Катихизис за родитеље -- Разговор са Митрополитом Антонијем (Блумом)

Редакција Православља преноси део разговора који је отац Сергије Хакел водио са Митрополитом Антонијем (Блумом) на лондонском ББЦ-у. Питања на која одговара одабрана су из поглавља Катихизис за родитеље.

•  Од ког тренутка би требало приступити хришћанском васпитању родитеља, па да они буду спремни за васпитавање своје деце?

- Желео бих да на ово питање одговорим донекле другачије него што је постављено. Човеково васпитање започиње од његовог детињства, па чак и пре тога:


оно почиње од оног тренутка када се човек зачне у мајчиној утроби. Мислим да би посебно требало говорити о васпитавању родитеља и о начину на који би они постепено требало да упознају своју веру. Сада бих, међутим, желео да говорим о томе да духовни живот детета започиње од тренутка његовог зачећа. Данас се веома често поставља питање о томе када ембрион постаје човек у пуном смислу те речи. На то ћу одговорити помало оштро, тј. другим питањем: када је започео човечији живот Сина Божијег који је постао Син Човечији? Да ли у оном тренутку када је Архангео благовестио Његово рођење Пресветој Дјеви и кад му је Она одговорила: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој... или можда касније? Да, управо је у оном тренутку када је Мајка Божија примила у себе Сина Божијег, који је постајао тело, започео Његов живот као човека.
Исто се може рећи за свако дете: живот детета започиње од оног тренутка када је оно зачето. На њега се, наравно, у том периоду још не може утицати, нити интелектуално, нити у било ком непосредном смислу. Међутим, васцело његово биће, његово постојање, у потпуности је испреплетано са животом његове мајке. Све што се догађа мајци догађа се и том ембриону, односно, детету које се постепено од њега формира. Због тога би жена, од тренутка када остане бременита (а наравно, и пре тога), морала да разуме да ће све што јој се буде догађало одиграти одлучујућу улогу и имати пресудан значај за дете које се у њој зачело. У том смислу и њена људска судбина, и њени односи с мужем и с људима који је окружују, и њена осећања радости, љубави, гнева, зависти итд. морају се одразе и на детету, јер њих двоје чине једну целину. Због тога је жена дужна да се усрдно потруди на свом духовном животу, како се ниједно грешно осећање или поступак не би пренели на тек зачето биће. Управо зато често саветујем женама: од тренутка кад сазнате да сте бремените, читајте Јеванђеље на нов начин и новим очима, очима мајке која од Христа учи како да буде кћер Бога живога и како да своје дете - већ сада а посебно у будућности - научи да буде дете у Царству Божијем; исто тако, саветујем им да продубе свој молитвени живот.
Када говорим о молитвеном животу, не кажем да би, као додатак јутарњим или вечерњим молитвама, мати требало да чита већи број акатиста и слично, односно не говорим о молитвословљу (о изговарању молитвених речи), него о молитви у њеној суштини: о стајању пред Богом и о сусрету са Богом. Требало би да се развију, да нарасту и да се продубе разне нијансе молитвеног живота јер се, упоредо с оним што се догађа будућој мајци, све то догађа и детету.
Исто тако, за бремениту жену велики значај имају исповест и причешћивање Светим Тајнама. При том, наравно, не мислим на неку формално-обавезну исповест, него на исповест као постепено очишћење саме себе од свега онога што може да повреди или да оскрнави дете које се зачиње или је зачето. Сматрам да је бременита жена дужна да се често причешћује, али то не би требало да чини чисто механички, зато што је недеља или неки празник. Она је дужна да се причешћује што је могуће чешће, али уз строгу, брижљиву припрему, тако да свако њено причешћивање буде свршетак неког, макар и малог дела њеног духовног пута очишћења срца, ума и њеног прошлог живота.

•  Родило се дете. Поред радости, то је и брига - за његове укућане, рођаке, породицу. Шта би Црква требало да учини па да се дете од самог почетка нађе у „црквеној колевци“?

- Мислим да ту разне ствари играју своју улогу. Као прво, породица је мала црква и у том смислу је оно што се догађа у породици одраз онога што се догађа у Цркви Христовој у пуном смислу те речи, у телу Христовом. Разуме се, неопходно је да се продужи васцели молитвени живот оца, мајке и људи којима је дете окружено. Оно што је започело док је дете било још у утроби, сада би особито требало да се настави. Чини ми се да је, на пример, веома важно да посредством мајке до детета допру црквене химне како би она хармоничност, која чини суштину богослужења, обухватила мајку и дошла до самих дубина њеног бића, тј. до самог детета.

