Београдски мост може бити у озбиљној конкуренцији за најлепши градски
мост који користи препознатљиву лепезасту кабловску конструкцију.
Изградњом новог моста преко реке Саве значајно је промењена панорама
главног града Србије.
О градњи, материјалу и конструктивним особинама моста, од којих га неке чине изузетним а можда и јединственим у свету, већ је доста било речи у домаћим медијима као и у епизоди Constructing Serbia’s Largest Bridge глобалних канала Discovery и Science чију премијеру су гледаоци имали прилике да виде 18. јуна 2011. године (видети: http://science.discovery.com/tv/build-bigger/projects/serbia/sava-river-bridge.html).
Естетстка својства овог моста, међутим, тек треба да буду адекватно обрађена и оцењена.
Јасно је већ на први поглед да је овде реч о спектакуларној и веома смело замишљеној конструкцији (сл. 1). Концепт моста-јарбола сам по себи није нов. Већ низ веома познатих мостова света су експлоатисали основну конструкцију моста са кабловима који се лепезасто шире са носећег пилона. Довољно је само се присетити моста Erasmusbrug у Ротердаму (сл. 2), Vasco da Gama, најдужег моста Европе (сл. 3), Øresund-а, који спаја Данску и Шведску (сл. 4), Millau виадукта у Француској (сл. 5), Рио-Антирио моста у Грчкој (сл. 6), моста залива Хангзху у Кини, који је и најдужи мост преко мора на свету (сл. 7), или Stonecutters моста у Хонг Конгу (сл. 8).
Ако погледамо структуру ових мостова и њихов најупечатљивији естетски елемент – зракасто распоређене каблове – увидећемо да за разлику од својих претходника, београдски мост нема симетричан али ни наглашено асиметричан распоред каблова са једне и друге стране пилона. Од горе наведених мостова само се Еразмусбруг одликује изразитом асиметријом, као и савијеним пилоном због кога је и прозван „Лабуд“. Београдски мост је у овом смислу далеко избалансиранији, могло би се рећи и класичнији. Па ипак, за разлику од других примера, узмимо само оне европске попут Vasco da Gama, Millau, и Рио-Антирио, које одликује симетричност кабловске конструкције, асиметричност распореда и дужине каблова београдског моста представљају једна од његових основних естетских одлика. Ова избалансирана асиметричност даје мосту одређену динамику и занимљивост, док истовремено не нарушава монументалност и стабилност. Приметна је веома велика пажња и естетски осећај аутора када је реч о балансирању дужине каблова, углова под којим додирују пилон и мост, као и њихове густине, што наравно није само естетски већ пре свега конструктивни проблем. У овом случају се може рећи да естетика није жртвована зарад конструкције нити је конструкција доведена у питање зарад чисто естетског егзибиционизма.
Сам носећи пилон је изузетно елегантан, по чему се издваја од највећег броја својих претходника. Пилон није монолитан од своје базе до врха, већ се рачва на два крака која формирају профил у виду издуженог слова А. Међутим, иако се рачва, пилон не обухвата мост са спољне стране, што је рецимо случај са мостом залива Хангзху, већ пролази кроз мост, секући његову наглашену хоризонталу. Кракови се спајају око средине пилона, који се сужава ка врху, доприносећи тиме снажном вертикалном усмерењу стуба. Пролазак пилона кроз саму конструкцију моста видимо и на примеру Stonecutters-а, с тим што су његови пилони, за разлику од београдског моста, монолитни, без веома ефектног (и практичног) отварања стуба кроз који пролази трака за шински саобраћај.
Хармонији моста доприносе и пажљиве пропорције које су примењене при обликовању пилона. Гледајући одозго према хоризонтали моста, пилон је подељен на три неједнака дела, чија се дужина пропорционално повећава од врха ка дну: најмања је сама круна пилона, његов шиљати завршетак који можемо пратити од прекида кабловске конструкције, нешто дужи је сам трбух стуба који носи кабловску конструкцију, да би најдужи био део стуба имеђу самог моста и каблова.
Мост добија нарочиту снагу при ноћном осветљењу. Исправан је био избор интензивне али дубоке плаве боје којом је наглашена хоризонтала моста, али у којој се често појављује и сам врх пилона. Ништа мање важно је и веома ефектно осветљење каблова који мосту дају импресиван изглед.
Упркос неким од својих изузетних својстава, београдски мост свакако не може бити у конкуренцији за највиши или најдужи мост на свету. Исто тако, његову лепоту не допуњују вишеструке лепезе носеће конструкције као ни фасцинантни природни пејзажи мора и планина, што је све случај код, рецимо, Millau или Рио-Антирио моста. Чини се, међутим, да београдски мост може бити у озбиљној конкуренцији за најлепши градски мост који користи препознатљиву лепезасту кабловску конструкцију. Стога, Београђани могу бити веома задовољни овом смелом и, за стандарде централно-европских градова, веома високом конструкцијом, која упркос новинама које доноси у урбани контекст града, у естетском и морфолошком смислу, не представља ожиљак на лицу Београда, као што је Ајфелов торањ за многе био ожиљак на лицу Париза, док је за неке то и данас.
