Полицајци из Витине у новим и испегланим униформама активно су
учествовали у рушењу споменика посвећеног антифашистичкој борби. Било их
је довољно да стану испред споменика, позову појачање, зауставе
варварство
Зјапи црна рупа уместо олтара сиротињске црквице у Милошеву код Обилића. Сагорео је потпуно, остало је парче лима унутар цркве, комадићи нагорелих греда и балеге. Око цркве нарасла шикара, угинуо пас, а гробље готово у потпуности уништено. До прекјуче је ту, преко пута олтара, стајао неоштећен споменик породице Јовановић. Сада лежи у блату. Скупљамо комаде разбијених керамичких фотографија, супружника Милеве и Миодрага, и ређамо их по мермерној плочи као какав мозаик. Одлазимо преко трња и покрадене ограде.
„Добро, људи, где сте? Деца из околних кућа већ су почела да се скупљају око кола”, прекоревају нас сапутници остављени у аутомобилу као нека врста сигурности. Вести о уништавању стижу из Сувог Грла, Приштине, села око Урошевца, околине Пећи, а стизаће и у наредним месецима јер се никада неће сазнати шта се дешавало у срединама где нема Срба и где се само понекад на гробља одлази за Задушнице.
Има ли смисла безброј пута постављено питање: Шта се то догађа на Косову? Где почиње хаос и какве га силе покрећу? Колико је времена потребно за организовање широке, националне акције која ће уништити друге и њихову културу, гробља и споменике? Имамо ли потенцијала да пратимо циклусе насиља и да се од њих чувамо.
Албанско друштво и појединац дубоко су подељени између два начина живота, условно говорећи јавног и приватног, а они се појављују зависно од потребе и интереса. Јавни живот је наглашено европски, оптимистичан, отворен за изградњу нације према западним моделима, спреман за интеграције и апсолутно прилагодљив евроатлантским тековинама и вредностима. Приватни живот и народно мишљење имају своје потпуно другачије вредности и деловање, они прецизно – племенским обрасцима, презирањем званичних институција и „искуством нације и жртве” – дефинишу обрасце националног понашања, циљеве и непријатеље. Како таква подвојеност утиче на живот, одлуке и деловање појединца и колектива?
Полицајци из Витине у новим и испегланим униформама, скројеним по америчким моделима, активно су учествовали у рушењу споменика посвећеног антифашистичкој борби у овој варошици. Било их је довољно да стану испред споменика, позову појачање, зауставе варварство, смире масу, делују превентивно, заштите, сачувају, подуче... Насупрот томе, они, а то се види на снимцима, извиђају може ли пад овог споменика некога од рушитеља повредити, аплаудирају из првих редова, док њихови шефови, детаљно информисани о догађајима, чекају да нестане и последњи траг заједничког живота и борбе против фашизма, па макар она била мала, безначајна и идеолошки пренаглашена. Странци, инструктори момака у америчким униформама, их овоме никада нису учили – напротив, школовали су их да „креирају безбедно и сигурно окружење, без обзира на националну, расну, верску или полну припадност”, потрошили су пуно новца својих грађана и „тричавих” тринаест година, а резултати су мизерни. Победио је племенски, национални, обичајни полицајац. Део његове европске и институционалне свести зна да ће бити суспендован због овога, али то је ситница у односу на посао који је завршио.
Шта се десило с витинским Србима, потомцима већине ових чија су се имена, заједно са спомеником, нашла у каљузи. Багер, блато и урлање означили су симболично крај Срба у Витини. Полицајци и њихови шефови су након 1999. године организовали продају српске имовине у овој вароши – Албанци који су желели да купе имовину обраћали су се шефу полиције, јер „преко њега нису смели”, а он је узимао „свој део”.
„Кућа ти је продата, мени треба да даш 20.000 евра”, јавио се шеф локалном Србину који као интерно расељено лице живи у селу надомак Витине.
„Ја ћу тебе да пријавим због овога”, одговорио је Србин.
„А коме ћеш да ме пријавиш? Пази добро, сутра ће цена бити мања”, узвратио је шеф и кућа је продата.
