Сведочанство архимандрита Илије (Рејзмира)
У виђењу које је преподобном Сергију дато о ученицима,
мноштво птица није долетало само у манастир, већ и ван његових зидина. Ученици
светог Сергија су и манастирска братија и мирјани који живе у близини Тројицке
Лавре. Многи од оних који су допутовали у Сергијев Посад и остали ту да живе, и
који у прво време нису имали ни својину, чак ни неопходна средства за живот,
сведочили су о томе како су у свему осећали очигледну чудесну помоћ преподобног
Сергија.
Аутор ових редова, који је осам година живео у самој Лаври (као ученик средње богословске школе, као студент академије, а затим и као сарадник) и још десет година у близини Лавре, више пута је осећао помоћ и покровитељство преподобног Сергија. Ипак, аутор неће говорити о себи. Он ће навести веродостојне догађаје из живота оних који су заиста достојни да се називају ученицима преподобног Сергија.
«Ево, иде ученик преподобног Сергија»
О томе како Господ призива у редове ученика преподобног
Сергија, аутор би желео да исприча на примеру свог духовника, архимандрита
Илије (Рејзмира; рођ. 1944).
Отац Илија потиче из обичне украјинске породице у којој се
од претходних генерација по наследству сачувала искрена православна вера.
Његова мама је напамет знала акатист Покрову Мајке Божије и често се молила по
сећању, а гладне 1947. године је стално читала акатист и плакала је. Отац се
борио у Другом светском рату, умро је од срчаног напада у 35. години, кад је
мама носила седмо дете. Занимљиво је да су родитељи ради венчања пешке
превалили 65 км, зато што је у Виницкој области, где су живели, био отворен
само један храм, исто тако су се пешке и вратили, а недељу дана касније су
сазнали да је и овај последњи храм затворен.
У детињству је Николају (тако се отац Илија звао пре
монаштва) врло тешко ишло учење. Кад је дошло време да крене у први разред мали
Коља је добио оспице, 40 дана је провео у болници, а онда га је мама одвела у
школу, где их је учитељица строго дочекала. „Читај,“ – рекла је. Дете, наравно,
није знало да чита. „Водите га, не може да стигне своје вршњаке,“ – била је
донета пресуда. У школу је морао да крене годину дана касније, кад му је било
осам година, авај, учење му опет није ишло од руке. Мама је, видећи да се син
секира, простодушно рекла: „Коља! Помоли се усрдно, учи лекције, стави књиге
под јастук и лези да спаваш.“ Он је тако и урадио, а ујутру, кад се пробудио,
осетио је као да му се укључила памет, глава му је постала слободна, бистра, и
од тада је почео одлично да учи. Његов ум се отворио исто тако чудесно, као и
преподобног Сергија, зато што је простодушно поверовао мами. „По вери вашој
нека вам буде“ (Мт. 9, 29), каже Господ Исус Христос. Николај је касније увек
био одликаш: у школи, у средњој техничкој школи, у богословској школи и на
академији.
Из детињства се сећао како је једном мама донела похабане
листиће – житија светаца. Почео је да чита и у души је осетио склоност ка
монаштву, ка подвизима духовног живота. Касније је, истина, све то заборавио и
жељи да се у потпуности посвети Богу вратио се у зрелијим годинама. Ипак, још у
школским годинама је извргаван руглу због вере, запиткивали су га: «Шта ти се
свиђа у тој Цркви? Поп, црквењак, појац?» А он је одговорио: «И поп, и
црквењак, и појац – све ми се свиђа.»
Завршио је за агронома. Почео је да ради, једном је отишао
на усавршавање у Дњепропетровск и тамо је од једног верујућег човека чуо: «У
Почајеву лепо певају, а у Тројице-Сергијевој Лаври је као на небу.» И Николај
је одмах отишао у Лавру да чује манастирско појање. Тамо му је пророчки указано
на даље служење.
Сместио се код једне баке. Она га је гледала неко време, па
је рекла: «Од вас ће бити добар поп.» А Николај се још није ни спремао за
богословску школу. Упитао ју је: «Како знате?» - «Па зато што се добро молите.»
У Лаври је Николај ушао у црквицу која се у народу зове
Михејевска и која је саграђена у част јављања Мајке Божије преподобном Сергију.
Тамо је у то време с народом био старац схиархимандрит Михеј, онижег раста,
који се спремао да служи молебан. И одједном је рекао: «Размакните се, ево иде
ученик преподобног Сергија. Пропустили су Николаја напред. Још увек није
одлучио до краја шта ће бити, а већ му се откривало његово призвање да постане
монах у обитељи преподобног Сергија. Тако га је Господ призвао да служи Цркви у
Његовој светој Лаври.
