уторак, 08. новембар 2016.

Беседа светог Григорија Паламе посвећена светом великомученику и чудотворцу Димитрију Мироточивом

1. Мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже, веома се укрепише почеци њихови (Пс. 138; 17), ускликује Давид, најбожанственији међу псалмопојцима који су од века постојали. У апостолском збору началници су они што су названи првоврховнима, међу пророцима они што су названи боговидиоцима, а у васцелом сабору преподобних они који су, сагласно обећању заједничког Спаситеља, названи Великима. Сагласно томе, и у збору Христових мученика началници су они што су названи великомученицима. Међу њима посебно сија и издваја се испред осталих онај којега данас посебно опевамо и прослављамо, наш сународник и заштитник нашег града, велико чудо васељене, велики украс Цркве, у свему изврсни и чудотворни Димитрије Мироточиви.

Ако је он међу мученицима исто што и велико светило међу звездама, имајући у себи реч вечног живота и будући озарен богосјајним лучама и друге озарујући, како онда да не буде причастан и пророчкој благодати? Ако је пак обасјан пророчком силом, зар ће га неко сматрати недостојним апостолског и учитељског служења и превасходства? Зар је онда он, будући украшен таквим даровима, лишен подвижништва преподобних и живота обасјаног њиховим примером? Наравно да није! Неке следећи, са некима се изједначујући, неке превасходећи а неке и по много чему превазилазећи, он је један међу малобројнима који су достигли савршенство, имајући у себи сабране све дарове, и, како ће касније уз помоћ Божију ово слово показати, удостојио се да пожање све оне похвале које свима (светима) доликују.

2. Шта да кажемо ми, који не можемо долично да говоримо ни о једном једином светитељу из било ког светитељског чина – да и не помињем збор или чин светитеља – и који облик беседе да употребимо, говорећи о ономе што је у светости свог једног живота на божанствени начин сјединио све божанствене дарове и у свему је узвишенији од сваке похвале? Међутим, љубав нас приморава да говоримо сразмерно својим снагама а време од нас захтева одговарајућу беседу. Уосталом, обавеза нам налаже да се речју дивимо величанству овог мученика које превазилази сваку реч. Пожелевши обећане почасти и награде од Бога које су изнад сваке речи, он је, колико год му је то природа допуштала, од почетка до краја пројавио и одговарајући начин живота.

3. Он је готово од детињег узраста био чврсти и неразрушиви стуб свега доброг, жива статуа коју се покретала сваком врлином, обитавалиште и средиште божанских и људских благодатних дарова, жива књига која је говорила и поучавала о узвишеном. Он је био задивљујуће и чудесно јединство свих красота, заједничка и свима корисна похвала свега доброг. Да се изразимо речима Светог Писма, био је палма која је процветала као праведник (Пс. 93; 19) и као маслина пуна плода у дому Божијем (Пс. 51; 10), дрво засађено крај извора вода Духа (Пс. 1; 3), с тим што оно дрво које помиње псалам даје плод у време своје, а он је у свако време имао и има доба за цветање и доба за доношење плодова. И као оно дрво које се помиње у псалму и чији лист, према Писму, никада не вене, тако и он непрестано са лишћем даје и цвет и плод свима који му с вером приступају.

4. Да бисмо изразили све у потпуности, употребићемо Соломонову изреку да онај ко се за кратко усаврши, напуни много година (Прем. Сол. 4; 13). Димитрије је био оно „жезло Аароново“ и процветали изданак благочашћа, највољенији цвет, чудесан и богоугодан плод или, боље речено, жезло и божанствени скиптар Вечног Архијереја Христа. Ако тако желите, Димитрије је био вечноцветајућа и богоугодна палица Христа, Чији је праобраз био Аарон. И ако је он био праобраз Христов, онда је његово жезло, украшено истовремено и лишћем и цвећем, жезло које доноси плод и на божанствен начин чини да он дозри, било праобраз Димитрија, прекрасног и у свему савршеног жезла Христовог. Међутим, Димитрије се од оног Аароновог жезла разликује колико је могуће да се набоље разликује од праобраза онај који касније учини својим свако добро, по својој племенитости и ваљаности нарави, делима и чудесима. У погледу несмањеног и непрестаног даровања изобилног потока милости свима онима што му приступају, он је сличан светлоносном дрвету које, као луча, увек доноси плодове и пружа прекрасне и божанствене дарове којима је он сам свагда испуњен као неко сунце што озарује сваким доброчинством или као непресушни извор благодати или пак као неисцрпно море чуда и несагледиви бездан видљивих и невидљивих добара.

