На једном од руских државних ТВ канала премијерно је приказан
документарни филм “За ким не звоне звона” о драматичној судбини
манастира и храмова на Косову и Метохији. Иако је филм био приказан
веома касно ноћу, забележио је велику гледаност.
Сценариста Сергеј Барабанов објашњава да је све што је видео током рата на просторима бивше Југославије оставило страшан утисак на њега. Пошто је православац, најтеже су га ипак погодили уништени манастири.
“Та рана је остала у срцу. И све време сам хтео да причам људима о томе, о тој страшној трагедији. У кинематографији је све прилично споро и требало ми је осам година да би овај филм био снимљен”, рекао је Барабанов.
Он каже да жели да филм утиче на све житеље Руске Федерације и наводи да је филм добро примљен, чак и код млађе популације.
“У Русији гајимо посебна осећања према Србији. Чак и они људи који су далеко од политике”, наводи Барабанов.
Као пример везе српског и руског народа редитељ наводи и српске фудбалере који играју у руским клубовима.
“Када је својевемено Немања Видић играо у ‘Спартаку’, или Короман, или Пјановић – при додавању лопте публика је викала ‘Србија, Србија’. По мени, то већ много говори”, напомиње он за “Глас Русије”.
Барабанов је као новинар Руске телевизије током рата био у Босни и Херцеговини и на Космету. То што се дешавало у јужној српској покрајини оставило је, како каже, дубок траг у његовој души.
“Пре овог филма, последњи пут сам на Космету био 2004. године и потпуни је утисак био да ће се на славну историју православља у овом крају ставити тачка, јер су сви манастири лежали у руинама, а људи бежали одатле. Када смо планирали овај филм, колега Григориј Илгудин и ја смо смислили овак наслов, јер звона већ одавно не звоне – пошто нема храмова, а ни верника”, објашњава Барабанов.
Ипак, када је почео да ради филм, видео је да је стање нешто боље, али назив филма су оставили.
“Срби су захвални за подршку коју им Русија пружа у светским институцијама. Шта ће даље бити са Косовом? Јер, овако какво је сада, тако остати не може. Не верујем да ће се на овоме завршити”, закључио је Барабанов.
Сценариста Сергеј Барабанов објашњава да је све што је видео током рата на просторима бивше Југославије оставило страшан утисак на њега. Пошто је православац, најтеже су га ипак погодили уништени манастири.
“Та рана је остала у срцу. И све време сам хтео да причам људима о томе, о тој страшној трагедији. У кинематографији је све прилично споро и требало ми је осам година да би овај филм био снимљен”, рекао је Барабанов.
Он каже да жели да филм утиче на све житеље Руске Федерације и наводи да је филм добро примљен, чак и код млађе популације.
“У Русији гајимо посебна осећања према Србији. Чак и они људи који су далеко од политике”, наводи Барабанов.
Као пример везе српског и руског народа редитељ наводи и српске фудбалере који играју у руским клубовима.
“Када је својевемено Немања Видић играо у ‘Спартаку’, или Короман, или Пјановић – при додавању лопте публика је викала ‘Србија, Србија’. По мени, то већ много говори”, напомиње он за “Глас Русије”.
Барабанов је као новинар Руске телевизије током рата био у Босни и Херцеговини и на Космету. То што се дешавало у јужној српској покрајини оставило је, како каже, дубок траг у његовој души.
“Пре овог филма, последњи пут сам на Космету био 2004. године и потпуни је утисак био да ће се на славну историју православља у овом крају ставити тачка, јер су сви манастири лежали у руинама, а људи бежали одатле. Када смо планирали овај филм, колега Григориј Илгудин и ја смо смислили овак наслов, јер звона већ одавно не звоне – пошто нема храмова, а ни верника”, објашњава Барабанов.
Ипак, када је почео да ради филм, видео је да је стање нешто боље, али назив филма су оставили.
“Срби су захвални за подршку коју им Русија пружа у светским институцијама. Шта ће даље бити са Косовом? Јер, овако какво је сада, тако остати не може. Не верујем да ће се на овоме завршити”, закључио је Барабанов.
Извор: Вести
Преузето са: Радио Светигора
Нема коментара:
Постави коментар