Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима.
Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици.
Празник Благовести Пресвете Богородице, односно догађај када је Христос на благовештенске речи Архангела бесемено зачет у њеној утроби, Црква прославља 25. марта. Датум прослављања овог празника условљен је датумом прослављања Рођења Христовог, тако што му претходи за девет месеци.
Богословље овог празника је сво оваплоћенско и најбоље је изражено речима благовештењског тропара у коме стоји да Син Божији постаје Сином Дјеве, односно да Бог постаје човек да би, како ће то после Оци Цркве рећи, човек могао да постане Бог. Кондак празника – Теби, Војвоткињи која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла – песме захвалне, ми, слуге твоје, Богородице. Но пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави, да ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна!, први је кондак популарне молитвене химне Пресветој Богородици – Благовештенског акатиста који верни народ са љубављу и побожношћу чита у својим домовима а који се богослужбено служи у саставу јутрења суботе пете седмице Великог поста као тзв. Друго бденије.
Када је већ реч о акатистима, треба скренути пажњу на то да је ова молитвена форма толико популарна код верног народа да се врло често дешава да су богослужења у оквиру којих се они врше, или када се само они служе, посећенија много више него службе свакодневног богослужбеног круга. Уколико се, узмимо за пример, акатист служи четвртком након вечерње службе, тога дана ће црква бити препуна људи, док се за вечерње службе среде и петка то неће моћи рећи. Због чега је то тако? Одговор, једним делом, сигурно лежи у љубави и молитвеном поштовању личности којој се служи акатист, у овом случају Пресветој Богородици. Други део одговора је у самој форми акатиста као молитвеног састава односно у начину на који верни могу да у њему учествују. Својом структуром, мноштвом истих и познатих припева, једноставном композицијом, понављањем идентичних текстова акатист нас на известан начин подсећа на службе древног парохијског типика прилагођене за употребу ширег слоја верног народа. О овоме би требало размислити дубље и озбиљније.
Благовести се скоро увек сликају на олтарским дверима наших храмова. Зашто је то тако? Зато што– захваљујући ономе што се тада десило, а то је Божије Оваплоћење, као и ономе што ће се након Његовог Васкрсења и силаска Светог Духа десити, а то је светотајинска могућност учествовања у Његовом Телу – сви ми можемо да крочимо у Светињу над Светињама као што је својевремено првосвештеник Захарија у ту исти Светињу као првину плодова људског рода увео девојчицу Марију, потоњу Богородицу.
Празник Сретења, односно сусрета Богородице и Богомладенца Христа са старцем Симеоном прослављамо 2. фебруара. Из богослужбених одлика овог празника можемо закључити да он припада групи Богородичиних празника јер се његова служба, када падне у недељу, комбинује са васкршњом службом а не мења је у потпуности како је то случај са Христовим празницима.
Сам назив Теотокос, Богородица указује на најдубљу повезаност Богородичиног култа, њених празника са празницима Христовим. Она се увек прославља као Његова мајка, зато је ерминевтички кључ сваког Богородичиног празника Христос. Ту повезаност понајбоље видимо на примеру празника Сретења.
Празник Успења Пресвете Богородице Црква прославља 15. августа. Он се празновао од IV века у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века.
Црква на овај дан прославља уснуће, односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, Васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.
Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ‘И после Рождества – Дјева и после смрти –– жива’, пева Црква гледајући ту икону и додаје: ‘Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт!“(наставак у следећем броју)
Извор: Православље
Празник Благовести Пресвете Богородице, односно догађај када је Христос на благовештенске речи Архангела бесемено зачет у њеној утроби, Црква прославља 25. марта. Датум прослављања овог празника условљен је датумом прослављања Рођења Христовог, тако што му претходи за девет месеци.
Богословље овог празника је сво оваплоћенско и најбоље је изражено речима благовештењског тропара у коме стоји да Син Божији постаје Сином Дјеве, односно да Бог постаје човек да би, како ће то после Оци Цркве рећи, човек могао да постане Бог. Кондак празника – Теби, Војвоткињи која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла – песме захвалне, ми, слуге твоје, Богородице. Но пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави, да ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна!, први је кондак популарне молитвене химне Пресветој Богородици – Благовештенског акатиста који верни народ са љубављу и побожношћу чита у својим домовима а који се богослужбено служи у саставу јутрења суботе пете седмице Великог поста као тзв. Друго бденије.
Када је већ реч о акатистима, треба скренути пажњу на то да је ова молитвена форма толико популарна код верног народа да се врло често дешава да су богослужења у оквиру којих се они врше, или када се само они служе, посећенија много више него службе свакодневног богослужбеног круга. Уколико се, узмимо за пример, акатист служи четвртком након вечерње службе, тога дана ће црква бити препуна људи, док се за вечерње службе среде и петка то неће моћи рећи. Због чега је то тако? Одговор, једним делом, сигурно лежи у љубави и молитвеном поштовању личности којој се служи акатист, у овом случају Пресветој Богородици. Други део одговора је у самој форми акатиста као молитвеног састава односно у начину на који верни могу да у њему учествују. Својом структуром, мноштвом истих и познатих припева, једноставном композицијом, понављањем идентичних текстова акатист нас на известан начин подсећа на службе древног парохијског типика прилагођене за употребу ширег слоја верног народа. О овоме би требало размислити дубље и озбиљније.
Благовести се скоро увек сликају на олтарским дверима наших храмова. Зашто је то тако? Зато што– захваљујући ономе што се тада десило, а то је Божије Оваплоћење, као и ономе што ће се након Његовог Васкрсења и силаска Светог Духа десити, а то је светотајинска могућност учествовања у Његовом Телу – сви ми можемо да крочимо у Светињу над Светињама као што је својевремено првосвештеник Захарија у ту исти Светињу као првину плодова људског рода увео девојчицу Марију, потоњу Богородицу.
Празник Сретења, односно сусрета Богородице и Богомладенца Христа са старцем Симеоном прослављамо 2. фебруара. Из богослужбених одлика овог празника можемо закључити да он припада групи Богородичиних празника јер се његова служба, када падне у недељу, комбинује са васкршњом службом а не мења је у потпуности како је то случај са Христовим празницима.
Сам назив Теотокос, Богородица указује на најдубљу повезаност Богородичиног култа, њених празника са празницима Христовим. Она се увек прославља као Његова мајка, зато је ерминевтички кључ сваког Богородичиног празника Христос. Ту повезаност понајбоље видимо на примеру празника Сретења.
Празник Успења Пресвете Богородице Црква прославља 15. августа. Он се празновао од IV века у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века.
Црква на овај дан прославља уснуће, односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, Васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.
Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ‘И после Рождества – Дјева и после смрти –– жива’, пева Црква гледајући ту икону и додаје: ‘Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт!“(наставак у следећем броју)
Извор: Православље
Нема коментара:
Постави коментар