У визуелном смислу, својом висином и снагом, мост на атрактиван и веома успешан начин активира југо-западни део градског језгра, не угрожавајући при томе друге вертикалне маркере градског пејзажа, попут Саборне цркве, Храма Св. Саве, „Београђанке“ или „Источне капије“. Напротив, чини се да он допуњује панораму Београда, објашњавајући другу препознатљиву ветрикалу – Авалски торањ – која овим добија противтежу и нову интерпретацију. Коначно, гледано и из птичје перспективе, мост се испоставља као најупечатљивији репер града, и његов нови визуелни симбол. У месецима и годинама које долазе, мост ће сасвим извесно заузети место новог заштитног знака главног града, а можда и читаве земље. Симболика која може бити уграђена у његову визуелну структуру је симболика свих мостова на овим просторима, који спајају регију централне Европе са простором Балкана и медитерана, покушавајући да спајају „људе и обале“. Није ли овај простор управо у том спајању тежио да пронађе своју особеност и своју величину? Нови мост као да илуструје ово спајање имагинарног „истока“ и „запада“ односно „севера“ и „југа“ док сам његов пилон тежи да буде изнад и једног и другог.
Имајући у виду све ове карактеристике моста и његове потенцијале, чини се да је мост могао понети инвентивније име које би у потпуности одговарало његовим естетским својствима. Један од предлога који је био у оптицају пре званичне одлуке је био и „Београдска харфа“. Овај назив би, по мом мишљењу, био адекватан из неколико разлога. „Харфа“ на добар начин описује саму конструкцију и визуелни идентитет моста. Али тај назив би носио и много више од тога. Харфа може асоцирати не само на конкретан музички инструмент, већ и на хармоничност и лепоту на коју звук харфе упућује.
Тиме би овај изузетан грађевински подухват с правом био окарактерисан и као изузетно естетско достигнуће. Назив „Београдска харфа“ би имао и друге импликације. Он би могао да упућује не само на естетска својства моста већ и на једну нову и другачију слику читавог града. Уместо Београда као града непрекидних рушења и страдања, града који носи многобројне ожиљке на свом лицу не само од историјских разарања већ и архитектонске и урбанистичке небриге и некултуре која је често била доминантна на нашим просторима и у периодима мира, „Београдска харфа“ би његовим житељима и свим гостима могла пожелети другачију добродошлицу већ при погледу из авиона. Главни град Србије би могао (и) на тај начин бити брендиран као град изузетно дугачке културе и традиције.
Аутор: др Давор Џалто
Извор: Православље новине Српске Патријаршије
О градњи, материјалу и конструктивним особинама моста, од којих га неке чине изузетним а можда и јединственим у свету, већ је доста било речи у домаћим медијима као и у епизоди Constructing Serbia’s Largest Bridge глобалних канала Discovery и Science чију премијеру су гледаоци имали прилике да виде 18. јуна 2011. године (видети: http://science.discovery.com/tv/build-bigger/projects/serbia/sava-river-bridge.html).
Естетстка својства овог моста, међутим, тек треба да буду адекватно обрађена и оцењена.
Јасно је већ на први поглед да је овде реч о спектакуларној и веома смело замишљеној конструкцији (сл. 1). Концепт моста-јарбола сам по себи није нов. Већ низ веома познатих мостова света су експлоатисали основну конструкцију моста са кабловима који се лепезасто шире са носећег пилона. Довољно је само се присетити моста Erasmusbrug у Ротердаму (сл. 2), Vasco da Gama, најдужег моста Европе (сл. 3), Øresund-а, који спаја Данску и Шведску (сл. 4), Millau виадукта у Француској (сл. 5), Рио-Антирио моста у Грчкој (сл. 6), моста залива Хангзху у Кини, који је и најдужи мост преко мора на свету (сл. 7), или Stonecutters моста у Хонг Конгу (сл. 8).
Ако погледамо структуру ових мостова и њихов најупечатљивији естетски елемент – зракасто распоређене каблове – увидећемо да за разлику од својих претходника, београдски мост нема симетричан али ни наглашено асиметричан распоред каблова са једне и друге стране пилона. Од горе наведених мостова само се Еразмусбруг одликује изразитом асиметријом, као и савијеним пилоном због кога је и прозван „Лабуд“. Београдски мост је у овом смислу далеко избалансиранији, могло би се рећи и класичнији. Па ипак, за разлику од других примера, узмимо само оне европске попут Vasco da Gama, Millau, и Рио-Антирио, које одликује симетричност кабловске конструкције, асиметричност распореда и дужине каблова београдског моста представљају једна од његових основних естетских одлика. Ова избалансирана асиметричност даје мосту одређену динамику и занимљивост, док истовремено не нарушава монументалност и стабилност. Приметна је веома велика пажња и естетски осећај аутора када је реч о балансирању дужине каблова, углова под којим додирују пилон и мост, као и њихове густине, што наравно није само естетски већ пре свега конструктивни проблем. У овом случају се може рећи да естетика није жртвована зарад конструкције нити је конструкција доведена у питање зарад чисто естетског егзибиционизма.
