Хладно је. Снежне пахуље ношене олујним ветром падају на лице. Где је
земља, где је небо? Само белина и једноличност, самоћа и туга, баш као
живот Славе, познатог по надимку Чех. Он нема где да оде; нико га не
чека. Нико. Нигде. Зашта живи? Зашто је рођен? Слава подиже главу к
пустом небу и завапи горко, тескобно, покушавајући да из себе избаци
бол. А када би само имао чашу вотке, патња би нестала; не би осећао ту
ледену кнедлу негде у дну стомака. Све би могао лакше да поднесе. Али, данас нема вотке, и неће моћи нигде да је набави. Нема ни хране. Данас Слава мора да нешто предузме, да донесе неку одлуку, или да умре од глади. Где да иде?
У селу нема скоро никаквог посла, а и са оних послова који су били на располагању, Слава је протеран. Сви су пили у том лошем крају - сви који су ту остали да живе - али, Слава је пио на посебан начин - одувек. Никада није виђен трезан, а пио је свакакве глупости. Давно је могао да се смрзне покрај неке ограде, или да се отрује од шпиритуса. Или да се упали, пушећи пијан под старим, исцепаним ћебетом. Не зна се број оних који су у селу и околини умрли од лоше вотке.
Од његових другова још само неколико је било у животу - оних који су одавно утекли из тог заборављеног краја. Други, неки раније а неки касније, завршавали би на старом, сеоском гробљу. Али Слава Чех је још увек био жив.
Зашто? Ни он сам није знао. Живот га никада није обасипао радошћу, и одавно је био спреман да умре, али живео је из неког разлога. Очигледно, његово време још није дошло.
Славин отац био је чешког порека; служио је у немачкој армији. Био је заробљен код Стаљинграда. После рата, баш као и многи други заробљеници, градио је путеве и куће. Онда је дошла амнестија, и бившим заробљеницима дозвољено је да оду где желе. Неки су се вратили у своју домовину, а неки су остали. Они који су остали у Русији, основали су породице, и наставили са животом, сећајући се као кроз сан прошлог времена. Славин отац није отишао, ожнио је локалну девојку и остао да живи у једном од оних сиромашних уралских села. Носталгију је терао вином, па је и жену научио да пије. Када је Слава рођен, његови родитељи нису престајали са пићем.
Да новорођенче својим плачем не би прекидало њихово опијање, сипали би му у флашицу разређену ракију. Како није умрло? Изгледа да му је таква била срећа. Са седам година Слава је постао алкохоличар. Пробудио би се ујутро, појео храну коју су родитељи оставили од вечере, и попио остатке алкохола од претходног дана.
Код куће му није било интересантно, па је одлазио у школу, јер је тамо било забавно. Истина, Слави су се деца углавном смејала - блесавио се у игри, облачио у крпе, и увек био пијан. Није имао другова. Наставници су трпели његово присуство, бар му је било топло у школи, јер се код куће смрзавао од хладноће, или се гушио у диму пећи за дрва. Нека га, нека се испава у задњем реду, мислили су. Неће он још дуго бити на овој земљи.
Понекад Слава не би ни стигао у школу - остајао би да лежи пијан негде на улици. Али никада се није смрзао од хладноће. Родитељи су му се због алкохола рано упокојили и он је остао сам. Уствари, он је увек био сам...Отац и мајка су ретко разговарали са њим, нису на њега обраћали пажњу. Просто су живели у свом свету. А он је живео сасвим сам.
Живот је пролазио као у сну. Понекад није могао да разликује сан од јаве. Било је неколико дана када није пио - можда, неколико недеља у његовом животу. Али, то је само погоршало ствари. Био је један чист тренутак - светао, детињи тренутак. Слава је спустио своју болну главу на дланове: а сећања из детињства су навирала.
Била је то једна такође хладна зима. Била је мећава. И Слава се константно смрзавао. Спавао је на пећи, покушавајући да се угреје, али пећ је често остајала хладна. Једног јутра, Слава је изашао на двориште. Керуша Најда, коју је његов отац однекуд донео кући, оштенила се. Штенци су били тако малени и смешни, као играчке. Тога дана Слава није, као по обичају, испио остатке вина за родитељима. Покупио је остатке хране, али их није сам појео - однео је нешто и Најди.
