У
празничним данима, када ће многи међу нама превише времена и новца
потрошити на куповину покона, морамо се подсетити, или тек сазнати, како
је обичај празничног даривања настао. Древно хришћански, а данас
потпуно извитоперен и претворен у своју супротност, овај
комерцијализовани императив западне цивилизације, не сме нам потиснути
свест о значају искреног доброчинства и бесмислу хистеричне потрошње.У недавно објављеној књизи Свети Никола – правило вере и српска слава, Епископ Атансије Јевтић објашњава настанак обичаја Божићног даривања:
„Како је познато из опширнијег житија Св. Николе (које читаоци могу видети у српском преводу: о. Јустин (Поповић), житија Светих за 6. децембар, изд. Манастир Ћелије код Ваљева, 1977, и недавно поново), он је веома помагао сиротињу, и тако је својом помоћју спасао три девојке од срамоте, коју је сиромашни и унесрећени отац њихов хтео да им учини. Наиме, оставши удовац са три кћери, отац, кад су оне порасле, не могући да их уда, јер се тада тражио мираз уз девојке, намисли да, издавањем њихових тела „на пијацу“, обезбеди тако средства за њихову удају и за даљи живот (попут Соње Мармеладове, код Достојевског).
Дознавши за то, Свети Николај је ноћу, негде пред Божић – а у то време Бог је дао касније да пада и његов Свети Празник – спустио тајно, да нико осим Бога не види, кесу са златницима кроз прозор у дом тога оца – који је иначе био верујући човек, али је јадом и бедом био избезумљен – те је овај тим новцем удао своју прву кћер. Кад се исто поновило и са другом ћерком, отац се надао да ће Бог учинити исто и са трећом ћерком, па је хтео да види преко ког доброг човека Бог то чини, и стражарио је ноћу у кући, пред Празник Божића. Кад се Свети Никола појавио са кесом, он му је притрчао и павши на земљу љубио му ноге и руке, благодарећи му од свег срца за назаслужено доброчинство. Свети Никола му је забранио да о томе било коме говори, али је побожни отац, сада већ покајаник због зла које је био намислио, ипак, по престављењу Светог Николаја, објавио ово доброчинство Божије учињено му преко Светог Николаја, и оно је тако постало познато свима хришћанима.
Од
тада је и настао обичај: да се деци уочи Божића тајно дају поклони, и
то је код Немаца и до данас сачувано као дељење поклона деци од Светог
Клауса (Ник/о/лаус = /Ник/-Клаус). Код нас Срба тај дародавац поклона
деци се зове Божић-Бата, а у ствари је то Свети Николај. У новије време
су безбожници, антихришћани тај обичај почели да везују за неког
измишљеног „Деда-Мраза“ (јер је то годишње доба зиме кад има мразева), и
са празника Светог Николе и Божића пренели то на Нову Годину. Тако се
изразито хришћански и јеванђелски обичај, који потиче од конкретне Свете
Личности – Светог Оца Николаја, изокренуо и претворио у безоблични,
обезбожени и за децу обезличујући „имиџ“ фантазмагоричног „Деда-Мраза“,
слично као што је бројање година пре и после Христа, преокренуто у
бројање пре и после „Нове ере“ (данас би рекли „Њу ејџ“-а, и чудо је да
од Клинтоновог „Милосрдног анђела“, тј. дугорочно катастрофалног
бомбардовања недужног народа и деце Србије, због једног манијака
сличнога њима, нису почели ново бројање времена!).“Одломак из књиге
Свети Никола – правило вере и српска слава
(издавачи Светигора и Вечерње новости, стр. 5-6)
Нема коментара:
Постави коментар