Магија – врачање – демонска превара

Одступање од Бога и служење сатани

           У данашње време моралне, друштвене и вредносне клонулости, у нашем хришћанском народу нагло се шири једно велико зло - магија или врачање. Лажни пророци и пророчице, видовњаци, астролози и спиритисти - призивачи „духова“, или боље рећи демона, су масовна појава...

            Лукави демон увек игра на карту преваре. Магију деле на црну и белу па је, тобож, та бела безазлена. Некадашњи врачари, маги, вешци и чаробњаци данас су променили име - постали су „медујуми“ (посредници). Форма је промењена, али је суштина остала иста. У питању је исти дух зли, „дух погађачки“, који је св. апостол Павле изгонио из људи. У Делима светих апостола описује се следећи догађај:

            „Догоди се кад иђасмо на молитву, да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и гатајући доношаше велики добитак својим господарима. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Свевишњега, који нам јављају пут спасења.

            Овако чињаше много дана. А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: „Заповедам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час“. (Дап. 16. 16-18).

            Магија, дакле, није нова појава у животу човечанства. Њу је још св.пророк Мојсије у своме закону строго забрањивао. „Не обраћајте се врачарима и гатарима, нити их питајте, да се не скврните о њих. Ја сам Господ - Бог ваш“ - говори Господ (3. Мојс. 19. 31).

            Одувек је било таквих који су - трагајући за оним што се скрива иза појавног, матерјалног и видљивог - бавили се магијом (врачањем) и тако пристајали на сарадњу са злим силама. Врачање је отуд, самовољно настојање да се рашире предели знања о загробном свету, које знање Божији Промисао није без намере скрио од нас. То је лоповско настојање да се отворе врата вечности лажним кључевима.

            Сваки онај, хришћанин дакле, који је на крштењу - приступивши у заједницу Цркве - дао обећање да ће бити веран својој Цркви и Божанском Откривењу, пристајањем да, било он сам врача, било да му други врача, чини смртни грех! Такви тиме изражавају своје непоуздање у Божанско Откривење дато људима, у Промисао, тј. Божији план о нама. Они свесно крше прву од десет Божијих заповести Закона Божијег - која забрањује служење боговима: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене“, говори Господ (2. Мојс. 20: 2-3).

            У Светом писму и Светом предању откривено нам је све оно што је неопходно за добро човека, за његово спасење. до правог сазнања о тајанственом, божанском свету, могуће је доћи, али никако и никада магијом, него увек и једино богопознањем. Свети Оци - они међу највећима - као што су св. Григорије Палама и св. Максим Исповедник - дали су нам напотпуније разјашњење богопознања, а то значи и главног циља човековог живота на земљи.

            Света литургија је наше молитвено гледање у невидљиви свет, и живљење са христом. На Светој литургији ми се - кроз Свето причешће, у тајни Хлеба и Вина - реално сусрећемо са Христом. То је једини прави пут до богопознања, и једини пут ка правој и здравој духовности. Све остало је демонска превара.

Спиритисти (спиритизам - празноверје у могућност одржавања веза с духовнима умрлих људи.) - призивачи духова, врачари и звездочаци, узимају на себе задатак да проричу будућност човечанства.Обећавају да ће просветити човечанство „новим откривењем“ и створити сјајну епоху за развитак науке, да ће створити „ново доба“. Но, из магије - религије „новог доба“ - избија на површину груби матерјализам. Њени циљеви су разарајући и овоземаљски. На спиритистичким - врачарским сеансама, духови које они призивају нису никада душе умрлих, него увек демони. Свети Оци - црквени предводници и учитељи - говоре да никаква моћ ђаволска и никако заклињање не може дозвати душе умрлих. По речима св. Јована Златоустог „није могуће овде лутати души која се већ оделила од тела. Бог је душама умрлих запречио врата вечности, и ни једној од њих није дозволио да се јавља живима, да се не би ђаво користио могућношћу да шкоди и вара људе“ Сам Божији Промисао (старање Божије о људима) је тако уредио. (...) Сама могућност одржавања везе са умрлима нарушила би нормалан ток живота на земљи, јер би нас приморавала да у сваком важнијем тренутку очекујемо саопштење из другог света. Стална призивања би још узнемиравала душе умрлих људским сујетама и страстима, и жалосна би била њихова загробна судбина, а то праведни и милосрдни Бог не би дозволио. Бог, над душом после смрти, само једном изриче Свој суд. (...)

            Многи људи се врло често обраћају разним врачарама, видовњацима, астролозима и тзв. исцелитељима, да би им они „помогли“ у невољама. Као разлози за то често се наводе: велика породична туга, или нека невоља, материјална беда услед незапослености, несналажење у сложеним друштвеним ситуација, када људи не могу да схвате где је истина. (...) Разлог је врло често и формалан однос према вери, кривоверју, маловерју, или недовољно познавање Цркве као установе Христове - као заједнице Бога и човека, па се дешава да се многи, када доживе неке непријатности у својој Цркви, саблазне и онда лако постају плен магије. (...)

            А постоје и такви екстрасеанси - црни и бели маги (врачари), који шаљу људе у православне цркве да им се читају молитве, па ако ли нису крштени налажу им чак и да се крсте! (...) Разлог за то није никада брига за спасење људи (упоредити Дап. 16:17) него је то „параван“ иза кога се крију тзв. „добри православци са натприродним моћима“!(...)

            Апостоли су увек проповедали против магије. тако су у Ефесу, после проповеди св. апостола Павла људи спаљивали своје магијске књиге, одрицали се сатане и прилазили Христу (в. Дап.19:19). Неспојива је вера Христова и магија. Св. Јован Златоусти говори да они који се лече враџбинама „сами себе лишавају Божије помоћи, занемарујући је и стављајући себе изван Промисла Божијег, јер ђаво како сам хоће управља и располаже делима њиховим“.

            У збирци црквених правила - а према Првом правилу Васељенског сабора Трулског - онај „који одлази врачарима, или се бави враџбинама или звездочарством, шест година да се одвоји од Причешћа“. Ако ли се такав за то време не покаје већ остане у томе упоран, Црква прописује да се он сасвим одвоји од Цркве.

            Св. апостол Јован Богослов саветује: „Не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни прорци су изишли у свет“ (1.Јн.4:1, Мт. 24:4, 24). Хрићани који истински живе у спасоносном броду - Цркви,преко њених богослужења, Светих тајни и обреда, добиће Божију благодат за разликовање духова. Тако облагодаћена чула, и још кроз еванђељски подвиг извежбана у молитви и љубави, моћи ће са сигурношћу да одреде да ли је неки дух од Бога или није. Неизвежбана и необлагодаћена чула лако заведу и саблазне лажни пророци. ...

            У Светом писму читамо: „Ако вам неко проповеда еванђеље другачије него што примисте, анатема да буде!“ тј. нека је проклет (Гал. 1:9). Откривење Божије је једно, другога не може бити. Својом јасном светолошћу оно показује прави пут ка добру и спасењу људи, па не постоји потреба за обраћањем мрачним гатарама и сумњивим саопштењима из тајанственог света.

Сестринство манастира Липовац

Катун код Алексинца

(Одломци текста преузети су из листића „Благовесник - Деспот Стефан“, бр.8)