо због тог духа.
          

             И посебну пажњу треба обратити на то да сваки човек на свом животном путу треба да понесе свој сопствени крст. Бескрајно је мноштво крстова, али само мој крст лечи моје ране, само мој ће бити мени на спасење и само мој ћу ја понети уз Божију помоћ јер ми је он дат од Самог Господа.

            А шта значи свој крст? То значи ићи по свом животоном путу, за свакога исцртаном Божијим Промислом, и на том путу подносити управо оне туге које је попустио Господ.

            Не тражи веће невоље и подвиге, него те које си добио на животном путу – то је гордост која избацује са пута. Не тражи ослобођење од тих невоља и подвига који су теби послани – то је самовољно твоје скидање са крста.

            Да, сваки човек има свој крст. И тај крст је одређен сваком хришћанину да га носи самопожртвовано и следећи Христа. А следити Христа – значи изучавати Свето Јеванђеље, тако да само оно постане делатни руководилац приликом нашега ношења свога крста. Ум, срце и тело са свим својим покретима и поступцима, јавним и тајним, треба да служе и исказују спасоносне истине Христовог учења. И све то значи да сам ја искрено и дубоко свестан лековите силе крста и оправдавам Суд Божији нада мном. И тада мој крст постаје Крст Господњи.

            Срце моли и тугује, но оно се већ и радује слаткој покорности Богу и своме причастију у страдањима Христовим. И то ношење свога крста без роптања са покајањем и славословљењем Господа представља велику силу исповедања Христа не само умом и срцем него и самим делом и животом.