Љубљена моја мајко, са свом мојом браћом, сродницима и
пријатељима, радујте се у Христу!
Молитвама наших родитеља и прародитеља, ја сам доброга
здравља. Радујем се и благодарим Богу јер ме удостојио тако великог и небеског
дара да носим велику и анђелску схиму и да се назовем монахом. Ја нисам
достојан толиког дара.
Нека је слава нашем милостивом, милосрдном и добром Оцу који се није одвратио од мене него ме помиловао као блудног сина. Изабрао ме из света и довео на Свету Гору. у тај земаљски рај.
Моја душа је пламтела и горела од жеље да дознам о вашем
душевном и телесном здрављу. Међутим, заповест Божија која каже: Који љуби оца
или матер већма нега мене није мене уостојан (Мт 10, 37), приморава ме да
заборавим не само родитеље, браћу и рођаке него и своје сопствено тело. Васцели
душевни ерос и љубав чезну да убудуће буду окренути ка Богу. Душа жели да на
Њега мотри и да га созерцава, да се моли, да тражи, да добија одговарајуће
лекове за очишћење срца и узрастање духовног човека.
Видевши пак највећу несрећу која се догађа у свету и
страхујући да ће вас задесити погибељ неблагочсстивости и да ће моја непрестана
бдења за вас бити узалудна. сада сам принуђен да прибегнем правилу „нужда закон
мења“. Самом себи сам рекао: „Нека и преступим једну заповест, можда ћу тиме
задобити моје ближње!“
Моја жеља, изгарање мог срца, мој божански ерос који стално
распламсава моја осећања, јесте спасење ваших душа и приношење словесних жртава
нашем најслађем Исусу .
Моја једина жеља је да све моје – мајку, браћу и њихову децу
– видим као децу Божју. Да сви постану божанствена жртва, благоугодна Светом
Богу. Ах! Страсти, рђаво познање и помрачење душе не допуштају уму да се мало
уздигне на висину, да му се открије корист душевног спасења. Па опет, не жалим
се, јер је остали свет у још горем стању.
Самоме себи говорим: „Сва ова моја браћа су против осталих,
као анђели Божији“. Нека је слава Господу, јер све вас повезује божанска љубав
и Христос се налази међу вама. А где је Христос, тамо су и сва блага вечног и
садашњег живота. Због тога је Он, једина Истина, и рекао: „Иштите најпре
Царство моје, а ја ћу вам дати и све што је пролазно“.
Рекао је и ово: „Каква је корист човеку ако сав свет
задобије, а не уђе у рај?“
Зар онај који то очекује неће презрети све подсмехе, клевете
и ражалошћења која долазе од света, а поред тога и све неправде и безакоња
лукавих демона, да би се удостојио небеских радости?
Ах, ко би хтео да буде поред мене, да чује моје молитве и
уздахе мога срца? Да види сузе које проливам због своје браће? По читаву ноћ се
молим и вапим: „Или спаси слуге Своје, Господе, или и мене избриши (из Књиге
живота)! Нећу рај (без њих)!“
Ако све силе душе и срца изливам пред Господа сваке твари за
читав свег, зар то онда утолико пре нећу учинити за вас?
Послушајте дакле мене, смиреног и најништавнијег од свих
монаха, и не презрите ме као неуког и неписменог. Отворите своје душевне очи да
бисте видели шта постоји изван граница овог живота.
Световни људи воле свет јер нису упознали његову горчину.
Они су још увек слепи у души и не виде шта се скрива унутар те привремене
радости. У њих још није ушла умна светлост. Није им заблистао дан спасења.
Ви пак који сте толико видели и чули, морате знати да је
наслађивање привременим стварима пролазио као сенка. Време нашег живота бежи,
пролази и више се не враћа, а време садашњег живота је време жетве и сабирања
плодова. Сваки човек сакупља храну – што је могуће чистију – сабира је за
будући живот.
Не побеђују оштроумни, племенитог рода, красноречиви или
богати, него онај кога жалосте, а он је дуготрпељив, кога вређају, а он прашта,
кога клеветају, а он трпи, онај који постаје сунђер и брише све, што год да
кажу против њега. Он достиже велику меру. Он се наслађује созерцањима тајни.
Најзад, иако још овде, он је већ у рају.
А када дође смртни час, чим се затворе ове очи, отварају се
унутарње, душевне очи. И чим помисли на тамошње, он се одмах, и не приметивши
то, нађе тамо где је желео. Из таме прелази у светлост, из жалости у починак,
из буре у мирну луку, из рата у вечни мир.
Због тога, моја добра и љубљена браћо, ако некога и мучи
неправда у овом свету и он жели да тражи правду, нека зна да је она [правда] у
ношењу бремена нашег брата и ближњег до последњег даха, и у трпљењу у свим
недаћама садашњег живота.
Свако ражалошћење које нам се догоди, било да долази од
људи, демона или наше сопствене природе, увек у себи скрива и одговарајући
добитак. Ко га надвлада са трпљењем, добија своју плату: овде залог, а тамо
испуњење.
Према томе, трпљење је неопходно као со у храни, Не постоји
други пут да победимо, обогатимо се и царујемо. Тај пут нам је урезао Христос.
Ми који Христа љубимо дужни смо и да га следимо љубави Његове ради. Иако нам је
пелен горак, он очишћује нашу крв и исцељује наше тело. Без искушења, не
препознају се чисте душе, не пројаљвује се врлина, не уочава се трпљење. Без
искушења, душа не може да оздрави. Она су очишћујући огањ који душу чини чистом
и светлом.
Заборавио сам да вам пишем о једној слаткој повести, Једном
док сам клечао на коленима, уморнвши се на молитви видео сам нешто чудесно:
поред једног прекрасног младића биле су и две мале, прелепе девојчице. Једна је
била наша Марија, а друга Ергина, дечица што су се упокојила, Младић им је
рекао: „Ово је ваш брат. Да ли га познајете?“
Марија је била старија: „Знам га“, каже, „али је од тада
прошло много година!“ Друга је додала: „Ја га нисам видела док сам била жива.“
Младић им је на то рекао: „Целивајте га, па да пођемо.“ Две девојчице су ме
целивале, као миомирисни цветови, и отишле. Када сам дошао себи, очи су ми биле
препуне суза при помисли на радост каква бива на небесима када се грешници кају
и када праведници улазе у рај.
старац Јосиф Исихаста
Извор: Манастир Подмаине
старац Јосиф Исихаста
Извор: Манастир Подмаине
Нема коментара:
Постави коментар