четвртак, 20. октобар 2016.

МОНАХ АРСЕНИЈЕ: „Докле год постоји духовности неће моћи да се манипулише народом“

Монах Арсеније (Јовановић), сабрат манастира Острог, синоћ je одржао предавање у Вазнезењској цркви под називом „Световна амнезија или духовно сећање“. Због великог одзива, предавање је било премештено из парохијског дома у саму цркву. Сам монах Арсеније је изјавио да осећа велику одговорност због толиког броја људи који се појавио на његовом предавању.

Предавање је било подељено у три дела: први, о самој унутрашњој борби коју је он доживео, други, о негативној културно-духовној амнезији савременог друштва, и трећи, о позитивној амнезији, тј. забораву греха.

У првом делу предавања, монах Арсеније је причао о својој младости, а касније и о монашком животу, унутрашњим борбама и подвигу који је неопходан свакоме који жели да тежи ка Христу. После дугогодишњег подвизавања и тешке болести коју је пребродио, по милости Божијој, митрополит Амфилохије му даје благослов да иде у медије. „Од када сам ушао у медије, изгубио сам плач из монашког живота. Сада ми треба 7 до 10 дана да се вратим у то стање. Свет нам каже да је смех најважнији, а толико је депресије у свету.“ каже монах Арсеније.


На савету мајке да не понавља старе ствари, додао је: „ Многе ствари које су сада нове су у ствари изборане и старе, а оне које су сада старе су исправне. Истина је увек нова и свежа, а лаж ма колико сада нова, она је стара.“

Други део предавања је био посвећен затирању историјско-културно-духовног сећања и завођењу духовне амнезије. Више пута је напомињао да се тежи забораву правих вредности и да су све империје пре Христа, а и после, хтеле да затру оно што је хришћанско и духовно. Монах Арсеније напомиње како ни једној имерији није одговарало када постоји било какво културно-духовно знање у друштву: „Културно-духовно знање је опасно јер даје човеку незавизност. Докле год постоји духовност неће моћи да се манипулише народом.“


„Христова Црква постаје и остаје место духовнога памћења, или како би то рекли данашњим информационим жаргоном, она је постала мегамеморија светске културне баштине. Кад кажем светске, наравно да православље није стигло свуда, али оно суштински што је потребно човечанству то је православље, а у Цркви као њена душа, као њена круна, као њено дисање, као њен живот, јесте Света Литургија. Она представља моћни фар на једном високом светионику који осветљава и не дозвољава да падне у таму заборава и смртоносне хриди лажи и преваре овога света који нама годи. Сама Литургија је евоцирање Христовог живота и једно дубинско памћење. Свака Литургија је један рад на памћењу оног што Господ има нама да јави. То је један велики мозак који нам објашњава шта Литургија јесте и шта ми од ње добијамо, а то је Вечни живот, а не само то већ и благостање, радост, мир који нам толико недостаје у овоме свету.“

Криза броја делатних хришћана је исто велика, и како каже монах Арсеније,“ доста је номиналних хришћана, на папиру“.  „Сваки прави православни делатни хрићанин је у ствари чувар културно-духовног памћења.“


Када су у питању данашња удружења и организације, треба да знамо да све оне раде на плану заборава. „Зато чувајмо корене, јер дрво без корена лако се руши“ – каже монах Арсеније. „Косово је колевка нашег народа. Ако су Јевреји могли да чекају две хиљаде година, можемо и ми. Никада огњем, мачем и крвљу, не дај Боже, да то никада више не буде, али једино нашим посвећењем Богу.“

Позитивна амнезија се огледа у забораву греха. Монах Арсеније објашњава шта значи заборав греха кроз цитат Светог Исака Сирина: „Свети Исак Сирин каже да се човек, тј. људска душа у Вечности неће сећати овога живота. Ту он мисли да се човек неће сећати зла. То је једино могуће достићи ако доживимо преображај, а „Преображај значи промена образа и стицање Христовог образа“.

Важно је да стално обнављамо сећање о Богу и путу ка обожењу. То је једино могуће кроз литургијски живот који подразумева молитву, пост, покајање и пришће. Нека нам литургија, како би митрополит загребачко-љубљански Порфирије рекао, буде лична карта православља, и само тада ћемо знати који је наш идентитет, који су наши корени и ка чему тежимо у овом животу. Литургијско-практични живот јесте једини излаз из могуће историјско-културно-духовне амнезије јер нам он сваког дана, а и сваке недеље, показује шта је Вечно а шта пролазно, шта је ново а шта старо, и за крај, шта је Истинито а шта лажно.

Припремио: Јагош Василије Ристић
Извор: Тв. Храм
 
 
 

Нема коментара:

Постави коментар