Годишњи помен архимандриту Луки Анићу

У суботу, 8. фебруара, навршиће се година дана од упокојења архимандрита Луке (Анића), дугогодишњег игумана Цетињског манастира и манастира Савина главица и Дајбабе.


Тога дана у Дајбабама ће, са почетком у 9 часова, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служити Свету заупокојену литургију са поменом блаженопочившем оцу Луки.

Владици ће саслуживати свештенство Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија Српске православне цркве.

Отац Лука био је један од најугледнијих клирика Митрополије црногорско-приморске.
Рођен је 17. септембра 1959. године у Дубровнику, као прво дијете родитеља Живорада и Драгице Анић. Седму београдску гимназију завршио је 1977. године. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду завршио је 1983. године. Већ наредне, 1984. постављен је за асистента на истом факултету. Магистрирао је 1991. године на тему „Живот и дело вајара Ђорђа Јовановића“.

Као студент и млад професор често је одлазио на богослужења у београдски манастир Ваведење, привучен личношћу, духовним опитом и снагом јеромонаха, касније Епископа банатског оца Амфилохија, са чијим ће благословом и стићи у Црну Гору, непосредно послије свога учитеља и духовног оца. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник.

Монашки чин примио је у Цетињском манастиру на Ивањдан, 7. јула 1993. године, чиме се уврстио у прву генерацију монаха у Митрополији црногорско-приморској од доласка Митрополита Амфилохија на Цетињски трон. Умјесто световног имена Урош, на монашењу је добио име Лука.

Јерођаконски чин примио је на Крстовдан, 27. септембра 1995. у Цетињском манастиру, а чин јеромонаха 22. октобра исте године у цркви Светог Луке у Котору. За намјесника Цетињског манастира постављен је на Лучиндан, 31. октобра 1995. У чин игумана произвео га је Митрополит Амфилохије на Петровдан, 12. јула 2000. године, а звање архимандрита додијељено му је на Лучиндан, 31. октобра 2008. године. Игуман манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем грбљу постао је 13. јануара 2010. Нешто више од годину дана након тохга, 1. априла 2011. постављен је за настојатеља манастира Дајбабе.

У рано јутро 8. фебруара 2013. године отац Лука се упокјио у својој скромној монашкој келији у Дајбабама. Два дана касније његови земни остаци сахрањени су на манастирском гробљу у Дајбабама након Свете заупокојене литургије са опелом које су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије и Господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, уз саслужење многобројног свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа из Црне Горе, Србије и Републике Српске.

Рајо Војиновић

Фото: Крсто Пламенац

Овдје можете преслушати 175 емисија Радија Светигора посвећених блаженопочившем архимандриту Луки Анићу.

Наш отац Лука

Све велике и значајне појаве зачињу се у тишини, далеко од очију и ушију овога свијета. Све велике жртве, сви големи трудови остају дубоко испод површине јавног мњења.

Оно, готово никада, није свјесно колико је суза, суза за свијет, проливено да би и такво, несвјесно, несловесно и недостојно, остало у шанси покајања, у прилици новорођења. Оно је кадро само да конзумира плодове тишине, али не и да их залива, његује, обрезује и чува од грабљивица.

Једна таква појава, голема, васељенска, догодила се у келији пустиње, на периферији Подгорице, надомак наших топлих домова. Кажем пустиње, како је то говорио отац Лука: „…таква, као одрицање живота, раста и рађања, она постаје одушевљени домаћин и колевка и плодоносно тле онима који су се одрекли испразног и сујетног живљења ради задобијања суштине живота… тамо где је бесплодна пустиња, тамо Христос постаје Земља Живих… једнолични фон пустиње њима постаје као један једнолични фон фресака пред којим се одиграва не земаљска радња него драма задобијања вечности…“ Прије три дана, у монашкој тишини манастира на Дајбабској гори, упокојио се у Господу монах, архимандрит, наш отац и брат, игуман Лука Анић. Још као младић, овај човјек се одрекао славе овога свијета, блиставе каријере научног радника, неприродног свјетла сцене, дипломатског педигреа, велеградског комформизма и пошао за Господом. Наравно да је ова тиха смрт само још један у низу догађаја који су креирани давнога дана када је храбри младић Урош Анић узео крст свој и крочио на Пут Истине и Живота. Али трагедија живљења овога свијета није, дакле, у начину одласка једног монаха, већ у нашој немогућности да препознамо догађаје који јесу вододелнице, појаве које јесу истинске револуције, рођења и губитке након којих ништа на земљи више нећ бити исто.

