Нова чуда преподобног Сергија Радоњешког - Део 4.

Портал Православие.Ru наставља да објављује најновија чуда која су се десила по молитвама преподобном Сергију. Овог пута штампамо неколико детаљније описаних догађаја из живота мирјана.

Наравно, чудо које Бог даје, само по себи не чини човека светим и не избавља га од грешака, животних недаћа и спотицања у будућем животу. Али свако такво чудо потврђује јединствену истину: Господ Бог и Његови свеци нас воле, понекад тако немоћне и грешне и свеци се не гнушају да буду поред нас и да нам помажу у земаљским ситуацијама.

* * *

Сведочење Лидије Сергејевне

У Лавру је 1997. године допутовала старија жена по имену Лидија. Црква јој је била потпуно страна и она није дошла да би се молила или да би тражила разрешење неких духовних проблема. Проблем је био сасвим друге врсте. Лидија је хтела да врати кући своју кћерку Татјану која је после завршеног факултета одједном рекла да не жели да живи у свету, почела је да обилази светиње, древне обитељи, и напокон се настанила у Тројице-Сергијевој Лаври. Овде је Татјана срела дивног духовника оца Онуфрија који јој је једном, предвидевши будућност, рекао: «Ускоро ће доћи твоја мама. Доведи је код мене.» И заиста, мама је дошла како би вратила своје дете светском животу. Кћерка ју је, као што је било договорено, одвела код свештеника. За време разговора с оцем Онуфријем у Лидији се нешто преокренуло, из очију су јој потекле сузе, а у њеном срцу се неочекивано родила жеља да напусти бесмислену испразност светског живота и да се посвети чистом, духовном животу у близини свете обитељи. Уместо да одведе кћерку кући Лидија Сергејевна је и сама остала ту, изнајмила је стан у Сергијевом Посаду и радила је при храму. После извесног времена – то је било 1998. године – открило се да има рак грла, лекари су рекли да је бесмислено предузимати било шта – ово је представљало озбиљно искушење за жену која је сасвим недавно поверовала у Бога.

Свети оци кажу да се невоље људима никад не шаљу случајно – оне им помажу да што пре увиде несталност земаљских добара. Само у невољама, оскудици и болести схватамо да ће свеједно наступити тренутак кад ће нам све оно што покушавамо да остваримо на земљи: богатство, слава и задовољства, бити одузето. Важније је оно с чим ће душа срести вечност. Управо невоље помажу човеку да се његово срце окрене правим, вечним, духовним добрима.

За Лидију је болест представљала искушење у којем је требало да се открије колико се озбиљно окренула Богу. Сад се сваког дана, од самог јутра, па све до вечери, за време служења свих акатиста у храму Свете Тројице у Лаври молила преподобном Сергију. Већ су је добро познавали монаси из Лавре који су служили у храму Свете Тројице, а она се из дана у дан молила свим срцем. Притом је у дубини душе имала осећај и чврсту веру да ће јој, ако буде целивала отворене мошти преподобног Сергија, Бог дати исцељење. Обично сви целивају само кивот – сребрни ковчег у којем почивају Сергијеве мошти, а у равни главе Преподобног се ставља стаклени капак који се врло ретко отвара и тада људи могу да целивају главу светог Сергија испод покрова. 

Наступио је 7. октобар, односно, дан уочи јесењег празника преподобног Сергија. На овај празник у Лавру долазе сви архијереји Руске Православне Цркве који на челу с Његовом Светошћу Патријархом Московским и целе Русије обављају свечано богослужење. Лидија је стајала недалеко од светих моштију, молила се. За то време је у храм Свете Тројице ушао један од архипастира који је допутовао. Јеромонах који је служио (то је био отац Ираклије), отворио је мошти Преподобног, пропустио је владику, а затим је позвао Лидију да целива: «Мати, хајде, приђи,» (није знао како се зове, али ју је често видео у храму Свете Тројице). С каквом вером, с каквом надом и ватреном молитвом је целивала. Сећа се да је сузама оквасила покров Преподобног. Увече је на бденију на помазање пришла последња, непознати архијереј јој је помазао чело, после чега је раширила оковратник показавши болесно грло и владика је, схвативши, рекао: По вери вашој нека вам буде (Мт. 9, 29). – Лидија Сергејевна тада још није знала за ове речи и за то да су из Јеванђеља – и светим јелејем јој је крстообразно помазао грло. У току ноћи се исцелила, рак је нестао, као да га није ни било. Сама Лидија Сергејевна је причала да се пробудила и да је осетила како јој слуз излази на уста. Празник преподобног Сергија Радоњешког Лидија је дочекала потпуно здрава!