Десио се и трећи догађај. Николаја су одвели код старца, оца Теодорита, који је одмах обратио пажњу на њега и рекао: «Дођи код мене после ручка.» Чим се трепеза завршила отац Теодорит га је повео на други спрат у келију оца Матеја и такође је пророчки предсказао: «Оче Матеје, ово је наш будући сабрат, узми га за певницу. Помози му да се припреми за богословију.» У совјетским годинама, кад су због вере православни хришћани подвргавани суровим прогонима Господ их је тешио и крепио дајући им благодатне дарове, између осталог и прозорљивост.
Прошло је још неко време, Николај је предао документа за
упис у средњу богословску школу, и већ су почели прогони, уобичајени за совјетско
време – по месту становања су га већ тражили радници КГБ, био је приморан да
одмах напусти родну кућу и да у Москву не иде директним возом, већ с
преседањима.
Још док се школовао на богословији, 1969. године, примио је
монашки постриг и од тада свом душом служи Светој Тројици као један од ученика
преподобног Сергија.
Желео бих да истакнем да су људи који су у Лавру дошли у
послератно совјетско време исповедници. Зато што је отићи у манастир у то време
– значило заиста свом душом исповедати Христа. Они су дисциплиновани и потпуно
посвећени Цркви. Ови монаси немају ни аутомобиле, ни викендице, ни станове, и
уопште немају никакву личну имовину, управо они су прави настављачи традиција
које је утемељио преподобни Сергије Радоњешки.
„Ниси остављена“
Отац Илија је причао догађај из стварног живота, који је
имао непосредне везе с њим, и који може подсетити на казивање из житија древних
светаца. Девојка из града Струњина, из Владимирске области, Лидија Муравјова,
1975. године је била на самрти због рака леве дојке.
Болест се појавила на следећи начин. Лидија, која је имала
двадесет и нешто година, радила је у дечјем диспанзеру, који се налази у
близини железничке станице Сергијевог Посада (у совјетско време град се звао
Загорск). Једног дана кад је Лидија радила до касне вечери, на путу којим се
обично враћала кући, ископан је ров – полагане су инсталације за грејање. Не
знајући ништа о томе девојка је изашла с посла кад је већ пао мрак, није
приметила јаму и пала је. Јако се ударила у груди, али пошто је била млада,
није томе придавала неки већи значај. Није се обраћала лекарима мислећи да ће
бол проћи и сам по себи. А на месту убоја се постепено створила тврда материја,
тумор који се касније претворио у рак.
Дошло је до тога да је у Москви морала да се обави врло
компликована операција: одстрањена јој је лева дојка. Побољшања није било, и не
само то, болест је прешла и на десну дојку. Лидија је била верујућа, али је
пала у очај. Кад је била сама у болничкој соби завапила је Господу и заплакала
је: «Господе, па ја сам верујућа, зашто толико патим?» У том тренутку јој се
јавила Мајка Божија, као што се слика на икони «Казанска» и рекла је: «Лидија,
зашто очајаваш? Ниси остављена.» После ових кратких речи виђење је престало. А
лекари су отпустили девојку из болнице као безнадежан случај.
Њена мама је стално ишла у Лавру и отац Илија, који је добро
познавао ову породицу, упитао је: «Како вам је Лидија?» Жена је заплакала и
рекла је: «Готово је, већ је у врло тешком стању, али још помало може да се
креће.» Отац Илија је посаветовао да се под хитно служи јелеосвећење за Лидију.
Овде би требало објаснити да су у току совјетских година власти строго
ограничавале богослужбени живот Цркве, било је забрањено служити јелеосвећење у
Лаври. Одлучено је да се оно служи на сопствени страх и ризик, тајно, у храму у
част јављања Мајке Божије преподобном Сергију с почетком братског молебана.
Јелеосвећење је почело у двадесет до шест ујутру. Осим саме Лидије,
присуствовале су њене мама и сестра. Отац Илија се сећа да је тајна праћена
молитвом са сузама и дубоком вером у помоћ Божију.
После јелеосвећења отац је саветовао Лидији да се три пута
заредом причести. Тако је и учинила – сваки други-трећи дан, колико је могла.