Сам носећи пилон је изузетно елегантан, по чему се издваја од највећег броја својих претходника. Пилон није монолитан од своје базе до врха, већ се рачва на два крака која формирају профил у виду издуженог слова А. Међутим, иако се рачва, пилон не обухвата мост са спољне стране, што је рецимо случај са мостом залива Хангзху, већ пролази кроз мост, секући његову наглашену хоризонталу. Кракови се спајају око средине пилона, који се сужава ка врху, доприносећи тиме снажном вертикалном усмерењу стуба. Пролазак пилона кроз саму конструкцију моста видимо и на примеру Stonecutters-а, с тим што су његови пилони, за разлику од београдског моста, монолитни, без веома ефектног (и практичног) отварања стуба кроз који пролази трака за шински саобраћај.
Хармонији моста доприносе и пажљиве пропорције које су примењене при обликовању пилона. Гледајући одозго према хоризонтали моста, пилон је подељен на три неједнака дела, чија се дужина пропорционално повећава од врха ка дну: најмања је сама круна пилона, његов шиљати завршетак који можемо пратити од прекида кабловске конструкције, нешто дужи је сам трбух стуба који носи кабловску конструкцију, да би најдужи био део стуба имеђу самог моста и каблова.
Мост добија нарочиту снагу при ноћном осветљењу. Исправан је био избор интензивне али дубоке плаве боје којом је наглашена хоризонтала моста, али у којој се често појављује и сам врх пилона. Ништа мање важно је и веома ефектно осветљење каблова који мосту дају импресиван изглед.
Упркос неким од својих изузетних својстава, београдски мост свакако не може бити у конкуренцији за највиши или најдужи мост на свету. Исто тако, његову лепоту не допуњују вишеструке лепезе носеће конструкције као ни фасцинантни природни пејзажи мора и планина, што је све случај код, рецимо, Millau или Рио-Антирио моста. Чини се, међутим, да београдски мост може бити у озбиљној конкуренцији за најлепши градски мост који користи препознатљиву лепезасту кабловску конструкцију. Стога, Београђани могу бити веома задовољни овом смелом и, за стандарде централно-европских градова, веома високом конструкцијом, која упркос новинама које доноси у урбани контекст града, у естетском и морфолошком смислу, не представља ожиљак на лицу Београда, као што је Ајфелов торањ за многе био ожиљак на лицу Париза, док је за неке то и данас.
У визуелном смислу, својом висином и снагом, мост на атрактиван и веома успешан начин активира југо-западни део градског језгра, не угрожавајући при томе друге вертикалне маркере градског пејзажа, попут Саборне цркве, Храма Св. Саве, „Београђанке“ или „Источне капије“. Напротив, чини се да он допуњује панораму Београда, објашњавајући другу препознатљиву ветрикалу – Авалски торањ – која овим добија противтежу и нову интерпретацију. Коначно, гледано и из птичје перспективе, мост се испоставља као најупечатљивији репер града, и његов нови визуелни симбол. У месецима и годинама које долазе, мост ће сасвим извесно заузети место новог заштитног знака главног града, а можда и читаве земље. Симболика која може бити уграђена у његову визуелну структуру је симболика свих мостова на овим просторима, који спајају регију централне Европе са простором Балкана и медитерана, покушавајући да спајају „људе и обале“. Није ли овај простор управо у том спајању тежио да пронађе своју особеност и своју величину? Нови мост као да илуструје ово спајање имагинарног „истока“ и „запада“ односно „севера“ и „југа“ док сам његов пилон тежи да буде изнад и једног и другог.
Имајући у виду све ове карактеристике моста и његове потенцијале, чини се да је мост могао понети инвентивније име које би у потпуности одговарало његовим естетским својствима. Један од предлога који је био у оптицају пре званичне одлуке је био и „Београдска харфа“. Овај назив би, по мом мишљењу, био адекватан из неколико разлога. „Харфа“ на добар начин описује саму конструкцију и визуелни идентитет моста. Али тај назив би носио и много више од тога. Харфа може асоцирати не само на конкретан музички инструмент, већ и на хармоничност и лепоту на коју звук харфе упућује.
Тиме би овај изузетан грађевински подухват с правом био окарактерисан и као изузетно естетско достигнуће. Назив „Београдска харфа“ би имао и друге импликације. Он би могао да упућује не само на естетска својства моста већ и на једну нову и другачију слику читавог града. Уместо Београда као града непрекидних рушења и страдања, града који носи многобројне ожиљке на свом лицу не само од историјских разарања већ и архитектонске и урбанистичке небриге и некултуре која је често била доминантна на нашим просторима и у периодима мира, „Београдска харфа“ би његовим житељима и свим гостима могла пожелети другачију добродошлицу већ при погледу из авиона. Главни град Србије би могао (и) на тај начин бити брендиран као град изузетно дугачке културе и традиције.
Аутор: др Давор Џалто
Извор: Православље новине Српске Патријаршије
Odlican tekst. Drago mi je da se dr Dzalto kao nas vrhunski intelektualac ovim vraca u vode estetike.
ОдговориИзбриши