Ето, тако преподобни Сергије призива људе под свој благодатни покров и на диван начин помаже у наизглед најбезизлазнијим ситуацијама.

Сама Лидија Сергејевна је после чудесног исцељења доживела још много невоља. Тек што је прикупила средства да купи собу у комуналној згради после неких годину-годину и по дана кућа је изгорела, што се каже, до тла. Пожар се десио ноћу, у мају 2011. године, ватрогасци ни на који начин нису могли да помогну. А милиционари су раширили платно, викали су преплашеним станарима који су се тискали код прозора другог спрата: «Скачита, скачите.» Међутим, милиционари су платно држали тако да су се повредили сви који су скочили. Лидија Сергејевна, жена од седамдесет година, приликом пада је сломила кичму. Шта рећи о другим повредама – била су јој сломњена сва ребра – а за кичму су јој лекари рекли да више неће моћи да хода. И кћерки је била сломљена кичма, али док је Татјана захваљујући лечењу могла да се креће и да брине о себи, Лидија Сергејевна је у прво време била прикована за постељу. Пошто није имала стан, здравље и новац, у потпуној немоћи је вапила свима који би могли да јој помогну. С огромним напором је успела да пронађе тихи кутак.

Приликом посете било је чудно видети како је и у самим невољама духовно бодра. Кад је с напором почела да се креће по просторији није роптала, већ је, напротив, бодрила оне који су је посећивали. 

Пут ка узвишеном увек је повезан с радом и напором. Сетимо се да је и сам преподобни Сергије у свом животу доживео велике тешкоће. Кад је дошао на место будућег манастира – брдо, које се звало гора Маковец, било је покривено непроходном шумом у којој су живеле дивље звери. А наша, руска зима се одликује суровим мразевма! Замислимо живот у обичној дрвеној келији направљеној сопственим рукама. Ни централног грејања, ни водовода, ни људи који би живели у близини. Али преподобног Сергија је грејала молитва, а његова верност Богу и чистота његове душе су преобразили и свет око њега. Како описује Сергијев ученик, Епифаније Премудри, у житију свог светог наставника, у близини преподобног Сергија дивље звери су губиле грабљиву нарав, тако да је чак и медведа Преподобни хранио из сопствених руку. И данас угодник Божији помаже у невољама, помаже нам да превладавамо људске страсти, али нам се не даје потпуно безбрижан живот како бисмо у животним искушењима могли духовно да очврснемо.

Живећи у Сергијевом Посаду још пре повреде кичме Лидија Сергејевна је учествовала у добротворној делатости, прикупљала је помоћ за дечје домове, сама ју је делила и причала је с децом о Богу. Неко време је посећивала дечји дом за слепе и глувонеме. Није могла дуго да га посећује, јер би јој сузе текле у потоцима кад би видела слепу дечицу. Свештеник је рекао да ће се њено срце с временом навићи и да ће очврснути, али она то није дочекала, отишла је. У дечјем дому се упознала са слепим дечаком Владиком, тако се звао и њен унук. Лидија Сергејевна се све време дружила с дечаком. Кад је долазила он је говорио: «Дошла је Владикова и моја бака.» Кад је сазнала да органи могу да се пресађују, Лидија Сергејевна је предложила да јој се узме једно око и да Владику: «Ја сам већ у позним годинама, мени оно није потребно, а њему ће добро доћи.» Међутим, лекари су рекли да је то у Владиковом случају немогуће – од од рођења не само да није имао очне јабучице, већ није имао ни нервна стабла која воде до њих.