5. Ако покушамо да некога тако великог похвалимо само оним спољашњим, рећи ћемо да је место где је рођен на неки начин глава целе Тесалије и да је своје име символично добило према сили коју је касније пројавило и делима. Томе ћемо додати и блиставост његових предака и славу родитеља. Међутим, иако је све то достојно дивљења, то би било бескорисно дело, јер нису они њему, него је он њима велика похвала. Како је Димитрије могао да се украси свим тим стварима кад је он сам украсио читаву васељену, а поред ње и вишњи свет? Шта је било његов украс? Непоколебива вера, безгранична благодат, божанствено и неотуђиво богатство богоугодних врлина које су сада похрањене у небеску ризницу, будући да је и сам постао допуна тамошњим ризницама највећих добара. Боље речено, он је са земље прешао на небо, и за живота и сада када је узет од земље, будући највећи додатак вечним красотама, јер је Димитрије васељенска и истовремено надсветовна красота.

6. Предсказујући о њему, Давид га велича и прославља: Блажен човек који не иде на веће безбожних, и на пут грешника не стаде (Пс. 1; 1). Уистину, његов ум никада није ни замислио нешто што није благочестиво, као што никада није ни урадио нешто што не би било богоугодно. Напротив, сачувавши у себи ненарушену благодат Божију коју је добио крштавањем у Христа, он је имао вољу која је била сагласна закону Господњем. Био је сличан некој књизи Божијој или некој таблици исписаној прстом Божијим, принетој свима ради заједничке користи. Као што каже Исаија, пре него што је упознао зло он је изабрао добро и у самом цвету младости пригрлио је красоту девствености. Будући потпуно томе посвећен, све је чинио да буде девственик и телом и душом, да се на тај начин удостоји живљења на небесима и да, иако у телу, има место поред бесплотних на основу једнакости с њима. Његови савезници у томе биле су све врлине, а пре свих осталих тежња да задобије мудрост, како би знањем и чистотом за кратко време дошао до савршенства и у младалачком узрасту задобио похвале достојну старачку зрелост, јер је, према Соломону, седина људима разборитост, а зрео узраст – живот неупрљан (Прем. Сол. 4; 9).

7. Будући нежан младић који је прекрасно изгледао, не само према свом спољашњем лику него неупоредиво више према унутрашњем човеку, невидљивом за очи, којега види само срцевидац Бог. Указавши велику почаст тој духовној и невидљивој лепоти, Бог је благоволео да обитава у њему, да постане једнога духа са њим и да га учини савршено божанственим. И заиста, ако је у Давиду Бог нашао човека по срцу Својему (Дела ап. 13; 22), онда је у Димитрију, који још не беше достигао зрео узраст, пронашао младића по срцу Својему; нашао га је као неуморног посленика и извршиоца Својих заповести или, према речима апостола Павла, нашао је у њему сасуд изабрани да Његово Име изнесе пред незнабошце и цареве (Дела ап. 9; 15). У њему је пронашао огледало чисто (Прем. Сол. 7; 26), које у себе прихвата и одражава надсветовну и неизрециву лепоту. Још чујем оне речи о њему које тајанствено оглашавају: „Ово је чедо Моје које изабрах и које је по Мојој вољи. Положићу Духа Свога на Њега и огласиће суд незнабошцима (в. Иса. 42; 1), сабраће и разделиће праведне од неправедних и биће као уста Моја (Јер. 15; 19), рђаве ће постидети и разобличити и показаће да су спремљени за пропаст (Римљ. 9; 22). Иако су ове речи написане о Христу, оне кроз Њега као да одговарају и свима онима што су живели у свему се угледајући на Његов пример.