Слава није пио три недеље. Није било времена за пиће. Морао је да пронађе храну за Најду, затим алат, чекић, ексере, даске, неку ћебад, и да направи топлу кућицу за штенце, да се не смрзну. Када су прогледали, постали су још забавнији. Слава је одлучио да их раздели, све осим једног штенета, којег је желео да задржи за себе: једног браон, са белим крзном на грудима, најсмелијег и најживахнијег од свих.
И Слава му је већ дао име - Верни. Није могао боље име да му да. Верни - добро име за пса. Сада ће бити другачије. Сада ће, мислио је, имати пријатеља. Правог пријатеља, који му се неће смејати или га с презиром називати, пијани, будаласти Слава Чех. Неће се према њему односити као према безнадежном случају. После свега, он није сасвим пропао, зар не? Све док је жив, има наде. Можда ће бити у стању да остави пиће...А пошто је живот леп и занимљив, зашто би пио?
У вечерњим сатима сео је у шупу, а Верни је влажном њушком омирисао његове руке, играјући се и грзући га за панталоне. Кад порасте биће његов - Славин пас. Биће велики, јак, и веран пас. И волеће њега - Славу. Слави је тако силно требао неко ко ће га волети. Никада није размишљао о овоме раније, али сад је схватио да треба барем неког да га воли...
Када је наставница математике први пут видела Славу трезног, била је изненађена, и касније је, у зборници, рекла колегама:
"Слава Чех има тако паметне очи...Да човек не поверује!? Не могу да схватим како то дете није умно оболело, просто невероватно...да..."
Стари наставник физике одмахну је главом:
"Ми не знамо пун потенцијал мозга, интелекта, да тако кажем...Можда би порастао у најпаметнијег човека, али свеједно...Хвала Богу да није оболео умно..."
Али све се завршило за трен. Ујутро, сасвим трезан, Слава је покупио остатке хране и крену у шупу. Радосно је отворио климава врата, када га је нешто страшно оборило с ногу. Остао је да седи у снегу. Окренуо се, погледао и схватио да је то била Најда. Била је престрављена, расчупаног крзна, искиданог конопца, који јој је висио о врату. Најда је трчала кроз снег у башти и ужасно завијала. Ово завијање му се често враћало у мисли када је био мраз или снежна мећава.
Срце му се следило, и већ је знао да не треба да иде за Најдом, да тамо неће наћи ништа добро. Али, ипак је кренуо, лагано, упадајући у снег при сваком кораку. Тамо, у најдаљем делу баште, забацујући своју разбарушену главу, Најда је завијала. Под њеним шапама лежала су мртва штенад. Очигледно, Славин отац их је открио - у последње време они више нису цвилели као мачићи, већ су гласно лајали.
Лежали су тако чудно, сасвим, сасвим мртви. И његов Верни био је међу њима. Слава се сагнуо и додирно његову малену браон шапу. Била је ледена и крута. Слава је стајао ту још мало, оставио храну у снегу и вратио се полако у кућу. Завршио је, као по обичају, полупразну флашу вина и онда пронашао пуну флашу вотке. Отворио ју је и пио све док није осетио мучнину.
Увече, отац га је истукао због те флаше. Да, након те вишенедељне трезвености, ствари су се погоршале. Понекад би у кошмарним сновима видео Најду, мртву штенад, и ледену, малу браон шапу свог љубимца. Слава је одмахнуо главом, да би се ослободио тог сећања из детињства. Било је време да заборави - много година је прошло од тада.
Затворио је врата од куће сломљеним, зарђалим катанцем, како се она не би отварала на ветру. Свеједно, у тој старој кући није било ничега да се украде. Кренуо је, с великом тешкоћом кроз олују, ка Митенејској гори, ка манастиру. Манастир је био удаљен око пет километара од села, али Слава тамо никада пре није одлазио; пијанице нису биле добродошле у манастир, а он никада није био трезан.