•  Убрзо после рођења дете добија име. Какву улогу то може да одигра у његовом целокупном васпитању?

- Нажалост, то најчешће не игра никакву улогу. У већини случајева, родитељи име бирају према звучности и при том се ни најмање не замисле над чињеницом да су своје дете поверили светитељу чије су му име дали и да то дете, на неки начин, као да постаје његов храм. Тиме се прави колосална а чини ми се и трагична грешка, јер би дете требало да буде посвећено, тачније поверено чувању, заштити и молитвама светитеља чије име носи. Требало би да родитељи изаберу име оног светитеља који им нешто значи, тј. чије их је житије посебно „погодило“ или који је на било који начин повезан са зачећем тог детета. У старој Русији је био обичај (а можда се негде и данас задржао) да детету дају име оног светог на чији је дан или празник крштено. То има неки посебан смисао али, наравно, опет уз услов да то не буде само давање имена него својеврсно освештавање храма посвећеног том светитељу. Када пожеле да детету дају ово или оно име, родитељи су дужни да дознају какво је житије тога светитеља, шта је то у њему што их задивљује, али не само звучношћу имена, него унутрашњим садржајем; требло би да им буде јасно зашто желе да њихово дете буде под особитом заштитом тог светитеља или, у сваком случају, да се тај свети посебно моли за њега. Управо због тога давање имена детету може да има огроман значај.
И ту би требало васпитавати - не дете, наравно, него родитеље. Родитељима би тада требало говорити: ево, ви ћете крстити дете и желите да му дате такво и такво име. Вама се то име допада, а шта стоји, односно, ко стоји иза тог имена? Шта ви од њега очекујете? Које су то његове особине које би могле да имају значаја и утицаја за живот вашег детета? Наиме, као што отац и мајка васпитавају дете, тако и светитељ, којем је поверена брига о детету, такође врши извесни утицај на њега.
Када говоримо о крштењу уопште, постоје родитељи који сматрају да је крштење обред којим се дете укључује у Цркву; неки чак мисле да крштење укључује дете у људски род. Отац Всеволод Шпилер ми је причао о једном младом пару који је дошао код њега да крсти своје дете. Свештеник је, наравно, упитао будућег кума да ли је верујући. „Не“, одговорио је он, „ја сам атеиста.“ „То онда значи да нисте ни крштени“, продужио је о. Всеволод. „Како то мислите да нисам крштен?! Нисам ја пас!“
Ми крштавање деце заснивамо на чињеници да свака људска душа може да се сусретне са Христом, да може да се сједини са Њим и да кроз тај сусрет буде обновљена и очишћена; то није никаква магија, то је света Тајна. Отац Георгије Флоровски ми је једном рекао да се у дете, приликом његовог крштења, полаже семе вечног живота; то семе се мора брижљиво чувати и узгајати да би израсло, тј. да би донело плод. Управо над тим би требало да се потруде родитељи. Ја не кажем да то не извршава благодат. Благодат дејствује у детету тако да, с једне стране, постоји непрестано Божије дејство. С друге стране, међутим, сваки пут кад се у детету пројави или развије нова људска особина ума, воље, срце итд, оно, у извесном смислу, мора бити свесно и промишљено погружено у тајну присаједињења Богу. Када дете почне понешто да схвата, требало би му објаснити оно што му је у том тренутку доступно. Када се у детету почну развијати нека осећања према Богу па чак и према људима, онда се та осећања морају уобличавати, мора им се давати садржај који је дубљи од обичне емоције. У томе велику улогу игра васпитавање воље, будући да чак и мало и недорасло дете поседује вољу. Она се може испољити као самовоља и као каприциозност, може се испољити као способност делања добра или зла. Родитељи би, међутим, постепено требало да васпитавају све те особине.
 

•  Могу ли неверујући родитељи, да не говорим о неверујућим кумовима, да крсте дете?