Лидија Сергејевна је помагала и аутору ових редова. У овој жени многи су видели несебичну, добру особу. На крају је остала без ичега, али чак и док је била прикована за постељу, умела је душевно да бодри друге. Господ увек спасава од туге и чамотиње оне који имају љубав према ближњима и активно им чине добро. Рећи ћу и више: Лидија Сергејевна је после низа искушења постала још боља, премда је и пре искушења у њој било много доброте.

Ево, рецимо, отац Онуфрије је благословио Лидију Сергејевну да помаже једној жени која је много настрадала. Звала се Светлана и радила је у лепрозоријуму у Подмосковљу. Лепрозоријум – место где бораве и лече се болесници од губе – дуго времена је био државна тајна. На Светланину несрећу, њен муж је веома патио од алкохолизма. Једном је у пијаном бунилу дохватио пушку и пуцао је у супругу – није стигла да побегне од њега, сачма ју је погодила у кичму на четири витална места. Тако је постала инвалид, тешко се кретала у колицима.

Лидија Сергејевна ју је редовно обилазила док је Светлана живела у Сергијевом Посаду у близини храма светих Петра и Павла. Међутим, Светлана је касније због нечега морала да с пресели у кућу која се налазила на територији лепрозоријума. Сместила се у котларницу на првом спрату. Лидија Сергејевна је с времена на време одлазила тамо. Једног зимског дана кад је био мраз, носила је две торбе намирница и аутобусом је кренула код Светлане. Аутобус је ишао заобилазним путем и до последње станице је дошао не свраћајући у Светланино насеље.

Изашавши напоље, на ледени ветар, Лидија Сергејевна се много растужила, уопште није знала шта да ради и свом душом се молила преподобном Сергију да јој помогне у овој ситуацији. У том тренутку јој је сасвим неочекивано пришао такси. Возач као да је прочитао Лидијину тугу на њеном лицу и љубазно је упитао: «Куда сте се упутили?», довезао ју је од потребног места и ништа јој није наплатио. Док је Лидија Сергејевна подизала своје торбе, окренула се да још нешто каже возачу, а кола су потпуно нестала с видика.

Дошла је до куће и већ је у приземљу, у улазу, чула како Светлана гласно јеца. Мобилни телефон тада скоро нико није имао. Светлана није знала да Лидија Сергејевна треба да дође, али је управо тада добила изузетно јак напад бола и била јој је потребна нечија помоћ. Светлана је молила преподобног Сергија да некога пошаље. Долазак Лидије Сергејевне је доживела као изузетно велику милост Божију по молитвама преподобног Сергија Радоњешког. Светлана је живела још шеснаест година и земаљски свет је напустила крајем 2013. године.

Прича с мењачем грејања без нарочитог чуда

Има догађаја у којима је чудо очигледно, а има и догађаја у којима се иза обичног крије необично.

Павел, младић који се школовао у војној гимназији, од ране младости се бавио езотеријом, нехришћанском мистиком, читао је много сатанистичке литературе и на крају је дошао до потпуног уништења своје душе, и у храм може се рећи, није дошао, већ је допузао.

Овде су почеле да му помажу прве исповести, као и редовно причешћивање Светим Тајнама. Неко му је посаветовао да чита аскетску литературу, одушевио се монашким идеалима иако је био већ ожењен човек. Веома је желео да дође у додир с монашким духом. Осим тога, духовник му је посаветовао да му се прочитају молитве за истеривање злих духова.

Павле је 2011. године радио у трговини и одговарао је за продају система за хлађење. Једном је Лаври био продат мењач грејања, али је из манастира ускоро стигла рекламација да техника није исправна. Инжењери који су дошли на вештачење сматрали су да је мењач грејања потпуно исправан, али да је можда неко од радника које је Лавра унајмила покушавао да украде фреон како би се касније окористио. Из Лавре је поново стигла рекламација од одговорног лица. И тада је Павел у срцу осетио да управо њега Господ позива да оде у свету обитељ. Договорио се с фирмом о службеном путу и отишао је у Лавру на три дана.