Тих дана отац Илија је срео Лидијину маму и после првог и другог Причешћа је
упитао: «Како је Лидија?» Мама је одговорила: «Онако. Није лоше.» А након што
се кћерка трећи пут причестила мама је сама дотрчала код оца и рекла је:
«Лидија се исцелила.» Лидија се заиста потпуно исцелила. Рана се зацелила,
остао је само бели белег на левој дојци као знак некадашњег злоћудног тумора.
Затим је отишла у исту болницу на преглед и кад су доктори који су је лечили,
професори, видели да је здрава, веома су се зачудили, па су чак и заплакали –
мислили су да више није међу живима. Убрзо се удала за ученика богословије.
Родила је троје деце. Сад је њен најстарији син свештеник, служи у парохији и
има своју децу. Овакву милост је Господ показао према људима који живе у
близини Тројицке Лавре и који су примили тајну јелеосвећења у обитељи.
Милост према бившој безбожници
Отац Илија је такође причао о познатом догађају који се
десио у совјетско време. У годинама Хрушчовљевих прогона један од задатака које
је влада земље постављала себи било је да се смањи религиозност у народу и
често су се издавали налози за скидање крстова с храмова. Више пута су се
овакви покушаји завршавали очигледном Божијом казном. Тако је један човек сео
за волан трактора, чија сајла је вукла куполу храма, пребацио је у прву брзину,
лагано је кренуо, али је гвоздена сајла пукла, одскочила је од куполе и ударила
возача у главу и усмртила га је. Други је почео да демонтира крст, а његова
мала кћерка се у то време играла у свом дворишту с примусом на керозин, запалила
јој се хаљина и погинула је док је отац скидао крст. Али шта је руководиоцима
преостало да чине? И једна жена која је у свом крају била на високој дужности,
била је приморана да лично скида крст, после чега је оглувела и онемела.
Покајању и сузама није било краја, чинило се да ће казна за безбожни поступак
остати за цео живот. На крају је сазнала за преподобног Сергија у Загорску и за
то да Преподобни често помаже људима. Жена је уз помоћ блиских људи успела да
организује одлазак у Лавру. Кад је дошла у Тројицку обитељ, целивала је свете
мошти преподобног Сергија и после тога су јој се вратили говор и слух.
(Наставиће се.)
Сведочанства је сакупио ђакон Валерије Духањин Са руског
Марина Тодић
Извор: Православие.ру
Извор: Православие.ру
Сведочанство архимандрита Илије (Рејзмира)
Сведочанство архимандрита Илије (Рејзмира)
У виђењу које је преподобном Сергију дато о ученицима,
мноштво птица није долетало само у манастир, већ и ван његових зидина. Ученици
светог Сергија су и манастирска братија и мирјани који живе у близини Тројицке
Лавре. Многи од оних који су допутовали у Сергијев Посад и остали ту да живе, и
који у прво време нису имали ни својину, чак ни неопходна средства за живот,
сведочили су о томе како су у свему осећали очигледну чудесну помоћ преподобног
Сергија. Аутор ових редова, који је осам година живео у самој Лаври (као ученик
средње богословске школе, као студент академије, а затим и као сарадник) и још
десет година у близини Лавре, више пута је осећао помоћ и покровитељство
преподобног Сергија. Ипак, аутор неће говорити о себи. Он ће навести
веродостојне догађаје из живота оних који су заиста достојни да се називају
ученицима преподобног Сергија.
«Ево, иде ученик преподобног Сергија»
О томе како Господ призива у редове ученика преподобног
Сергија, аутор би желео да исприча на примеру свог духовника, архимандрита
Илије (Рејзмира; рођ. 1944).
Отац Илија потиче из обичне украјинске породице у којој се
од претходних генерација по наследству сачувала искрена православна вера.
Његова мама је напамет знала акатист Покрову Мајке Божије и често се молила по
сећању, а гладне 1947. године је стално читала акатист и плакала је. Отац се
борио у Другом светском рату, умро је од срчаног напада у 35. години, кад је
мама носила седмо дете. Занимљиво је да су родитељи ради венчања пешке
превалили 65 км, зато што је у Виницкој области, где су живели, био отворен
само један храм, исто тако су се пешке и вратили, а недељу дана касније су
сазнали да је и овај последњи храм затворен.
