Убијено 19, расељено 4.500 људи, претучено око 900 особа, спаљено 39 цркава и манастира, уништене 934 кућеРазарања, етничко чишћење, уништавање црква и манастира, рушење и паљевина старих градских зона, пребијање и убиства само су део хронике у којој је, пре десет година, етничка стихија косовских Албанаца живот Срба и свих осталих довела готово до бесмисла.
Прецизни и добро организовани покрети великог броја људи имали су неколико циљева: довршавање обрачуна започетог после доласка Кфора и Унмика 1999. године и елиминисање компактнијих неалбанских средина, заустављање повратка, посебно у урбане средине, дефинитивни обрачун са српским културним наслеђем и демонстрација потенцијала за хаос како би се странци натерали да брже признају независност Косова.
Иако се сматра да је непосредни повод за експлозију насиља била лажна вест Радио-телевизије Косова да су Срби са псима натерали у реку Ибар албанску децу која су се утолила, припреме за погром који би број Срба свео на минимум одвијале се годинама пре тога. Међународни извештаји говоре о прецизном вођењу и координацији великог броја људи и одабиру циљева за нападе.
Годину дана пре хаоса, приштински лист „Коха диторе”, који иначе важи за умерено и професионално гласило, објављује текст извесног Питера Рогела „Опрез! Срби планирају да колонизују Косово!” У њему се предлаже низ „ефективних противмера да се порази ова опасност”.
Изградња кућа за интерно расељена лица из градова и њихово збрињавање, о чему је тада извештавала „Политика”, на се чије писање, између осталог, Рогел и позива, доживљава се као посебна опасност:
„Изградња кућа мора се опструисати на начин са којим су сагласни странци, на начин који не би резултирао непотребним жртвама. Све ове зграде (које се изнајмљују колонистима) у власништву су Београда и Албанци имају морално право да их разруше. Исти ти Срби који долазе на Косово из остатка београдског криминалног режима немају право на живот на Косову и они представљају легитимну мету за нападе. Стога становници српских села, успостављених ради колонизације, треба да живе у страху, док људска права осталих Срба треба поштовати.” Он предлаже да би било „добро уништити електро и телефонске водове који долазе из Србије и гранају се по српским селима”, а затим исписује дугачки низ имена „села која треба непрестано посматрати, с обзиром на то да су подесна мета за српску колонизацију”.
Између осталог, у сложеној историји односа Срба и Албанаца и ова теорија етничке присмотре и будности резултирала је погромом, а у њему је: убијено 19; расељено, према подацима Оебса, 4.500 људи; спаљено 39 црква и манастира; спаљене су и срушене 934 куће – станове по градовима нико до сада није рачунао, нити се њихов број зна; тучено и малтретирано око 900 особа.
Према доступним подацима за ове злочине одговарало је око 140 особа, директних учесника, већина је добила новчане казне, а 60 је осуђено на затворске казне, до организатора ни оваква правда није успела да стигне.
– Могао би се тај Вартоломејски дан упоредити са нацистичким злочином у Крагујевцу 1941. или са албанском паљевином и убиствима априла 1941. у насељеничким селима Метохије, па и са злочином СС Скендербег дивизије у Велици 1944. године – каже др Владан Виријевић, професор Историје Југославије на Филозофском факултету у Косовској Митровици.
Његов колега др Божидар Зарковић, специјалиста за средњи век, каже да је било разних борби, али да нема много података из тог периода, као и да се слични примери могу видети приликом турског заузимања градова, од којих је најпознатије заузимање Цариграда.
Сигурно је да без историјске дистанце и увида у документе и архиве Кфора, НАТО-а, Унмика, косовских и српских институција није могуће доносити прецизне судове о разарању и његовим организаторима. Било би неопходно систематизовати и научно обрадити различите области српског црквеног, уметничког и народног живота које је погром захватио.
Нестале су библиотеке – манастирске и личне, спаљено је или се на црном тржишту нашло на стотине икона и црквених реликвија, уништене су слике Уроша Предића у Штимљу, сагорела су јеванђеља, дарови руске царице Катарине, у пепео су претворени иконостаси и дуборези – од њих је најпознатији дебарски мајсторски рад у Приштини, истопиле су се боје на многобројним фрескама, однесена су звона и продата у старо гвожђе, уништени стари везови и записи црквени, уништена гробља и надгробни споменици, однесен грађевински материјал храмова, промењен градски амбијент....
Јасно је да су сва ова набрајања довољна за неколико основних питања: да ли је све то могуће надокнадити? Како обновити културолошки контекст стваран вековима? Може ли новац надоместити трагичне материјалне и духовне последице погрома? Јесу ли трајно уништене могућности нормалног живота?
Након свега, остаје трајни страх као печат и симбол, а чињеница да се погром догодио у време мира и да је он један од највећих мирнодопских злочина новије европске историје, да се догодио пред очима десетина хиљада страних војника и административних радника, код Срба је формирала став који се може свести на трпљење и реченицу: нико не жели да нас заштити.
Међутим, одлука Српске православне цркве да, упркос унутрашњим отпорима, покрене и води процес обнове изненадила је извршиоце погрома (племенско-клановске структуре), као и косовске и међународне институције.
Савет Европе је оформио Комисију за спровођење и обнову српских верских објеката на Косову, према чијим је подацима косовска влада за обнову издвојила шест милиона евра, а Европска агенција за реконструкцију два милиона.
Русија је донирала два милиона долара, а од тог новца обнавља се репрезентативно фреско-сликарство Богородице Љевишке. Нема званичних података колико је уложила Република Србија, јер су помагала различита министарства и институције, мада се са сигурношћу може говорити о великим средствима.
Најновији пример је обнова манастира Светих архангела код Призрена, за коју средства издваја Канцеларија за Косово и Метохију, народ и донатори.
– Надамо се да ће обнова Архангела помоћи да сачувамо људе у Призрену и око њега и да ће допринети да се има где и код кога доћи у овом делу Метохије – каже за „Политику” Александар Дунђерин, задужен за културу и очување баштине на КиМ.
У цикличним насиљима и рушењима све је доведено до апсурда, не постоје вредности које су сигурне и заштићене, само је извесно да слаби и другачији страдају без икаквог смисла и логике.
– Можете ли, молим вас, да ми објасните због чега су онако уништили ашкалијско насеље у Вучитрну, после овога они се тамо никада неће вратити – питао је, након погрома, аутора овог текста један западни дипломата.
– Господине, Ашкалије су на Косову, у једном периоду, имале своју војску и полицију, репресивни административни апарат, наметнули су свима страни ашкалијски језик, па је сасвим разумљива албанска освета и оваква реакција... Ви изгледа нисте довољно упућени у овдашњу историју – добио је одговор.
– Врло занимљиво, потпуно ми је непознат тај период – одговорио је међународни чиновник, не схватајући ни поруку ни иронију.
За њега је најбитнији интерес његове владе и његова огромна зарада, а погром 17. марта 2004. припада само жртвама, њиховим уништеним животима и светињама.
Убијали снајпером, спаљивањем и пребијањем
У великим сукобима у Митровици убијена је Јана Тучев, а на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић. У запаљеној призренској Богословији страдао је Драган Недељковић. У селу Драјковце, убијени су Добривоје Столић и његов син Борко. У Гњилану су
попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић, док је Славољуб Дабић претучен до смрти.
У Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је тешко претучен Југослав Савић, који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници.
Све што је служило Србима у Косову Пољу уништено је, а из своје куће извучен је Златибор Трајковић и наочиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, после чега је преминуо. У Липљану је страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана.
објављено: 16/03/2014
Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар