27. Октобар /по старом/ - 9. Новебар /по новом/

1. Св. муч. Нестор. У време страдања св. Димитрија Мироточивог беше у Солуну неки младић Нестор, који се научи вери Христовој од самог св. Димитрија. У то време приреди христоборни цар Максимијан разне игре и увесељења за народ. А царев љубимац беше неки вандалин по имену Лије, голијатског раста и снаге. Као царев гладијатор Лије изазиваше на мегдан сваки дан људе, и убијаше их. И крволоштво Лијево увесељаваше крволочног цара идолскога. За Лијеве мегдане направи цар нарочито позориште, као једно гумно (тераса) на стубовима. Доле испод тога гумна беху пободена копља са оштрицама у вис. Када би Лије некога у хрвању победио, он би га ринуо одозго са тога гумна на читаву шуму управљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама Лијевим беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко светом Нестору срце се параше од бола. И он се реши, да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу св. Димитрију и потражи од њега благослов за то. Св. Димитрије га благослови, прекрсти га знамењем крста на челу и на прсима, и прорече му: „Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати." Млади Нестор, дакле, изађе Лију на мегдан. Беше присутан цар са мноштвом народа; и сви жаљаху младога Нестора, што ће погинути и одвраћаху га од борбе са Лијем. Но Нестор се прекрсти и рече: „Боже Димитријев, помози ми!" И с Божјом помоћи савлада Нестор Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Тада сав народ викаше: „велики је Бог Димитријев!" А цар се постиди пред народом, ожалости за својим љубимцем Лијем, веома разгневи на Нестора и на Димитрија. Па нареди опаки цар, те Нестора мачем посекоше, а Димитрија копљима избодоше. Тако сконча свој млади земаљски живот овај славни хришћански јунак Нестор, 306. год, и пресели се у царство Господа свога.

2. Преп. Нестор Летописац. У 17. години својој ступио у манастир Кијево–печерски, још при игуманству св. Теодосија. Написао прву историју руског народа, у коју је уплео и историју руског подвижништва. Одликовао се необичном смиреношћу и кротошћу. У своме славном књижевном делу назива себе често: недостојним, грубим, незналицом, напуњеним сваким грехом. Но Бог, који познаје срца људска, прослави овога дивнога угодника свога. Када се Нестор упокоји 27. окт. 1114. год. мошти његове сотворише мноштво чудеса.

3. Св. Андреј кнез Смоленски. Из љубави према Христу напустио славу и част светску, скрио се у један манастир, и ту прерушен и непознат служио као црквењак 30 година. Упокојио се у Господу мирно 1390. год. Мошти му чудотворне обретене 1540. год.

Свети Нестор на зло негодова, И за веру Христову ревнова. Млад ученик светог Димитрија, Млад и нејак против страшног Лија. Он знамење крста на се врже, Силног Лија на копља поврже; Сила свише беше њему дата, К'о Давиду против Голијата. „Победићеш, ал' ћеш мучен бити, За свог Христа душу положити!" Димитрије тако му прорече, Како рече, тако се и стече. Вес'о Нестор на муке хођаше. Дивног Христа дивно величаше, Слатком речју, и слатким песмама, И за цркву топлим молитвама. Духом велик, годинама мали, Своју младост Нестор не пожали. Крв његова цркву утврдила, А Нестора вечно прославила.

РАСУЂИВАЊЕ

Чудо св. Димитрија Солунског. Да светитељи Божји живе обучени у велику славу и моћ на небесима православни хришћанин зна то не по неком умовању своме него по истинској помоћи и по јављањима светитеља. Понекад се они јављају, да их човек и види и чује, понекад да их само види или чује, а понекад невидљиво и нечујно упливишу на наше мисли, наше стање и деловање. Између многих чудеса св. Димитрија забележено је и ово. У цркви св. Димитрија у Солуну беше постављен на службу црквењака неки младић Онисифор. Његов главни посао беше да води рачуна о свећама и кандилима. Овај младић поче красти свеће и носити кући, па их поново продавати. Јави му се св. Димитрије и рече: „брате Онисифоре, неугодно ми је дело твоје, јер крадеш свеће и тиме наносиш штету другима а највише себи; остави се тога и покај се!" Онисифор се уплаши и застиди, и за неко време преста красти свеће. Но доцније заборави се, па поново поче красти. Једно јутро донесе неки угледан човек велике свеће на гроб светитељев, упали их, помоли се и изађе. Онисифор приђе свећама и пружи руку с намером да их узме. Но у том часу дође глас као гром: „зар ти опет то чиниш?" Као громом поражен Онисифор паде на земљу и онесвести се. Када људи дођоше, дигоше га, и он постепено дође к себи, и исприча све шта му се догодило. И сви се ужаснуше и прославише Бога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно путовање Петрово с ангелом Божјим (Дела Ап. 12), и то: 1. како ангел изведе Петра из тамнице и поведе га у град; 2. како невидљиво прођоше прву и другу стражу; 3. како им се закључана капија на граду сама отвори.

БЕСЕДА

о ревности за дом Божји Ревност за дом твој изеде ме, и ружења онијех који тебе руже падају на мене (Пс. 68, 9). Небеса су дом Божји. Црква Божја је дом Божји. Тела верујућих људи дом су Божји. Тамо где је Бог, тамо је дом Божји; а где је дом Божји, тамо је светиња. Обесвећују људи светињу Божју, и царствени пророк се срди, и гори од ревности. Све увреде на светињу Божју он прима на себе, и оне падају на њ као огањ, који га све више распаљује ревношћу. Обесвећују људи небеса, кад не верују и одричу оно што је сам Бог људима открио ради спасења њихова. Кад се људи противе истини, или кад изопачавају истину на начин јеретички, или кад својевољно суде по телесном разуму своме о Христу Господу, или кад сумњају у ангеле и светитеље и у Суд и у бесмртно царство Христово и у вечну казну непокајаних грешника, у свима тим и сличним случајевима људи разбојнички нападају на дом Божји и обесвећују светињу дома Божјег. Тада се диже ревност у срцу праведничком против богоборства и богохулства. Исто тако људи нападају на дом светиње Божје, када се недостојно односе према цркви Божјој, немарно према уредбама црквеним, лениво према заповестима црквеним, злобно према слугама црквеним. И тада се разгорева ревност за светињу дома Божјег у срцу праведном и побожном. Најзад, и понижавање тела људскога, предавање страстима, служење гресима, отмици, убиству, грубости, пијанству и другим опаким делима, све је то нападање на светињу дома Божјег, све је то богохулство и човекохулство. И опет се ревност ревнитеља светиње подиже и светли пред људима као небесни пламен. О браћо моја, угледајмо се на ревност Христову према светињи дома Божјег (Јов. 2, 17), и на ревност апостола и светих отаца цркве наше православне. Поревнујмо за спасење наше више него што ђаво ревнује даноноћно за пропаст нашу. О Господе Исусе Христе, узоре ревности према светињи, дај нам једну искру ревности Твоје, да би ревнујући личили на Тебе и спасли се Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.