Када би неким кантаром могли да измјеримо колико је ко од наших савременика заслужан што у оку брата не видимо само трун, што у комшији не доживљавамо само земљокрадицу, у пријатељима не читамо само задњу намјеру, што у нашим историјским приликама и неприликама нисмо изабрали увијек и само освету, што земаљски шар нисмо свели на јефтину црно бијелу представу, што смо човјеку и портрету почели да приступамо као икони Божијој… онда би такав кантар непогрешиво показао снагу, величину и историјски значај игумана Луке Цетињскога, Дајбабскога, Свесрбскога, Свесловенскога и Васељенскога. Да смо кадри сагледати и измјерити дубину и висину таквих појава, онда би најприродније било, када нас видљиво напуштају такви људи, са врхова, кровова, јарбола и катарки прогласити дане најдубље жалости. Не ради њих, будући да су се давно одрекли свега и прешли преко себе, већ због нас који се тако фатално држимо пијеска што нам се отима и осипа кроз прсте.

Ових дана нас је напустио пастир који је свој народ називао светитељима, а себе сматрао достојним само да му служи. Архимандрит, учени игуман највећег и најзначајнијег престоног манастира древне Митрополије који је пролазнике дочекивао као да је прости монах, боник који је своју тјелесну слабост и бол задовијека остављао у својој келији, а грозницама процијеђену радост Васкрсења и осмијех приносио на гозбу и окријепљење многима. Јуче понесосмо онога који нас је носио и бодрио, јуче, касно, почесмо да ридамо за оним који је непрестано проливао сузе за нас. Положисмо на чување тијело човјека који је као ријетко ко у екумени осјећао и објашњавао тајну иконе и Богородичиног осмјеха, да би и сам постао цјеливна, предолтарска икона Господа. Погребосмо пустињака који није умио да замисли православље без божјака Миланка и божјакиње Невенке, који је њежним длановима велеградског дјечака мајчински гријао жуљеве горских тежака.

Отац Лука нас је учио, а говорио је само оно што је свједочио и сам чинио, учио нас је да увијек дајемо. Нарочито данас, када је велика материјална оскудица, да још више удјељујемо и чинимо доброчинства. Питали смо се како још више када је свега све мање, а он је додавао да умножавамо и дијелимо Љубав и Пажњу. Острвљеност и одбаченост, поред свих данашњих несрећа и искушења, највеће су болести савременог друштва. Много је, нарочито старих и немоћних, мале браће Господње који нијемо ишту само једну ријеч утјехе, једно слушање, један осмијех и братски загрљај.

Хвала Ти велики и непоновљиви, оче Лука, на свему што си говорио и чинио, што си горио, видљиво и невидљиво, што си Господњом љубављу чувао свој народ и васељену трагично самораспету „на ово и оно“. Опрости нам, људима од овога свијета, што за тобом остајемо тако недоречени и недостојни као увијек када се у нашој близини развијају крупне, големе ствари. Као никада прије, тако чврсто се држимо оног обећања над обећањима, у које си тако непоколебиво вјеровао, да ћемо се срести у Твом непоновљивом гласу и очима!

Богић И. Булатовић

Извор: Портал Ин4С

(Фебруар 2013.)

Прилог Радија Светигора


Извор: Митрополија Црногорско-Приморска