8. Димитрије је, дакле, био учитељ а самим тим и апостол, мудрац, девственик и преподобни или, укратко речено, у свему прекрасан и свенепорочан, блистав по природи и усрдан по благодати. Да употребимо изреку која се односи на Јова Авситијског, Димитрију тада није било равног на земљи. Поред тога, њему, који је у свему био божанствен, чак ни Јов није био сличан иако му, како каже Писмо, у то време није било равног међу људима.

9. И као што је некада Јов био беспрекоран, праведан и благочестив, такав је касније био Димитрије. Јов, међутим, није имао славу девствености, која је од младости овенчала Димитрија као победника, показујући да је изнад природе и једнак ангелима који обитавају поред Бога. Јов је уистину поднео тешке ударце по телу, борећи се са противним злом, док се Димитрије у борби са злом противио до краја и до проливања крви.

10. Из Јовових расуђивања не може се видети да је поседовао образовање какво је, сједињено с благодаћу Духа, Димитрије поседовао као оклоп и неуништиви штит, као неимарско оруђе и земљоделачку мотику и рало или, ако хоћеш, као писарско перо и рибарску мрежу или нешто томе слично. Обрађујући виноград Господњи и спуштајући у земљу небеска семена или речи вечног живота, није их записивао на каменим таблицама, него на живим таблицама срца (в. 2. Кор. 3; 3), достојним таквог записа. Мрежом речи обухватао је Солун, Атику и Ахају или, боље речено, он сада обухвата онолико области колико се разгласила слава о његовој мироточивости, о његовим чудима и изобиљу благодати у свему. Због његових божанствених расуђивања, Димитрију се и тада дивила читава васељена. Био је, како каже Павле, миомир Христов, како за оне што се спасавају, тако и за оне што пропадају. За једне је, међутим, био смртни мирис за смрт, а за друге живи мирис за живот (2. кор. 2; 15). За тај миомирис, као награда од Бога – за коју се не усуђујем да је назовем довољном – појавили су се изливање мира и чуда на гробу Великомученика. Намерно сам избегавао да кажем „довољна награда“, јер би то значило да се она остварује у садашњем времену. Међутим, шта је та награда, чак и ако је она велика и чудесна, у поређењу с оним што му је Бог дао и приуготовио на небесима? Услед превасходства славе која следи, не прославља се, да употребим речи апостола Павла, оно што се прослави (в. 2. Кор. 3; 10). То, наравно, свима служи као доказ да је он још за живота био миомирис Христов и мирис за живот онима што су исказали послушност (Христовом учењу).

11. На тај начин је, с једне стране, обрађивао људске душе и ловио их, према Христовим речима упућеним Петру (в. Лк. 5; 10), а реч је била његово оруђе за прекрасно делање и спасоносни лов. С друге стране је Богу подизао храм од уистину драгог камења (в. 1. Петр. 2; 6) и опет му је као оруђе послужила одговарајућа реч. Када је објавио рат противницима Христовим, а посебно оним видљивим, кроз које су дејствовали и невидљиви непријатељи, опет је његово оружје била реч коју је божанствени Дух и надахњивао и покретао, и крепио и управљао и примењивао на корист. Тако се, према ономе што је написано о првом подвижнику у мученичком збору, архиђакону Стефану, нико није могао супротставити Димитријевој мудрости и Духу којим говораше (в. Дела ап. 6; 10).

12. И одежду војсковође, и прстен на његовој руци, и конзулску тогу у коју је био одевен Великомученик примивши тај чин од тадашњег цара, сматрам за символе учитељског достојанства које је Мученику дао истинити Цар. Због тога је, убрзо после тога, божанствена благодат Божија кроз њих почела да твори чуда. У почетку је требало на сваки начин предухитрити обмањивача-ђавола, да не би пре времена припремио мученичку смрт и самим тим уништио плод вечне ризнице пре него што сасвим сазри и, када телом падне на земљу, не донесе обиље плодова због свог превременог пада. Међутим, када је сама Завист, тј. ђаво, прозрела значење оних символа, није могла то да поднесе него је код слуга обмане побудила разјареност на противника обмане и они су га ухапсили и одвели код цара обмане, а то је био Максимијан. На тај начин Димитрије је изашао на поприште мучеништва, будући још од детињег узраста испуњен неизрецивим благодатним даровима, у свему мудар и праведан, апостол, девственик и свенепорочан. Ништа нећемо преувеличати ако кажемо да је био и љубљени Христов ученик, или слуга или најбољи и најближи пријатељ. Укратко речено, он је имао све што је Богу угодно – мисли, речи и дела.