У детињству је Николају (тако се отац Илија звао пре
монаштва) врло тешко ишло учење. Кад је дошло време да крене у први разред мали
Коља је добио оспице, 40 дана је провео у болници, а онда га је мама одвела у
школу, где их је учитељица строго дочекала. „Читај,“ – рекла је. Дете, наравно,
није знало да чита. „Водите га, не може да стигне своје вршњаке,“ – била је
донета пресуда. У школу је морао да крене годину дана касније, кад му је било
осам година, авај, учење му опет није ишло од руке. Мама је, видећи да се син
секира, простодушно рекла: „Коља! Помоли се усрдно, учи лекције, стави књиге
под јастук и лези да спаваш.“ Он је тако и урадио, а ујутру, кад се пробудио,
осетио је као да му се укључила памет, глава му је постала слободна, бистра, и
од тада је почео одлично да учи. Његов ум се отворио исто тако чудесно, као и
преподобног Сергија, зато што је простодушно поверовао мами. „По вери вашој
нека вам буде“ (Мт. 9, 29), каже Господ Исус Христос. Николај је касније увек
био одликаш: у школи, у средњој техничкој школи, у богословској школи и на
академији.
Из детињства се сећао како је једном мама донела похабане
листиће – житија светаца. Почео је да чита и у души је осетио склоност ка
монаштву, ка подвизима духовног живота. Касније је, истина, све то заборавио и
жељи да се у потпуности посвети Богу вратио се у зрелијим годинама. Ипак, још у
школским годинама је извргаван руглу због вере, запиткивали су га: «Шта ти се
свиђа у тој Цркви? Поп, црквењак, појац?» А он је одговорио: «И поп, и
црквењак, и појац – све ми се свиђа.»
Завршио је за агронома. Почео је да ради, једном је отишао
на усавршавање у Дњепропетровск и тамо је од једног верујућег човека чуо: «У
Почајеву лепо певају, а у Тројице-Сергијевој Лаври је као на небу.» И Николај
је одмах отишао у Лавру да чује манастирско појање. Тамо му је пророчки указано
на даље служење.
Сместио се код једне баке. Она га је гледала неко време, па
је рекла: «Од вас ће бити добар поп.» А Николај се још није ни спремао за
богословску школу. Упитао ју је: «Како знате?» - «Па зато што се добро молите.»
У Лаври је Николај ушао у црквицу која се у народу зове
Михејевска и која је саграђена у част јављања Мајке Божије преподобном Сергију.
Тамо је у то време с народом био старац схиархимандрит Михеј, онижег раста,
који се спремао да служи молебан. И одједном је рекао: «Размакните се, ево иде
ученик преподобног Сергија. Пропустили су Николаја напред. Још увек није
одлучио до краја шта ће бити, а већ му се откривало његово призвање да постане
монах у обитељи преподобног Сергија. Тако га је Господ призвао да служи Цркви у
Његовој светој Лаври.
Десио се и трећи догађај. Николаја су одвели код старца, оца
Теодорита, који је одмах обратио пажњу на њега и рекао: «Дођи код мене после
ручка.» Чим се трепеза завршила отац Теодорит га је повео на други спрат у
келију оца Матеја и такође је пророчки предсказао: «Оче Матеје, ово је наш
будући сабрат, узми га за певницу. Помози му да се припреми за богословију.» У
совјетским годинама, кад су због вере православни хришћани подвргавани суровим
прогонима Господ их је тешио и крепио дајући им благодатне дарове, између
осталог и прозорљивост.
Прошло је још неко време, Николај је предао документа за
упис у средњу богословску школу, и већ су почели прогони, уобичајени за совјетско
време – по месту становања су га већ тражили радници КГБ, био је приморан да
одмах напусти родну кућу и да у Москву не иде директним возом, већ с
преседањима.
Још док се школовао на богословији, 1969. године, примио је
монашки постриг и од тада свом душом служи Светој Тројици као један од ученика
преподобног Сергија.
Желео бих да истакнем да су људи који су у Лавру дошли у
послератно совјетско време исповедници. Зато што је отићи у манастир у то време
– значило заиста свом душом исповедати Христа. Они су дисциплиновани и потпуно
посвећени Цркви. Ови монаси немају ни аутомобиле, ни викендице, ни станове, и
уопште немају никакву личну имовину, управо они су прави настављачи традиција
које је утемељио преподобни Сергије Радоњешки.
„Ниси остављена“
Отац Илија је причао догађај из стварног живота, који је
имао непосредне везе с њим, и који може подсетити на казивање из житија древних
светаца. Девојка из града Струњина, из Владимирске области, Лидија Муравјова,
1975. године је била на самрти због рака леве дојке.