Одговорно лице, отац Флавије, рекао је да је и сам студирао за инжењера, да се добро разуме у фрижидере и да из купљеног апрата вероватно цури фреон. Павел је обавио посао. Али главна је била потпуно друга ствар: у току свих ових дана отац Флавије је за њега организовао обилазак светиња. Павел је присуствовао манастирским богослужењима, учествовао је у братској трпези и био је невероватно срећан због тога што је заиста дошао у додир с духом монашког живота. Касније су он и жена добили позивницу за васкршњу службу и после тога је Павел почео да долази на братске молебане у храм Свете Тројице код моштију преподобног Сергија.

Прошло је извесно време. Отац Флавије је премештен над друго послушање, мењач грејања још увек ради, као што је и радио, рекламација више није било, и на основу свега овога очигледно је само да је квар или наводни квар уређаја (до краја нико није ни схватио шта се заправо десило) био потребан само како би Павел, који у то време није био довољно уцркрвљен, постао ближи Богу посредством неочекиваног путовања у обитељ светог Сергија.

Преподобни Сергије стално учествује у људским судбинама. На диван начин се у обичном остварује необично, а иза решавања животних ситуација крије се топла брига Преподобног.

«Мама ће брзо доћи»

Ево наизглед сасвим свакодневне ситуације – дечји страхови. Али и овде је преподобни Сергије показао своју љубав дошавши код мале деце и охрабривши их до маминог доласка. Овај догађај је стваран, јер аутор добро познаје људе којима се десио.

Мала девојчица о којој ће бити речи, данас је мама главног уредника једне од познатих московских радиостаница. Још увек ради у Лаври, иако је напунила године за пензију. А њена мама је радила у Сергијевом Посаду у болници, на самом крају Кировљеве улице. Кад је одлазила на посао била је приморана да децу оставља саму код куће: кћерку Софију од око четири године и сина Михаила од око шест година. 

Ова деца су се највише на свету плашила олује. И једном је њихова мама за време посла приметила да се изнад града надвија страшан олујни облак. Реакција деце јој је била унапред позната и мама је одмах молила да је пусте с посла и пожурила је кући. Али, зар се толика раздаљина може брзо прећи? Олуја је већ беснела. А сирота жена се у току целог пута ватрено молила преподобном Сергију.

Пришавши вратима с чуђењем је открила да је у стану тихо и мирно. Кад је отворила врата деца су била чудно мирна и радосна, као да није било никакве олује, одмах су почела да причају о старцу који их је управо посетио. Чим су облаци почели да се навлаче и чим је почела да пада киша, видели су како је у собу ушао старац благог лика, при чему се нимало нису уплашила. Старац је нежно заподео разговор с њима, почео је да их умирује: «Не плашите се, мама ће брзо доћи.» Причао је још нешто, што су сад већ заборавили, а тада се нико није досетио да запише. Кад је њихова мама пришла вратима, она су била затворена и нико непознат није могао да их отвори. Деца нису могла да схвате куда је нестао старац, исто као ни одакле се појавио. Брат се касније сећао да је старац био у монашкој одећи, онако како се приказује преподобни Сергије, врло нежан, чак је дотакао и помазио децу, а онда је једноставно нестао. Тако се деци јавио лично преподобни Сергије, који теши чак и у тако малим бригама.

Ипак, аутор не може да не дода да је животни пут ове деце био толико чудно различит. Док је мала Соња израсла у дубоко црквену жену, потпуно одану преподобном Сергију, старији брат Миша је са временом почео да испољава потпуну равнодушност према вери. Преселивши се у иностранство, живећи у комфору и имућно, некако се охладио према питањима духовног живота. У личном разговору аутора с њим Михаил Иљич је изражавао индиферентност према питањима духовног света каква се ретко среће, и чак се и о загробном животу душе изражавао скептички: «Нико није видео оно што је се тамо налази. А ни не знамо да ли уопште нешто има.» Међутим, чак и поред такве окореле личне апатије према вери ипак се с чуђењем сећа и признје да им се у далеком детињству заиста јавио старац, веома налик на преподобног Сергија и сам Михаил Иљич противречећи сам себи, убеђено закључује: «Вероватно да, дошао је оданде.»