13. Добро знам да бисте сви ви желели да знате како је свети ухваћен: где га је и како, будући да је био прогоњен, гомила ухапсила. У крипти храма Приснодјеве Богородице налази се један трем који су некад називали „Уточиште.“ Према древном обичају, одатле сваке године започиње свечаност у част Великомученика. Изашавши одатле и идући у литији по великом друму, овде се и завршава свечаност и прослава овог празника. Када је светом владало незнабоштво, односно идолопоклонство, благочашће није имало никаква права. Мученик је боравио у овој подземној просторији и свима који су овде долазили преносио небеске поуке. Они што су од идолопоклонства бежали као од неке помахнитале буре притицали су њему, уистину тихој луци благочашћа, и без опасности исповедали хришћанску веру. На тај начин је божанствени мученик постао уточиште за све који су желели да постану благочестиви. Најзад, отуда је и ово место добило свој назив, „Уточиште.“

14. Када је за то дознао Максимијан Херкулије, заповедио је да се пронађу заговорници благочашћа. Тада су дознали да Мученик овде поучава народ и, видевши мноштво окупљених људи како пажљиво слуша Димитријеве речи као да слушају сам глас Божији, још више су се разјарили, устремили на присутне хришћане који су настојали да заштите светога и растерали гомилу. Ухапсивши Мученика, повели су га широким друмом и извели пред Максимијана. Овај се у то време с највећом насладом предавао гледању убијања људи које је извршавао Лије (његов гладијатор). Не желећи да се лиши задовољства, Максимијан је заповедио да светога затворе у тамницу у којој је мученички окончао. Ми сваке године сликовито представљамо ове догађаје, полазећи одатле (из „Уточишта) у литији и појући похвалне песме Мученику, да бисмо на овом месту и завршили прославу, јер је и Мученик тако поступио. Док су га одводили да буде погубљен Христа ради, он је ишао као да га очекује прослава празника и највећа радост.

15. Зачетник зла, ђаво, свим силама је настојао да Димитрије што је могуће пре буде одвојен од људи. Он није могао да поднесе да Димитрије буде на земљи, да га виде и да говори људима, нити да се било шта чује о њему. Бог је желео да га представи свим Својим пророцима и Својим великомученицима и да, поред тога, не поседује само он мученичку благодат, него да је подари и другима. Будући да је благодат била тесно и блиско сједињена с њим, и он сам је убрзо постао извор благодати. Шта да додамо овоме, када нам време не допушта опширно излагање? Вама је познато одуговлачење тиранина и Димитријево заточеништво у тамници, где је био заједно са Нестором, као и пророштво Великомученика о Нестору, према којем ће овај надвладати Лија и затим и сам пострадати мученичком смрћу.

16. Када је пак она змија, зачетник зла, увидела да тиранин дуго одлаже извршење казне, а при том није могла да поднесе што је Димитрије, велики и пре своје мученичке смрти, још увек на земљи, претворила се у шкорпију и приближила Мученику, али не са намером да га обмане или превари, као што је некада учинила са прародитељима када је, претворивши се у змију, ђаво обмануо, истина, само Еву, али посредством ње и Адама. Ова змија је из искуства знала да Димитрија не може преварити, да је он довољно племенит, учен и опитан да изабере оно што је боље. Она га, дакле, није напала у облику шкорпиона зато да би га преварила, него зато да би га смртно ранила и што је могуће пре убила, не би ли се на тај начин ослободила противника који поседује такву силу и врлину. Међутим, благодат и сила која је обитавала у Димитрију спречила је ово лукавство. Призивањем Бога и божанственим (крсним) знамењем које је изобразио својом руком Димитрије је погубио ово оруђе смрти, постидео лицемера који је на себе узео обличје шкорпиона и поништио његово дело. Тиме је показао да не би ни страдао да се није он сам добровољно изложио страдању, јер је био ограђен Христовом благодаћу и силом. Он се својевољно предао и био бачен у тамницу, будући ухваћен рукама гомиле и претрпевши злодела злочинаца, подражавајући тиме Онога Који је нас ради пострадао.