- Кад би родитељи морали да чекају да најпре они сами постану потпуно зрели и да постану онакви хришћани какви су, на пример, били апостоли, онда нико од родитеља не би био у стању да васпита дете, па чак не би могао ни да га крсти. Не говоримо, дакле, о томе да је нужно да родитељи буду сасвим зрели, да је нужно да најпре они достигну савршенство. Њима је, међутим, неопходно да, с једне стране, поседују основно знање, основни унутрашњи опит а да, са друге, буду усмерени ка одређеном циљу. Чак и ако су родитељи стекли врло оскудна знања о вери, чак и ако, осим основних ствари, постоји много тога што не разумеју, али ако при том васцелим својим бићем, тј. и умом, и срцем, и вољом, а што значи ако животом који воде стреме ка Богу и ка савршенству, дете ће од њих научити све што је потребно да зна. То нам је сасвим јасно из житија светих, јер је врло честа појава да ни њихови родитељи, у погледу вере, нису били много образовани и учени, тако да та знања нису могли да пренесу ни на своју децу. Постоји, наравно, и преподобни Сергије Радоњешки и његови родитељи, као и читав низ других светитеља. У већини случајева, међутим, родитељи светих су били људи простодушне, целовите вере и здравог морала, људи који су децу васпитавали у благочашћу и у љубави према Богу. На том темељу и укорењујући се у такво тло, дати дечаци или девојчице, младићи или девојке, касније су се расцветали и постали светитељи.

•  Претпоставимо да родитељи немају те неопходне особине, премда су и сами крштени и имају нека основна знања о вери. Да ли у том случају васпитавање детета може да буде поверено кумовима?

- Видите, кумови управо и постоје зато да би допунили оно што недостаје родитељима. Као прво, у случају смрти родитеља они су обавезни да на себе преузму бригу о детету, како у материјалном, тако и у смислу његовог духовног васпитања. С друге стране, и они су, на неки начин, родитељи према Божијем благослову, према избору самих родитеља и према својој слободној вољи, због чега су обавезни да допуне оно што у погледу знања недостаје самим родитељима. Повремено су дужни и да се обрате родитељима и да им укажу на неке појаве: „Ви кажете да сте верујући, а погледајте како се понашате у овом или у оном погледу, ваши поступци показују да је ваша вера мртва. Дете ће то гледати и одатле ће разумети да на речима можеш да испведаш веру а да при том и даље живиш како ти хоћеш...“ У том смислу улога кумова може да буде одлучујућа.

•  Могуће је да се појаве и тешкоће, уколико родитељи позавиде кумовима на њиховој улози...

- Можда је и у овом случају реч о узајамном подвигу. Као прво, требало би да родитељи сасвим промишљено одаберу кумове, односно, да изаберу људе које поштују, пред којима је њихово срце отворено и од којих су спремни да, уколико затреба, чују и истину о себи. Другим речима, не би требало да родитељи једноставно изаберу људе који би могли нешто да поклоне детету на дан крштења и који ће и убудуће бити способни да се материјално брину о њему. Према томе, родитељи се морају васпитавати и у томе да је неопходно да веома опрезно и промишљено одаберу кумове за своје дете.

•  Ко ће их у томе васпитавати?

- То би требало да учини Црква. Било да се крштава дете или одрасла особа, неопходно је да самом крштењу претходи одређена припрема, како би се за то време положио неки главни темељ. Између осталог, мора се поставити и питање о кумовима. С друге стране, мора се узети у обзир да кумови нису само људи који ће, у случају потребе, заменити родитеље; осим тога, они се пред заједницом, односно пред Црквом и пред парохијом, појављују као сведоци да то дете, али и његови родитељи, могу да буду примљени у хришћанску заједницу. Чак и ако су несавршени, чак и ако се споро крећу ка Богу, али ако су у стању да кажу: Верујем, Господе, помози мојем неверју, и то је, као што видимо из Јеванђеља, понекад довољно за чудо.

•  Дете се родило, добило је име, крштено је, живи у одређеном окружењу. Шта оно види, тачније, шта би требало да види око себе?

- Разуме се да би било идеално када би око себе видело благонаклоност, мир и радост својих родитеља. Ако дете види да родитељи воле једно друго, да се једно другом радују и да и њега самог обухватају том радошћу, онда оно може да се расцвета. Исто тако, један од најважнијих задатака васпитања јесте да научимо дете да влада самим собом, односно да се не препушта свакој побуди или сваком свом пориву. Да би се то постигло, и сами родитељи морају да буду такви. Само дете то не може да измисли: међутим, када види да су родитељи такви, и само ће бити надахнуто да их подражава. Мислим да се све своди на оно што је у давна времена апостол Јаков рекао у својој посланици: Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих (Јак. 2; 18). Дете види и преживљава оно што се око њега догађа. Када му родитељи дају добре поуке али када види да сами родитељи не примењују оно чему њега уче, оно почиње да схвата да је довољно да говоримо једно а да при том и даље живимо по своме. То је потпуно деструктивно, јер они темељи који се постављају у нашем детињству постају затим ослонац за читаво здање.

•  Постоје, наравно, и родитељи који се дословно „плаше“ Бога, услед чега и дете приморавају да пред Богом осећа страх. Самим тим, они су далеко од изградње оне стваралачке атмосфере, оне позитивне атмосфере љубави о којој смо управо говорили.

