Жртвовање за ближњег

Више од три године боловао сам од очију. Патио сам од врло јаке далековидости, а онда је наступило и запаљење десног ока, тако да сам готово био полуслеп, када сам отишао у болницу.

Тамо су ми рекли да болујем од кератитиса и да сам се вероватно заразио на базену у Војној академији, где сам радио као учитељ пливања. После годину дана неуспелог лечења лекар ми је саопштио да ми се вид може повратити једино ако на десно око пресади здраву рожњачу. Новца, међутим, нисам имао за тако скупу операцију. Када сам то рекао својој жени, она ми је на моје велико изненађење предала штедну књижицу на којој је, ни сам не знам како, успела да уштеди 20000 нових тајванских долара.

“Ако не буде довољно”, рекла је, “набавићемо још. Неписменима као што сам ја, не вреди много што имају очи, али је са тобом другачије. Ти си писмен човек и теби је вид потребан”. Тако сам захваљујући новцу, који је моја жена целога живота штедела, успео да се упишем на листу пацијената једног познатог лекара.

Нисам чекао ни месец дана, а доктор ми јави да је пронашао даваоца. Имао сам велику срећу, јер су људи чекали и по неколико година да се нађе погодна особа. Наиме, требало је да човек умре у болници под надзором лекара и да његова породица да сагласност да се одмах после његове смрти приступи пресађивању. Дакле, ступио сам у болницу пун наде.

Када су ме, после операције, износили из операционе сале моја кћер Јунг пришла је носилима, нагла се нада мном и тихо рекла: “Све је добро прошло. Мама је хтела да дође али се плашила да ти не смета...”

“Нека не долази!”, рекао сам.

Нисам желео да ме посети. Тешко сам је подносио и код куће, а камоли у болници. Оженио сам се њоме по жељи родитеља, када ми је било 19 година. Мој отац и њен отац били су велики пријатељи и још пре нашег рођења обећали један другоме да ће се ородити, ако се догоди да један има сина а други кћер.

Своју супругу сам први пут видео на дан свадбе. Кад је скинула традиционални црвени вео и када сам видео њено лице – ужаснуо сам се. Лице јој је било пуно ожиљака од богиња, збрчкано и некако безбојно. Обрве је имала ретке и очне капке поднадуте. Било јој је 19 година, а мени је деловала као да јој је 40. Био сам просто ван себе. Преклињао сам родитеље да ме не терају да се женим таквом наказом, али ништа није помогло. Мати ме је тешила да лепота није најважнија у животу, да је моја невеста добра и честита девојка и да ћу је заволети када је боље будем упознао. Међутим, ја сам њу још тога првог дана омрзнуо. Нисам хтео да је погледам, нити да говорим са њоме, одселио сам се на Војну академију и напустио и њу и родитеље. У школи сам остао и за време летњег распуста све док мој отац није послао по мене једног нашег рођака и наредио ми да се вратим кући.

Жену сам затекао како спрема вечеру. Када сам ушао, подигла је главу и насмешила ми се, али ја јој нисам отпоздравио.

Мати ми је стално пребацивала и говорила да се тешко огрешујем о жену, да је она добра, мирна и послушна. “Већ је пола године у нашој кући и од јутра до мрака не престаје да ради за нас. Ниједном се није пожалила на тебе, ниједном је нисмо видели да је заплакала, али знај, сине мој, да она у себи, у својој души горко пати. Још једном сам послушао своје родитеље и тада се вратио кући, али моја осећања према мојој жени нису се променила. Трудио сам се да је не примећујем. Говорила је тихо, а када сам је понекад грдио, понизно је ћутала. Презирао сам је из дна душе што до те мере нема поноса. Током 30 година нашег брачног живота ретко кад сам јој се осмехнуо, а никада и никуда нисам са њом изашао. Било је дана када сам желео њену смрт.

И поред свега, она је према мени показала више стрпљења и љубави него било ко други кога сам познавао. Када сам дошао на Тајван имао сам низак чин у војсци и моја зарада је једва достизала да се прехранимо и платимо кирију. Наше детенце је било болешљиво и много нас је коштало, тако да је моја жена, онако неписмена и нешколована, покушавала и сама нешто да заради. Пошто би посвршавала домаће послове, плела је сламнате шешире и асуре. Када смо се преселили у једно рибарско место, крпила је рибарске мреже, а док смо живели у унутрашњости, на северу земље, научила је да украшава грнчарију. Ја сам често био службено одсутан, али нисам морао да бринем за кућу и децу. У том погледу могао сам се сасвим на њу ослонити.

Када сам пензионисан, настанили смо се у једној кућици на периферији града, јер нисам желео да моји познаници долазе ка нама и виде моју жену. Иначе, наша кћер Јунг већ је била свршила школу и радила, док је наш син, млађи од ње, још увек студирао. Молио сам Јунг да не спомиње своме брату операцију да га не би ометала у учењу, па ме је тако само она обилазила у болници. Донела ми је, чак, и транзистор да бих прекратио дуге болесничке дане које сам проводио са завојем на очима. Имао сам тада времена исувише и почео сам да размишљам о своме протеклом животу. Први пут осетих стид што сам забранио својој жени да ме посети. Када су ми након 15 дана скинули завој, био сам јако узбуђен и једва се усудио да отворим десно око. “Видите ли светлост?”, запитао ме је лекар. “Да, видим изнад себе” – “То је лампа”, рече он.

Операција је успела и после недељу дана толико сам се опоравио да сам, полазећи кући, већ могао видети прозор, кревет, шољицу од чаја на ноћном сточићу...

Док смо се колима враћали кући моја кћер је све време ћутала. Најзад, после толико дана поново сам прекорачио праг своје куће! Моја жена је излазила из кухиње, носећи чинију са јелом. Када ме опази, само обори главу и рече: “Вратио си се”.

“Хвала ти што си ми помогла да платим болницу”, рекох. Чини ми се да је то било први пут за 30 година да сам јој се за нешто захвалио.

Она брзо приђе столу, спусти чинију, па се окрете према зиду и поче нечујно да плаче.

“Мама, реци му, све му реци!”, кроз сузе повика наша кћер. “Нека зна да је рожњача била твоја!”

Ја је зграбих за рамена и погледах пажљиво. Лево око моје жене било је замућено као што је било моје пре операције!

Протресао сам је снажно.

“Златни Цвете”, (први пут сам тада изговорио њено име), “зашто, зашто си то учинила?”

Она само сакри лице на моје раме и настави тихо да плаче. Држао сам је тако загрљену, а онда се полако спустих на колена крај њених ногу...

Једна од најпотреснијих приповетки о љубави једне неуке жене, која је својим беспоштедним жртвовањем победила свако мужевљево одбацивање. Ову причу бих препоручио и будућим супружницима и монасима! Жива и делатна љубав нам је потребна, ма којим путем да пођемо пут Царства Небескога.