17. Када су му приступиле убице, копљоноше које су овамо дошле по царевој заповести, он им је изашао у сусрет раширених руку, као да је спреман да прими и последњи ударац или, боље речено, ударце који су погодили све делове његовог тела: утробу, кости, мишиће, обе стране ребара, при чему су неки делови били прободени копљима са спољашње, а неки са унутрашње стране. Он је на тај начин у себи удвостручио или, да тачније кажемо, умножио она страдања која су поднела Спаситељева ребра, допуњујући, како каже Павле, у своме телу оно што је недостајало Христовим патњама (Колош. 1; 24). Он је у тој мери жудео да буде погубљен и до те мере је желео да своју крв пролије за Христа, и то небројено много пута или, боље речено, непрестано, када би то било могуће, да је од Онога, Који је познавао преизобиље и безграничност његове љубави, у своје тело могао да прими извор мира. И када је већ истекла сва крв из његовог тела, то миро је почело одатле да се излива у славу Христа Којега је и својим животом и својом смрћу и после смрти не само прославио него Га непрестано прославља, и Којим је и он због тога и на земљи и на небу прослављен, прославља се и убудуће ће бити божанствено прослављан.

18. Приличило би да ја сада о њему кажем оно што божанствени Павле говори о Христу. И велики Димитрије је показао своју љубав према нама тако што је онда, кад смо још били незнабошци (идолопоклоници), у одговарајуће време умро за безбожнике. Све се то, наравно, савршило благодаћу Господа Којега је он и подражавао. Благодарећи њему (св. Димитрију), читав наш град се помирио са Богом. Где је она пуноћа незнабоштва (идолопоклонства) у којој су, можда, живели и наши непосредни преци? Где је страх у којем је тада живело благочашће, жудећи да се сакрије у подземним ходницима? Где су људи, који су својом махнитом разјареношћу против хришћана превазилазили свирепост звери? Након што је Димитрије самога себе предао за благочашће, сви они су нестали без трага, и наступило је свако добро. Уместо оних подземних ходника (катакомби) појавили су се величанствени и велелепни храмови који су и самим својим изгледом обраћали ка себи. Цареви који су више украшени благочашћем него царским пурпуром заједно с нама стоје и једнодушно опевају врлине Великомученика. Васцели народ, хвалећи се мучеништвом великог Димитрија, чврсто се придржава благочашћа. Великомученик није своју љубав излио само на наша срца, него и на наша тела, посредством мира које је ради нашег укрепљења источио из свога тела. Његов миомирис је одагнао идолопоклонство из нашег града и показао га као град Божији или као други рај, ако не и као бољи од њега, с обзиром на то да се не напаја и не наслађује реком воде него реком мира, и то таквог мира од којега се, благодатним дејствовањем Духа, догађају чудесна исцељења и дејствовања силе, због чега бисмо великом Димитрију могли да упутимо речи које су у Песми над песмама записане о души, непорочно зарученој са Христом: Мирис хаљина твојих превасходи сваки миомирис (Песма 4; 11).

19. Под хаљинама његове мученичке душе можемо подразумевати његово тело, чији су образи, да опет употребимо речи из Песме, као сасуди мира а прсти као љиљани из којих истиче миомирис (Песма 5; 13). То се још више односи на прободена ребра, широко отворена копљима која, као сасуд, у себи садрже миро, али за разлику од љиљана не одају само миомирис, него из себе шире вечнотекући и непресушни извор, тако да не можемо да употребимо речи из псалма, према којима се река Божија испуни водама (Пс. 64; 10), него ћемо рећи да се извор Божији, а то и јесте тело мученика, испунио миром и чудесним исцељењима и, што је још чудесније, иако извире у бујицама, не губи ништа од своје пуноће. Чини ми се да је мученичка и божанствена душа, исходећи из тела, упутила Богу оне речи које у Песми над песмама говори душа, заручена са Богом. Које су то речи? Устани, севере, и ходи, јуже, и дуни по врту мом да капљу мириси његови (Песма 4; 18).