Бака из Украјине

 Попадија Јелена Гусар је испричала своју причу у којој се такође иза обичног крије необично:

«Већ преко шесто година мошти преподобног Сергија представљају извор благодатне помоћи за многе људе. Исцељење болесника, истеривање демона, помоћ у тешким породичним и другим животним околностима, избављање од опасности и помоћ приликом учења – мноштво чуда попут ових и даље се дешава по молитвама Преподобног.

Господ је одредио тако да сам неко време живела у Сергијевом Посаду и радила у Лаври преподобног Сергија као водич. Једне вечери, 9. октобра, водила сам екскурзију, причала сам о Лаври и о њеним светињама групи Немаца. Вечерња служба у храмовима се већ завршила и по обичају, водичи закључавају храмове. Али те вечери је у порти Успенског храма седела погрбљена, старица, потпуно слепа. Бака је рекла да нема куда да иде и да ће остати напољу да преноћи.

Рекла је да је сама у осамдесет и некој години допутовала из Украјине, из Кијева, на празник преподобног Сергија, иако ништа не види. Говорила је да се врло ватрено молила преподобном Сергију и да га је молила за помоћ да дође до Лавре. Јер тамо живи и њен духовник – познати старац из Лавре, архимандрит Наум (Бајбородин) и требало је да дође код њега да се исповеди и да добије савет од животне важности.

«У току целог пута сам се возила електричним возовима, - причала ми је бака Ана (касније смо се упознале), - од Кијева до Москве сам путовала неколико дана, ноћила сам на железничким станицама. Добри људи су ми помагали, јер сам потпуно слепа, ништа не видим, не знам у који електрични воз да седнем. Само се молим, молим преподобног Сергија за помоћ; хватам руком пролазника, а он ме испрати до потребног електричног воза, помогне ми да уђем, питам како се зове да се помолим за његово здравље, а он одговара: «Зовем се Сергеј, бако.» И тако су ми неколико пута разни Сергеји помагали на путу. То ми је преподобни Сергије све њих послао,» причала је с осмехом баба Ања. Зар то није чудо?!

Замолила сам баку Ању да сачека док не завршим екскурзију, обећала сам да ћу јој помоћи да нађе преноћиште. Али је моје Немце толико ганула ова прича да су ми одмах дали новац и замолили да се побринем за ходочасницу. На улазу код капије Лавре нашле смо неколико адреса на којима се могло преноћити недалеко од Лавре. Бака Ања ме је узела под руку и кренуле смо молећи преподобног Сергија за помоћ. На несрећу, испоставило се да су сва места већ заузета, свуда су нас одбили. Већ изгубивши наду, покуцале смо на врата једне од кућа и на наше велико запрепашћење отворила нам је жена за коју се испоставило да је земљакиња баке Ање, такође из Кијева. И раније су живеле у комшилуку. Имале су чак и заједничке познанике. Како смо све биле радосне што је Господ све по промислу уредио по молитвама преподобног Сергија. Сад сам била мирна за баку Ању. Газдарица куће је добродушно примила ходочасницу обећавши да ће је сутрадан отпратити до Лавре код оца Наума и касније одвести на железничку станицу.

Ето, тако се преподобни Сергије брине о свима који с вером долазе код њега.»

«Да ли си задовољна?»

Понекад се човеку чини да су невоље које се дешавају безизлазне. Али обраћање свим срцем преподобном Сергију и у таквим ситуацијама добија благодатни одговор. Ево какав догађај је с нама поделила Људмила С., која похађа Вишу богословску школу при Московској духовној академији на којој аутор предаје.

У новембру 1994. године у граду Краснознаменску у Одинцовском рејону, где се налази војна јединица, десила се ванредна ситуација. Официру, другу Људмилиног мужа, неко је украо девојчицу од осам месеци заједно с колицима код робне куће. Иако је на узбуну подигнута сва јединица, а војници и официри су претражили све подруме и таване, и обишли све станове, дете нигде није пронађено. А колица су била бачена ван града.