- Сматрам да бисмо сви ми свагда морали да имамо на уму оно што су говорили Свети Оци; наиме, постоје три врсте страха. Први је - ропски страх: ако не поступим онако како ми је речено, бићу сурово кажњен. Други је најамнички страх: чинићу све што је могуће да бих служио и да би ме зато наградили, страховаћу да домаћин не примети да не радим или да нисам савршено урадио све што ми је поверено... Најзад, постоји и трећи, страх који Оци Цркве називају синовским страхом: то је страховање од тога да нечим не огорчимо или не повредимо љубљено биће. У односу према Богу, нема никаквог места за ропски или за најамнички страх. Они се могу повремено прикрасти због наше огреховљености, али ми бисмо, у суштини, морали да осећамо само тај устрептали страх: да не ожалостимо Бога Који нас толико љуби и да се не покажемо као Његови неверни пријатељи... Када говоримо о страху Божијем, онда би требало да инсистирамо управо на овоме, а не на томе да ће нас Бог казнити. И сами знате како се обично догађа у животу детета: рђаво је поступио, изгрдили су га и казнили, а оно помишља: сад је готово, на томе се све завршава. Међутим, дете о томе често размишља и овако: „Ето, починио сам неки несташлук, а ви сте ме казнили много строжије него што заслужујем!“ Ако се код детета ствара таква психологија, онда оно у односу на Бога неће никада ништа учинити искрено, нити ће изградити било какав однос према Богу. Оно ће дословно бити преплашени преступник који страхује да ће га казнити, можда чак и незаслужено, због саме чињенице да имају власт над њим. Мислим да је важно да дете научимо томе да од Бога не би требало да страхује него, напротив, да би требало да Га љуби и да се свим силама труди да Га не ражалости.       

•  Данас се посредством телевизије и реклама непрестано провлачи порука: будите потрошачи, наслађујте се, купујте колико год можете да бисте доказали да сте човек („једи, пиј и весели се, душо моја“). Томе би се требало супротставити уз помоћ родитеља...

- Да, уз помоћ родитеља, али и уз помоћ оних људи или оног човека који је у стању да надахне дете. Ту би, наравно, огромну улогу могли да одиграју кумови, али ту се појављују и извесне тешкоће. Као прво, кумови се обично не бирају зато што су најбољи представници породица из окружења, него их одабирамо зато што нас воле и што се лепо опходе према нама. Осим тога, родитељи често знају да буду и веома љубоморни на уплитање кумова: то је моје а не твоје дете, ти си га прихватио приликом крштења, моли се за њега и доноси му поклоне, буди нежан према њему, али у васпитање немој да се мешаш, јер ћемо га ми васпитати... У том погледу би требало васпитавати и родитеље и кумове. Ко би требало да их васпитава? Свештеник и васцело окружење, породице које познају, при чему их неће васпитавати само речју, него и примером. Понекад ћеш, када видиш да у блиској породици која у свему подсећа на твоју кумови играју важну и спасоносну улогу, можда и ти сам дати мало места кумовима које си сам изабрао.

•  Шта се може рећи о свештенику који познаје одређену породицу, код којега се они исповедају, а посебно ако се код њега исповеда и само дете?

- Сматрам да то зависи од односа који се успостављају између свештеника и дате породице, укључујући и родитеље и децу. Ако се сматра да свештеник треба да се уплиће у живот породице и да мора да представља учитељски ауторитет, у већини случајева се ништа неће постићи. За то постоји одређен разлог: наиме, када као свештеник учиниш нешто сматрајући да на то „имаш право“, онда то људи којима хоћеш да помогнеш углавном схватају као уплитање у њихов живот. Међутим, уколико свештеник на обичном, људском плану постане пријатељ породице (свештеник, наиме, није само служитељ у Св. Тајнама, он је истовремено и човек, и ако некога одабереш за свог парохијског свештеника или за свог духовника, то онда значи да између тебе и њега постоји нека сагласност), он онда може да каже: „Знаш, ти и твој син имате исти онај проблем какав сам и ја имао са мојим сином: он је сада одрастао, али ја тада нисам знао како да се снађем, и ево шта су ми саветовали...’’ - једноставно, људски и на том нивоу. Уколико пак будеш деловао са висине свог свештеничког чина, нећеш моћи да помогнеш!     

Митрополит Суроски Антоније
„БРАК И ПОРОДИЦА“, Кијев, „Пролог“, 2005.
На српски превела Антонина Пантелић

Извор: Православље новине Српксе Патријаршије