Берлин - Немачки историчар Сонке Најцел написао је књигу „Војници: дневници ратовања, убијања и смрти“, сведочанство о злоделима војника немачког Вермахта, који су током Другог светског рата убијали и окрутно мучили и силовали цивиле.
Најцелово истраживање базирао је на сведочењима из прве руке, и то из међусобних, опуштених разговора војника који су у Британији били ратни заробљеници и чије су разговоре тајно снимали, а која нису извучена под присилом. Углавном је реч о обичним војницима, морнарима и пилотима који су се међусобно хвалили о убијању жена и деце, силовању и егзекуцији цивила.
„Пуцао сам на све живо. Баш смо волели да гађамо мајке с колицима, поготово ако су водиле другу децу за руку. На то смо гледали као на спорт“, испричао је натпоручник Ханс Хартигс.
Војник који је служио у Русији испричао је да им је тамо било најгоре да убијају децу, зато што су се превише мигољила и „ниси могао да их натераш да стоје мирно“.
„Док сам био у Харкову, на разним радовима су биле лепе девојке. Ми бисмо их само утрпали у ауто и избацили их након што бисмо завршили са њима. Једну за коју смо мислили да је руска шпијунка прво смо тукли, па смо се над њом изређали нас осморица, а онда смо је разнели гранатом“, рекао је пуковник Милер.
Крвави туризам
Снимци разговора заробљених војника открили су и постојање крвавог туризма. Наиме, војници који су били пријатељи СС-оваца који су убијали цивиле често би показали жељу да буду сведоци тог чина.
„Желиш да снимаш? Па што ниси рекао? Обично их убијамо ујутро, али ако је то проблем, наћи ћемо неке за по подне“, причао је генерал Едвин Граф вон Роткирх.
Извор: ВасељенскаТВ
Нема коментара:
Постави коментар