Али сада - био је то посебан случај. Ионако није имао шта да пије, а био је избачен и са последњег посла. Дакле, није имао велики избор - или манастир или гробље на брду, одмах покрај манастира. Било је то гробље најмање 400 година старо. Ипак, за њега, Славу, било је исувише рано да иде на гробље; неће он отићи тамо. Сачекаће да га други однесу.
С муком се успео на гору, спотичући се и цвокоћући од зиме, ка снегом прекривеном, усамљеном манастиру и покуцао на врата оца Саватија.
Сећања оца Саватија:
Слава Чех, како су га звали, дошао је у манастир једне зиме, у најхладније доба, и ми смо му дозволили да остане. Имао је око тридесет година, можда и мање, био је омален растом, мршав и по мало дивљи. Дали смо му келију, и послушање: да цепа дрва, и да доноси воду са извора нашем манастирском коњу, Јагодки.
Слава је био некрштен, и након што је мало боравио у обитељи, долазио на службе, пожелео је да се крсти. Крстио сам га. По крштењу скинуо сам одежде, изашао напоље, видим: седи на клупи у храму непознати човек. Приђем ближе, погледам...оно Слава чешки. Нисам га препознао! Благодат крштења много мења људе, а неке чак и споља измени. И Славу је потпуно променила, његов неозбиљан изглед је нестао, а покрај мене је седео озбиљан, смирен човек. Са дивљењем са приметио његове плаве очи. Интелигентне очи, паметне! Крштење га је преобразило.
Временом, та првобитна благодат тихо га је напустила, али печат Светог Духа га је силно изменио. Почео је добро да се брине о Јагодки; постали су пријатељи, и она, тврдоглава кобила, њега је вома добро слушала. Чини ми се да је Јагодка била његов први пријатељ у животу.
Да ли је пио док је био са нама? Па, новаца није имао...по том питању смо строги у манастиру; знао је да цени свој нови живот у манастиру. Слава Чех је живео овде, у манастиру, десет година, радио је, молио се, а онда изненада умро од срчаног удара. Његов живот је био тежак, уствари страшан, али Господ није дозволио да умре у пијаном стању, отрован алкохолом - смрћу алкохоличара.
Несрећан као дете и још несрећнији као одрасла особа, био је веома усамљен, и Господ га је довео у манастир. "Јер оставише ме отац и мајка моја, али ме Господ поведе са собом". Умро је крштен, као манастирски радник. Одслужили смо му опело, и сахранили га на Митенајској гори, на крају старог, пространог гробља, тамо где је било места. Цело братство се молило за њега.
Није имао родбину, и нико није дошао на његов гроб трећег и деветог дана, по сеоском обичају.
Падао је снег, а ми смо извели Јагодку у прву шетњу по снегу. Након кратког времена смо се успаничили - кобиле нигде није било. Она никада није напуштала манастир сама. Пошли смо за трагом, који је оставила у снегу. Задивљујуће, Јагодка никада није била на гробљу, и није могла да зна где је сахрањен њен пријатељ. Али, отишла је право код њега.
Снежни прекривач покривао је земљу, скривајући трагове недавне сахране, али кобила је прошла правим ходом кроз цело горбље, ни једном не скрећући са свог пута, и отишла на гроб свог пријатеља. Стајала је главе повијене ка земљи, као да плаче. Манастирски оци - мужеви без заноса, научени на трезвеност - скоро сви су заплакали гледајући овај потресан призор, гледајући Јагодку, како стоји над гробом човека који је тако дуго бринуо о њој.
Животиње осећају благодат, и очигледно, душа нашег Славе нашла је милост пред Господом. Зато је животиња без грешке нашла његов гроб, и тако му указала поштовање. И нама је то била лекција: да се молимо за Славу. Одслужили смо Панихиду на његовом гробу.
Олга Рожнева
Превела с руског монахиња Корнелија (Рис)
Извор: Манастир Лепавина
Нема коментара:
Постави коментар