Сви су били у страшном стању, секирали су се и питали како је могло да се деси да у затвореном војном градићу нестане дете. Због овакве несреће Људмила и њен муж су отишли у Лавру, јер су слушали и читали о томе да се по молитви код моштију преподобног Сергија Радоњешког дешавају чуда. Кад су допутовали (то је било 8. новембра) и помолили се код моштију преподобног Сергија да девојчица буде пронађена Људмила је светог угодника замолила и за себе, да затрудни. Имала је већ тридесет пет година, а деце још није имала.

Желим да нагласим да су се молили и да су преподобног Сергија молили људи који су тада били далеки од Цркве, који нису били у црквеном браку, а чак нису били ни у грађанском. Пошто није разумела културу храма Људмила је у Лавру дошла у панталонама, с ружем на уснама. Ипак, по речима саме Људмиле, преподобни Сергије се сажалио и испунио је њихову молбу и жељу. Следећег јутра девојчица је лежала, здрава и читава, увијена у ћебенце, на отирачу испред стана својих родитеља. А сама Људмила је после тога затруднела.

Два месеца касније сањала је како код ње долази преподобни Сергије лично – у необичном светлу, осмехује се, толико доброте и љубави је било у његовим очима да се Људмила сећа: «Нико у животу ме није тако волео. Још увек се сећам и навиру ми сузе, а срце ми обузима топлина.» Преподобни Сергије је нежно упитао: «Да ли си задовољна?» А после тога, у септембру 1995. године је родила сина који је добио име Сергије у част Преподобног.

После чудесног одласка у Лавру Људмила је почела да се уцрквљује. Кад је дете имало шест месеци мама му је купила икону преподобног Сергија Радоњешког. Малишан је све време пружао руке ка икони, говорио је: «Тата! Тата!» Мама му је давала ову икону у руке, он ју је привијао уз себе и без ње није спавао. Оца због нечега није називао татом, због чега се овај све време љутио: «Ја сам твој тата.»

На велику жалост, невенчани супруг се тада није окренуо Богу. Ни њихов каснији породични живот није био срећан. Мама и дете су се трудили да иду у храм, ишли су тајно од оца, а он је свеједно непогрешиво знао где иду. Људмила је питала: «Да ли нас пратиш или ти неко реферише?» Он је одговорио: «Па погледајте своје њушке, светлите.»

Људмила није могла, разишла се с њим. Пошто је још увек била духовно потпуно неискусна дала је завет да ће дете васпитати у љубави Божијој. Из тога је закључила да с таквим супругом тешко да може правилно да васпита сина. Касније јој је свештеник говорио: «Како си могла да даш такав завет? Прво сама треба да се учврстиш.» За бившег супруга се зна да је засновао нову породицу, ипак је стекао веру и такође је долазио у Лавру да се моли преподобном Сергију. 

Укратко ћемо описати судбину Људмиле и њеног сина до данас. Преселили су се у Лењинградску област. Људмила се запослила, почела је да предаје веронауку. Син је стално ишао с њом, касније се уписао у кадетски корпус. Недељом је долазио у цркву. Кад му је било шеснаест година прошао је кроз период хлађења према вери. Тако је кад су дошли у манастир Саве Сторожевског и пришли светим моштима син рекао: «Што си ме довела овамо? Чему овде да се клањам? То су неке кости.» Мама је заплакала, клекла је испред светих моштију и почела је да моли преподобног Сергија Радоњешког и Саву Сторожевског да врате дете вери. Рекла је: «Нећу отићи одавде док неко од монаха не поразговара с тобом.» У том тренутку је пришао један монах и упитао: «Шта се десило?» Почео је да прича с њима и да објашњава смисао поштовања светих моштију. После тога њен син не само да се учврстио у вери, већ је почео да долази на службу и да помаже на богослужењу у олтару, устајао је пре маме и одлазио у цркву. Касније се уписао на војно-космичку академију.

