О молитви и молитвеном животу хришћана - Свети Филарет Московски 2 део

Заиста је пријатно поменути у молитви душе оних за које знаш да су им очи свагда упрте ка Господу и да се у Њему зближавају са нама. Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај који је тражио молитву.

Молитва нас приближује Богу и наспрам тог средишта бића и светова, не види се оно што видимо у овом променљивом свету. Душа која стално тражи Господа и која Му се моли, она припада Господу, без обзира на то што њени нижи, чулни део, понекад и против њене воље, бива узнемирен због близине и делања сила које нису сродне души човека.

Како нас света Црква премудро учи: у миру се помолимо Господу и за једнога и за све. Душа онога који се моли у смирењу, ако се и разгори, гори тихим и чистим пламеном. Гори, али не сагорева. Кипи, али не искипи. Излива се, али се никада не испразни..

Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ?

Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге. Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа.

Ако од човека тражите да вас научи како да се молите, добићете одговор: Не знамо како да се помолимо.

Ако кажете: Господе, научи нас да се молимо – добићете одговор који су небројни људи добили пре вас.

Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прође, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом.

Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиље да се разбукта.

Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је потребно још много труда да уложи.

Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домоћу молитву примити ако је она искрена и дубока. Нико од вас не тражи да служите двојци господара. За Господа се може служити и у самоћи исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак ометати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу.

То што нисте у могућности да идете у храм, немојте примати само са тугом, него и са смиреном послушноћу вољи Божијој. Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молтве, и тада ћете бити као да сте у храму Божијем.

Ако вам се дају сузе, будите захвални Богу за то и користите их да би њима чистили душу своју. Али, као што ни у чему не треба да претерујемо, тако понекад и сузама треба поставити границу, тако што ћемо ум свој усредсредити ка неком другом корисном делу.

''Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала''. Где је научила тако да воли? Она је уместо јелеја имала сузе покајања. Божија љубав према онима који се кају, попут небеског огња, пала је на њу и успламтило је њено кандило.

Свети Филарет Московски 

 --------------------------------------------------------------------

 Нека Господ Исус Христос постане наше срце и наш живот - Свети Филарет Московски 1 део