На Косову и Метохији постоје параинституције, званичне институције и надинституције. Параинституције су обичајне, племенске, мафијашке, ратне структуре, национални радници, сеоске старешине, екстремни исламисти. Званичне институције су влада, скупштина, судови, локалне власти. Надинституције су, на првом месту, америчка амбасада и, у последње време, малим делом немачка амбасада. Губитник између свих ових сила је онај ко је слаб и означен као непријатељ, а то су Срби. Дугорочно, изгубили су Албанци јер неће изградити институције које могу заштитити друштво од цикличних насиља и хаоса, а оно ће потонути у етничку анархију због системских грешка и лоше управе. Краткорочно, након јучерашњег систематски организованог хаоса и похода на гробља, цркве и споменике, Косову ће се драстично убрзати пут ка Европској унији, јер странци не желе никакве огреботине, они морају да задовоље националистичку глад која их може појести. По истом принципу, одлука о признавању независног Косова убрзано је донета после 17. марта 2004. године. Стотине различитих извештаја с прецизним описима инцидената, рушења и дијагнозама стања косовског друштва отишло је и ових дана у западне престонице. Резултат тога неће бити демонтажа овог система, промена свести или ускраћивање подршке. Инсистираће се на укључивању севера у косовски поредак, сигурном путу на чијем крају се налази Европа. Хоће ли на том крају Срба бити на Косову и Метохији, макар и на гробљима?
--------------------------------------------------------
Нова скрнављења и паљевине
У повратничком селу Бабљак код Урошевца проваљена је и оскрнављена црква Свете Тројице. Дан раније обијене су три повратничке куће из којих ништа није однесено.
На старом православном гробљу које се налази у дворишту цркве Светог Николе у Приштини поломљено је пет старих надгробних споменика.
У селу Бело Поље код Пећи синоћ око 21 сат изгорела је кућа Миодрага Петровића у којој, у тренутку избијања пожара, није било никог.
У мешовитом селу Драјковце, у општини Штрпце, запаљен је стог сена. Ватрогасци су брзо реаговали, тако да је спречено ширење пожара.
Зјапи црна рупа уместо олтара сиротињске црквице у Милошеву код Обилића. Сагорео је потпуно, остало је парче лима унутар цркве, комадићи нагорелих греда и балеге. Око цркве нарасла шикара, угинуо пас, а гробље готово у потпуности уништено. До прекјуче је ту, преко пута олтара, стајао неоштећен споменик породице Јовановић. Сада лежи у блату. Скупљамо комаде разбијених керамичких фотографија, супружника Милеве и Миодрага, и ређамо их по мермерној плочи као какав мозаик. Одлазимо преко трња и покрадене ограде.
„Добро, људи, где сте? Деца из околних кућа већ су почела да се скупљају око кола”, прекоревају нас сапутници остављени у аутомобилу као нека врста сигурности. Вести о уништавању стижу из Сувог Грла, Приштине, села око Урошевца, околине Пећи, а стизаће и у наредним месецима јер се никада неће сазнати шта се дешавало у срединама где нема Срба и где се само понекад на гробља одлази за Задушнице.
Има ли смисла безброј пута постављено питање: Шта се то догађа на Косову? Где почиње хаос и какве га силе покрећу? Колико је времена потребно за организовање широке, националне акције која ће уништити друге и њихову културу, гробља и споменике? Имамо ли потенцијала да пратимо циклусе насиља и да се од њих чувамо.
Албанско друштво и појединац дубоко су подељени између два начина живота, условно говорећи јавног и приватног, а они се појављују зависно од потребе и интереса. Јавни живот је наглашено европски, оптимистичан, отворен за изградњу нације према западним моделима, спреман за интеграције и апсолутно прилагодљив евроатлантским тековинама и вредностима. Приватни живот и народно мишљење имају своје потпуно другачије вредности и деловање, они прецизно – племенским обрасцима, презирањем званичних институција и „искуством нације и жртве” – дефинишу обрасце националног понашања, циљеве и непријатеље. Како таква подвојеност утиче на живот, одлуке и деловање појединца и колектива?