                                       

Видео је преподобног Сергија

Обично, кад је реч о чудима људи мисле да ће чути нешто о исцељењу безнадежних болесника, о томе да је неко замолио за помоћ у тешкој овоземаљској ситуацији и да је добио одговор од Неба. Таквих случајева има – Бог је веома милостив. Међутим, чудо није увек одговор на молбу за нешто земаљско.

По недокучивом Промислу Божијем једнима се чудо даје на самом почетку духовног пута, приликом обраћања Богу, као посебно благодатно надахнуће, које позива на духовни живот и у току свих наредних година греје душу. Другима се даје на средини пута кад код њих дође до слабљења и духовног опадања – чудо им враћа стимуланс за духовно делање. Трећима се чудо даје на самом крају живота, после стрпљивог туђиновања на Земљи као утеха за тегобе које су поднели.

Аутору прилично близак човек, професор богословске средње школе, Михаил, причао је о кључном догађају у свом животу везаном за преподобног Сергија. Чудо му је дато управо на почетку духовног живота. Још као младић почео је да ради у подворју Тројице-Сергијеве Лавре у Москви – то је било на самом почетку обнављања подворја кад је било много посла, требало је вршити поправку и рестаурацију.

Прво је на подворју отворен храм, затим су се појавили монаси. Послом су ишли у Лавру. Једном је Михаил с неколико монаха отишао у Сергијеву обитељ у нади да ће целивати свете мошти. Пошто је недавно стекао веру сав је горео од искрене жеље да се помоли преподобном Сергију.

У то време је храм Свете Тројице био отворен само до 17:00. У Лаври су се братија из подворја бавила неопходним пословима: нешто су набављали, наручивали, утоварали. Време се отегло и од самог почетка Михаил је туговао у души због тога што неће стићи да сврате у храм Свете Тројице, а толико је желео да дође код Преподобног, да целива његове мошти и да се искрено помоли. Као што је већ било речено, пошто се недавно свим срцем обратио Богу Михаил је с чистим, детињим, свештеним страхом тежио ка свему духовном, и сад, кад се нашао у Лаври, а није стизао да оде код преподобног Сергија, веома се растужио у души. Братија која су дошла из подворја у 16:45 су се изненада сетила да је време да сврате код Преподобног – сви су похитали у храм, пришли су кивоту.

Михаил је са свештеним страхом и душевним трепетом ишао за монасима. И ево, нашао се код светих моштију. Целивао је ноге Преподобног, померио се како би целивао руке, али је одједном потпуно јасно и стварно угледао преподобног Сергија. Никад више, ни пре, ни после тога, Михаилу се није десило ништа слично, а ни сам није очекивао и није тражио такво виђење. Али, све је доживео као у обичној стварности, само са задивљујуће новим осећањем у души: заиста, наизглед ништа посебно, Михаил је само видео како Преподобни устаје из кивота, нежно гледа Михаила, додирује рукама његову главу и топло га целива у чело. Михаил је и у души и у телу осетио благодатну, неземаљску, топлу љубав Преподобног, у његовом уму и срцу су завладали мир и спокој. Као да је био на Небу. На челу, на месту где га је преподобни Сергије целивао било му је топло-топло. А у души му је остало необично, благодатно-радосно одушевљење које се сачувало и по изласку из храма.

То је било 1995. године. Годину дана касније Михаил се уписао у богословску средњу школу и на Духовну академију, постао је професор богословије и црквени научник. У току свих наредних година кад су се дешавали различити животни проблеми за Михаила је некадашње виђење представљало утеху и духовни ослонац. Испоставља се да нисмо напуштени, виде нас свеци, воле нас и спремни су да нам помогну, само да им се обратимо од срца.

Ђакон Валерије Духањин

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.ру 

НОВА ЧУДА ПРЕПОДОБНОГ СЕРГИЈА РАДОЊЕШКОГ - ДЕО 1.

НОВА ЧУДА ПРЕПОДОБНОГ СЕРГИЈА РАДОЊЕШКОГ - ДЕО 2.


НОВА ЧУДА ПРЕПОДОБНОГ СЕРГИЈА РАДОЊЕШКОГ - ДЕО 3.