Како су Севастијски мученици спасили Митрополита Јосифа

Пажњи читалаца портала Православие.Ru препоручујемо причу блаженог спомена Митрополита Јосифа (Чернова, 1893-1975), о томе како једном умало није умро од љутог мраза у фашистичком затвору:

– У Таганрогу, у архијерејским келијама, висила је икона 40 мученика који су мучени у Севастијском језеру. Често сам још као млади јерођакон и келијник владике Арсенија пролазио поред те иконе, али достојно поштовање према тој четрдесеторици страдалника нисам показивао, чак сам помало и сумњао у њихово постојање: у то да ли их је било или их није било...

И, гле, у зиму 1943. године, седим ја у Умању у гестаповском затвору где су прозори били без рамова, а напољу љути мраз. На мени је била само доња мантија. И тада сам, у тој затворској ћелији, молио Бога да ми узме душу: „Господе, дај ми да умрем!“ Било је неподношљиво. Нисам имао снаге да издржим ту цичу зиму. А онда сам се сетио 40 мученика Севастијских и почео да им се молим, тражећи опроштај што им нисам указивао достојно поштовање и разумео њихов мученички подвиг. Молио сам се из све снаге, усрдно. Убрзо затим из душе је одступило очајање, а телом се разлила топлина – загрејао сам се. Одмах након што су хладноћа и очај одступили од мене, врата ћелије су се отворила и донели су моје следовање – Свете Дарове, хлеб и топлу одећу.

Граду су се примицале совјетске трупе и Немци су почели да одводе заробљенике на стрељање. И гле, ја узех Свете Дарове у руке и целу ноћ се пред њима молих. Верници Умања су сакупили злато и подмитили помоћника управника затвора. Он је дао своју реч да ће ме оставити у животу. И заиста, док су Немци неке заробљенике одводили са собом, а неке стрељали – ја сам остао жив.

Када су стигле совјетске трупе, владика Јосиф бива поново затворен – овог пута од стране совјетске власти. Изгледало је веома сумњиво то што је он преживео у гестаповском затвору. Но то је већ сасвим друга прича.

Светло радости у свету туге: Митрополит алма-атински и казахстански Јосиф / Саст. В. 

Корољева, М., Паломникъ, 2004.

Са руског Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру