Вјеро моја, - цркво моја, Не руши се, не обори!
Посред борбе, посред боја
Твој божански плам нек' гори!
Не дај да ми чело погне
Љути терет очајања,
Нек' ми душа вазда могне
Дивне снове да просања...
К'о планинско бурно врело,
Што низ стрме кланце стиже,
Дај да тако ступам смјело,
Преко трња, циљу ближе...
Тамо, тамо, куд ми не да
Оку зријет' магла ова...
Моја душа јасно гледа
Дивно поље од цвјетова...
Хај, то цв'јеће пуно славе
Очеви су моји брали,
- Без лелека и без страве
У крвавој борби стали.
Тамо, тамо, вјеро моја,
Ти ме прати ликом својим,
Дај ми снаге, посред боја,
Да пред силним силно стојим!...
1897 - Алекса Шантић
Нема коментара:
Постави коментар