уторак, 29. новембар 2016.

КАЗИВАЊА, ВИЂЕЊА И ПОУКЕ - СТАРАЦ ЈАКОВ ЦАЛИКИС

- Родитељима који су га питали: "Шта да чинимо са децом кад нас не слушају", Старац је одговорио: "Молите се с вером и, колико год можете, уразумљујте их добротом и љубављу јер, опростите ми, мислим да се строгошћу ништа неће постићи. У том случају ће једног дана рећи: Устајем и идем... и отићи ће, и настаће дан Содоме и Гоморе, и нема ничега горег од тога."

+++

- Говорећи о посту, Старац је између осталог дословно рекао и следеће:

"Пост је заповест Божија и ми зато и постимо, чеда моја. Нисам прекршио пост све до данашњег дана, кад ми је седамдесет година.

Мајка ме је још од детињства научила да постим. Чедо, ја се не претварам да постим, него су ме томе научили моји родитељи. Ја сам пореклом Малоазијат, родио сам се двадесете године и ово сам очувао све до данашњег дана, чеда моја. Иако сам болестан, пост ми никад није нашкодио.

Лекари и епископи су рекли: пост и дијета су веома корисни за човека. Опростите ми, али толико је корисно да лекар каже: 'Да бисмо спровели лечење, оче мој, пет дана нећемо пити ни кап воде, па ћемо видети шта ће да буде.' Издржао сам тих пет дана, и било ми је веома добро. А колико је већа корист кад постимо душе ради! Међутим, и у том телу живи бесмртна душа, и због тога ћемо се побринути за душу која је бесмртна.

Постите, чеда, и не слушајте када кажу да пост није ништа и да о њему говоре само монаси. Опростите ми, чеда моја, али о томе не говоре монаси него Сам Бог. Прва заповест Божија био је пост, па је тако и наш Христос постио.

Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? Опростите ми, али кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна... Постоји много посне хране. Човеку је довољно да је здрав и да жели да пости. Једном ми је дошао неки човек и казао:

'Оче, мени су рекли да пост не постоји.' Рекао ми је и ко то каже да пост не постоји.
Заповедио сам да од свештеника затражи да отвори Библију и да види постоји ли пост. Само молитвом и постом.., каже Христос у Еванђељу, као и још много тога. Постом и молитвом изгоне се и демони, и болести, и све страсти. Шта је свети Претеча јео у пустињи? Шта је јео преподобни Давид? С једном нафором проводио је у пустињи по читаву седмицу, али је 'постом, бдењем и молитвом небеске дарове стекао'. Бог га је зато освештао и он већ триста педесет година живи на овом светом месту. Он је велики чудотворац и живи светитељ. Молитва и пост су, чеда моја, корисни човеку. И пророк Илија, каже свети Јаков, Брат Господњи, беше човек исто као ми, са истим таквим страстима, али је молитвом и постом затворио небо, и три године и шест месеци на земљу није пала киша. Затим се поново помолио и небо даде кишу, и земља изнесе род свој (Јак. 5; 17 - 18)."

+++

- Старац Јаков је говорио:

"Благодат наших светитеља почива и на даскама светих икона. У нашој отаџбини, у Малој Азији, живео је један Турчин, сточар, који је приликом муже оваца млеко прекривао великом и тешком, углачаном даском од неке иконе наше Пресвете Богородице. Боје су ишчезле услед времена и неодговарајуће употребе, тако да је изгледала као обична даска. Тад се десило следеће чудо: кад је Турчин једног јутра дошао у свој тор, видео је да је млеко просуто а посуда изврнута, док је икона била усправно прислоњена уз дрво. У почетку није могао да објасни оно што се догодило. Како се млеко често просипало, пало му је на памет следеће:
'Да ли млеко просипа ова даска?' (Знао је да је то била стара хришћанска икона.)

Узео је секиру да би исцепао а затим и спалио икону. Међутим, већ са првим ударцем, чим се секира усекла, из иконе је почела да истиче крв. Крв је текла из ране и разливала се. Турчин се преплашио и, дрхтећи, покушао да извуче секиру. То је било немогуће, јер се секира дубоко усекла. Тада је икону, заједно са секиром, положио на плећа и трчећи отишао у село где су грчки сељаци, видевши ово чудо о којем је казивао преплашени Турчин, узели икону и указали поштовање Владичици Богородици, како је и доликовало."

+++

- Другом приликом је једном новом ђакону објашњавао његове дужности. С дубоким умилењем говорио му је о својим опитима и виђењима:

"Ах, оче мој, кад бисте само могли да видите шта се дешава током Херувимске песме, док свештеник чита молитву! Све бисте напустили! Ангели невидиво усходе и спуштају се и често осећам како ме њихова крила ударају по раменима!"

Током божанствене Литургије, а посебно током Херувимске песме и Приношења, он је блистао и зрачио чистотом, блаженством и величанством. Иако је од 1960. надаље живео и радио борећи се с овом или оном болешћу, овај исцрпљени јеромонах изгледао је величанствено, мада не и надмено. Поседовао је краљевско достојанство. Свима је било очигледно да та његова величанственост проистиче из бесконачног страхопоштовања које је осећао пред тајинством божанствене Евхаристије. Оно је природно происходило услед присуства ангела, архангела и светитеља у светом олтару. Говорио је о ономе што је много пута видео на часној трпези:

"Ангели и архангели, чедо моје, носе Тело Господње!"

Све ово је утицало да из оца Јакова почне исијавати нека врста озарења, у почетку једва приметног а касније све јачег.


Преузето из књиге ''Душе Христове'' - Старац Јаков Цаликис

Нема коментара:

Постави коментар