Болест се појавила на следећи начин. Лидија, која је имала
двадесет и нешто година, радила је у дечјем диспанзеру, који се налази у
близини железничке станице Сергијевог Посада (у совјетско време град се звао
Загорск). Једног дана кад је Лидија радила до касне вечери, на путу којим се
обично враћала кући, ископан је ров – полагане су инсталације за грејање. Не
знајући ништа о томе девојка је изашла с посла кад је већ пао мрак, није
приметила јаму и пала је. Јако се ударила у груди, али пошто је била млада,
није томе придавала неки већи значај. Није се обраћала лекарима мислећи да ће
бол проћи и сам по себи. А на месту убоја се постепено створила тврда материја,
тумор који се касније претворио у рак.
Дошло је до тога да је у Москви морала да се обави врло
компликована операција: одстрањена јој је лева дојка. Побољшања није било, и не
само то, болест је прешла и на десну дојку. Лидија је била верујућа, али је
пала у очај. Кад је била сама у болничкој соби завапила је Господу и заплакала
је: «Господе, па ја сам верујућа, зашто толико патим?» У том тренутку јој се
јавила Мајка Божија, као што се слика на икони «Казанска» и рекла је: «Лидија,
зашто очајаваш? Ниси остављена.» После ових кратких речи виђење је престало. А
лекари су отпустили девојку из болнице као безнадежан случај.
Њена мама је стално ишла у Лавру и отац Илија, који је добро
познавао ову породицу, упитао је: «Како вам је Лидија?» Жена је заплакала и
рекла је: «Готово је, већ је у врло тешком стању, али још помало може да се
креће.» Отац Илија је посаветовао да се под хитно служи јелеосвећење за Лидију.
Овде би требало објаснити да су у току совјетских година власти строго
ограничавале богослужбени живот Цркве, било је забрањено служити јелеосвећење у
Лаври. Одлучено је да се оно служи на сопствени страх и ризик, тајно, у храму у
част јављања Мајке Божије преподобном Сергију с почетком братског молебана.
Јелеосвећење је почело у двадесет до шест ујутру. Осим саме Лидије,
присуствовале су њене мама и сестра. Отац Илија се сећа да је тајна праћена
молитвом са сузама и дубоком вером у помоћ Божију.
После јелеосвећења отац је саветовао Лидији да се три пута
заредом причести. Тако је и учинила – сваки други-трећи дан, колико је могла.
Тих дана отац Илија је срео Лидијину маму и после првог и другог Причешћа је
упитао: «Како је Лидија?» Мама је одговорила: «Онако. Није лоше.» А након што
се кћерка трећи пут причестила мама је сама дотрчала код оца и рекла је:
«Лидија се исцелила.» Лидија се заиста потпуно исцелила. Рана се зацелила,
остао је само бели белег на левој дојци као знак некадашњег злоћудног тумора.
Затим је отишла у исту болницу на преглед и кад су доктори који су је лечили,
професори, видели да је здрава, веома су се зачудили, па су чак и заплакали –
мислили су да више није међу живима. Убрзо се удала за ученика богословије.
Родила је троје деце. Сад је њен најстарији син свештеник, служи у парохији и
има своју децу. Овакву милост је Господ показао према људима који живе у
близини Тројицке Лавре и који су примили тајну јелеосвећења у обитељи.
Милост према бившој безбожници
Отац Илија је такође причао о познатом догађају који се
десио у совјетско време. У годинама Хрушчовљевих прогона један од задатака које
је влада земље постављала себи било је да се смањи религиозност у народу и
често су се издавали налози за скидање крстова с храмова. Више пута су се
овакви покушаји завршавали очигледном Божијом казном. Тако је један човек сео
за волан трактора, чија сајла је вукла куполу храма, пребацио је у прву брзину,
лагано је кренуо, али је гвоздена сајла пукла, одскочила је од куполе и ударила
возача у главу и усмртила га је. Други је почео да демонтира крст, а његова
мала кћерка се у то време играла у свом дворишту с примусом на керозин, запалила
јој се хаљина и погинула је док је отац скидао крст. Али шта је руководиоцима
преостало да чине? И једна жена која је у свом крају била на високој дужности,
била је приморана да лично скида крст, после чега је оглувела и онемела.
Покајању и сузама није било краја, чинило се да ће казна за безбожни поступак
остати за цео живот. На крају је сазнала за преподобног Сергија у Загорску и за
то да Преподобни често помаже људима. Жена је уз помоћ блиских људи успела да
организује одлазак у Лавру. Кад је дошла у Тројицку обитељ, целивала је свете
мошти преподобног Сергија и после тога су јој се вратили говор и слух.
(Наставиће се.)
Сведочанства је сакупио ђакон Валерије Духањин Са руског
Марина Тодић
Нема коментара:
Постави коментар