 |
| Митрополит Јеротерј Влахос |
Данас
постоје предрасуде и у погледу Исусове молитве и начина на који се изговара.
Ми, свакако, морамо рећи да данас постоји процват молитве, да се улажу напори
да се објаве светоотачка дела и студије о молитви, али се истовремено запажа и
да су људима ове ствари непознате и да
не знају како да приступе молитви. Када се чита, чита се углавном зато да би се
'''било у току''. Поново се сусрећемо са феноменом ''духовника'' који исмевају
исихазам или, што је још горе, спречавају људе које руководе да се њиме баве.
Често слушамо ставове да ''те
ствари нису за нас'' и сл. Многи мисле да је за људе довољно да посвете
николико минута ујутро или неколико минута увече импровизованој молитви или да
прочитају неколико канона са пригодним одломцима. Штавише, чак се и свештена
атмосвера тиховања, односно, умилења, самоосуђивања и плача сматра
неодговарајућом за мирјане, супротно од онога што, како смо видели, кажу Свети
оци.
То је узистину тужно. ''Исихазам је
од самог почетка био карактеристично обележје православног монаштва.
Православно монаштво је уједно и исихазам'' (Г. Манцаридес, Предање и обнова у
богословљу св. Григорија Паламе, стр.9 – на грчком).
Срећом, сада заиста можемо да
запазимо један покушај повратка светим оцима. Под тим углавном подразумевамо
покушај да се живи светоотачким животом, превасходно
исихастичиким животом. Постоји много младих људи разочараних савременом
атмосфером борбе и напетости, акције без починка, мисионарења без тиховања. Они
се све више окрећу исихастичком животу и њим се надахњују. Многи људи долазе у
манастире са таквим жељама и настављају да живе на изворима Светих отаца,
односно православног предања.
Такав живот би требало развити и
неговати и у градовима. Ја тако замишљам организовање Цркве и парохијског
живота. На тај начин ћемо разумети да је Црква место где се исцељују душе, али
исто тако и место теофаније (богојављења). Очишћењем долази и до богопознавања,
до боговиђења. Требало би да сваки човек, сагласно својим могућностима,
упражњава Исусову молитву, која ће онда бити учитељ у његовом целокупном
духовном животу. Научиће нас кад да говоримо, а кад да ћутимо, кад да прекинемо
молитву да бисмо помогли брату а кад да је наставимо, кад смо сагрешили, а кад
имамо Божији благослов. Осим тога, морамо се борити да стекнемо и очувамо чист
ум.
Изрека светог Таласија треба да
постане правило нашег духовног живота: ''Затвори своја чула у тврђаву
безмолвија и она неће уплитати ум у своје жеље'' (Добротољубље, 2. том, стр.
313).
Речи светог Григорија Богослова које
смо навели на почетку требало би сматрати основним животним циљем: ''Мора се
најпре тиховати да би се разговетно беседило са Богом и ум вратио са својих
лутања'' (P.G. 95, 1245).
Морамо бити у потпуности свесни да
је безмолвије, исихија, истински и незаблудни начин живота у Богу, који смо
примили од Светих отаца, по речима Калиста и Игњатија (Ксантопули).
Желео бих да ово размишљање о
исихазму завршим речима св. Калиста и Игњатија: ''Овај пут, овај духовни живот
у Богу, ово свештено делање правог хришћанства је истински, незаблудни, и
стварни скривени живот у Христу. Поставио га је и по њему тајноводио најслађи
Исус, Богочовек, а следили су га божанствени апостоли, као и они што на земљу
па све до наших дана, наши славни учитељи, који су га следили сијајући у свету
као светиљке блиставошћу својих животодавних речи и чудесних дела, све до данас
су овај свети заметак, ово неповредиво знамење, ову вишњу благодат и силу, овај
скупоцени бисер, божанско наслеђе Отаца, благо закопано у пољу, залог Духа,
краљевски символ, набујалу воду живота, овај божански огањ, ову скупоцену со,
овај дар, овај печат, ову светлост... Ово наслеђе ће се преносити из поколења у
поколење, чак и након нашег времена, све до Другог доласка Христовог, јер је
истинито обећање Онога који је рекао: Ја
сам с вама у све дане до свршетка века. Амин.
Из књиге
: Православна психотерапија – Митрополит Јеротеј Влахос
Нема коментара:
Постави коментар