20. Он је на тај начин протерао и окончао зиму идолопоклонства која је у то време мучила град а која се појавила услед дувања северног ветра, доносећи нам духовну топлину благочашћа какво даје мирисни дах јужног ветра. Када овај ветар дуне са стране крме, он као да сам води лађу која жели да пресече море (овог живота), управљајући је ка истоку Сунца Правде. Тај ветар је врту врлина и благодати – а такво је управо тело Мученика – омогућио да излива миро и исцељења, пројављујући онолико извора, колико су рана на његовом телу начиниле копљоноше. Вучје чељусти, где је, према еванђелским речима, Господ послао Свог ученика Димитрија, својим уједима су отвориле изворе који стаду Христовом доносе највећу радост и мноштво доброчинстава и при том многе вукове – ако не и све – преображавају у овце. Тако се догодило да врата паклена – а то су уста оних тирана који су изрицали смртне пресуде – не само да нису надвладала Цркву Христову, иако је била изложена многим ударцима, него су за страдалнике постала узрок не само небеске и вечне славе, него и славе на земљи.

21. Хоћете ли да знате шта захтева поука из Еванђеља Господњег које смо данас читали, поука коју је Он дао Својим ученицима кад их је послао међу вукове? Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10; 16). Змија чува саму себе али је зато погубна за друге, имајући нагон и силу за самоодржање и наношење зла другима, док је голуб незлобив и неопрезан. Према томе, Господ Својим ученицима саветује да не буду ни злонамерни као змије, али ни тако безбрижни (неопрезни) као голубови, него да разборито сједине нагон за самоодржањем и незлобивост, да чувају своју врлину и благочашће и да, истовремено, њихова срца буду толико незлобива према онима што их вређају да се чак и моле за њих. На тај начин их је снабдео лековима за живот ако их на смрт уједу духовне змије. И као што лекари узимају змијска тела, чисте их од отрова и мешају с неким средствима, а затим овим лече оне које су змије ујеле, тако и они који у време искушења сједине разборитост и змијски нагон за самоодржањем са незлобивошћу голуба не само да себе тиме постављају изнад штете какву им наносе змије, тј. замке које им поставља ђаво, него и оне што су их змије ујеле, а то су прелешћени, исцељују и поништавају штету коју су им змије причиниле, односно безбожништво и грех.

22. Такав је био и овај Великомученик Димитрије. Прошавши пут и очувавши веру, до крви је стајао на стражи благочашћа и толико био далеко од жеље да се освети прогонитељима да се чак и молио Господу за њих. Тиме је пресекао злобу једних а друге је изменио, тако да у овом граду није остало ни трага од идолопоклонства (безбожништва). Захваљујући његовом старању, разноликом доброчинствима и непрестаним молитвама Богу, сам град се укрепио и остао онај исти из којег је потекао божанствени Мученик и у којем је примио насилну смрт.

23. Да бисмо му за то узвратили (а чиме бисмо достојно могли да му узвратимо?), савршавамо велику свечаност у његову част молећи се да и ми, његовим молитвама пред Богом, будемо удостојени вечног празника међу онима што обитавају на небесима. Нека сви ми то задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, сила, част и поклоњење, заједно са беспочетним Његовим Оцем и Свесветим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Образ светачки, Београд 2005.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

1 коментар:

  1. Свети и славни Великомучениче Христов Димитрије, брзи помоћниче и топли заступниче за оне који ти са вером притичу. Предстојећи Небеском Цару, а пошто имаш слободу, умоли Га да нам подари опроштај грехова. Amin... † ♥ ♥ ♥ †

    ОдговориИзбриши