Полицајци из Витине у новим и испегланим униформама, скројеним по америчким моделима, активно су учествовали у рушењу споменика посвећеног антифашистичкој борби у овој варошици. Било их је довољно да стану испред споменика, позову појачање, зауставе варварство, смире масу, делују превентивно, заштите, сачувају, подуче... Насупрот томе, они, а то се види на снимцима, извиђају може ли пад овог споменика некога од рушитеља повредити, аплаудирају из првих редова, док њихови шефови, детаљно информисани о догађајима, чекају да нестане и последњи траг заједничког живота и борбе против фашизма, па макар она била мала, безначајна и идеолошки пренаглашена. Странци, инструктори момака у америчким униформама, их овоме никада нису учили – напротив, школовали су их да „креирају безбедно и сигурно окружење, без обзира на националну, расну, верску или полну припадност”, потрошили су пуно новца својих грађана и „тричавих” тринаест година, а резултати су мизерни. Победио је племенски, национални, обичајни полицајац. Део његове европске и институционалне свести зна да ће бити суспендован због овога, али то је ситница у односу на посао који је завршио.
Шта се десило с витинским Србима, потомцима већине ових чија су се имена, заједно са спомеником, нашла у каљузи. Багер, блато и урлање означили су симболично крај Срба у Витини. Полицајци и њихови шефови су након 1999. године организовали продају српске имовине у овој вароши – Албанци који су желели да купе имовину обраћали су се шефу полиције, јер „преко њега нису смели”, а он је узимао „свој део”.
„Кућа ти је продата, мени треба да даш 20.000 евра”, јавио се шеф локалном Србину који као интерно расељено лице живи у селу надомак Витине.
„Ја ћу тебе да пријавим због овога”, одговорио је Србин.
„А коме ћеш да ме пријавиш? Пази добро, сутра ће цена бити мања”, узвратио је шеф и кућа је продата.
На Косову и Метохији постоје параинституције, званичне институције и надинституције. Параинституције су обичајне, племенске, мафијашке, ратне структуре, национални радници, сеоске старешине, екстремни исламисти. Званичне институције су влада, скупштина, судови, локалне власти. Надинституције су, на првом месту, америчка амбасада и, у последње време, малим делом немачка амбасада. Губитник између свих ових сила је онај ко је слаб и означен као непријатељ, а то су Срби. Дугорочно, изгубили су Албанци јер неће изградити институције које могу заштитити друштво од цикличних насиља и хаоса, а оно ће потонути у етничку анархију због системских грешка и лоше управе. Краткорочно, након јучерашњег систематски организованог хаоса и похода на гробља, цркве и споменике, Косову ће се драстично убрзати пут ка Европској унији, јер странци не желе никакве огреботине, они морају да задовоље националистичку глад која их може појести. По истом принципу, одлука о признавању независног Косова убрзано је донета после 17. марта 2004. године. Стотине различитих извештаја с прецизним описима инцидената, рушења и дијагнозама стања косовског друштва отишло је и ових дана у западне престонице. Резултат тога неће бити демонтажа овог система, промена свести или ускраћивање подршке. Инсистираће се на укључивању севера у косовски поредак, сигурном путу на чијем крају се налази Европа. Хоће ли на том крају Срба бити на Косову и Метохији, макар и на гробљима?
--------------------------------------------------------
Нова скрнављења и паљевине
У повратничком селу Бабљак код Урошевца проваљена је и оскрнављена црква Свете Тројице. Дан раније обијене су три повратничке куће из којих ништа није однесено.
На старом православном гробљу које се налази у дворишту цркве Светог Николе у Приштини поломљено је пет старих надгробних споменика.
У селу Бело Поље код Пећи синоћ око 21 сат изгорела је кућа Миодрага Петровића у којој, у тренутку избијања пожара, није било никог.
У мешовитом селу Драјковце, у општини Штрпце, запаљен је стог сена. Ватрогасци су брзо реаговали, тако да је спречено ширење пожара.
Нема коментара:
Постави коментар