петак, 21. октобар 2016.

ШТА СЕ ДОГАЂА СА ХРИШЋАНИМА У ВРЕМЕ ДОК ТВОРЕ МОЛИТВУ

Један улази да приклони колена и његово срце испуњава се божанском енергијом, а његова душа весели се са Господом, као што се невеста весели са жеником, према речима пророка Исаије који каже: Како се женик радује невести, тако ће се теби радовати Бог твој (Иса. 62; 5).

Понекад се човек, који читавог дана нешто ради, на један тренутак посвети молитви – и његов унутрашњи човек се са великом насладом узноси у молитвено стање, у бесконачну дубину онога века, тако да се према том месту у целини устремљује ум који лебди и узноси се. За то време, у помислима долази до заборављања на земаљско умовање, јер су помисли засићене и заробљене божанским и небеским, бесконачним, несхватљивим и нечим чудним, што људска уста нису у стању да изговоре. У том часу човек се моли и говори: „О, кад би моја душа отишла заједно са молитвом!“

Питање: Да ли човек увек ступа у такво стање?

Одговор: Истина је да благодат непрестано сапостоји, укорењује се и делује као квасац у човеку од младих година, и ово, сапостојећи са човеком, постаје као нешто природно и неодвојиво, као да је једне суштине са њим. Она, међутим, како је њој угодно, мења своје дејствовање у човеку, и то ради његове користи. Понекад се овај пламен разгорева и распламсава снажније, а понекад слабије и тише. У неким временима, ова светлост се пали и блиста сјајније, а понекад се умањује и бледи. И ова светиљка, свагда горећи и светлећи, понекад бива јаснија, више се распламсавајући од опијања љубављу Божијом, а понекад опрезно шири своје блистање, и светлост, која сапостоји у човеку, бива слабија.

Осим тога, некима се у светлости јављао знак крста и прикивао се за унутрашњег човека. Понекад је такав човек током молитве доспевао у стање слично иступљењу; чинило се да стоји у цркви, испред олтара, и да се испред њега налазе три хлеба, која као да су заквашена јелејем; онолико колико је он окушао те хлебове, толико су они нарастали и подизали се. Понекад се јављало нешто као лучезарна одежда, каква не постоји на земљи и у овоме веку, и какву не могу да начине људске руке. Као што је Господ, узашавши на гору са Петром и Јованом, преобразио Своју одећу и учинио да буде блистава као муња, тако се догодило и са оном одећом, и човек који се у њу одевао био је зачуђен и запрепашћен. У друго време, ова светлост је, појавивши се у срцу, отварала најдубљу и најскривенију унутрашњу светлост; због тога човек, потпуно преплављен оном сладошћу и оним созерцањем, није више владао собом, него је за овај свет био као безумник и варварин, услед преизобиља љубави и сладости и услед скривених тајни. Тако човек, добивши у то време слободу, достиже савршену меру, бива чист и слободан од греха. После тога се, међутим, благодат умањила а спуштао се покривач непријатељске силе; благодат је била као делимично видљива, на неком нижем степену савршенства.

Човек би, да тако кажемо, требало да пређе дванаест степена и да затим достигне савршенство. Благодат затим поново почиње да дејствује слабије, и човек се спушта за један степен, тако да се налази на једанаестом (степену). Други, опет, богат благодаћу, свагда, и дању и ноћу, стоји на највишој мери, будући слободан и чист, свагда уграбљен [благодаћу] и лебдећи на висини. Онај човек, којем су показана она чуда и који их је искуством упознао, ако би му се то стално догађало, не би више могао да прихвати на себе нити домострој речи нити било какво бреме, нити би могао да слуша, нити би, по обичају, могао да се побрине за себе и за сутрашњи дан, него би само почео да седи у једном углу, у усхићењу и као у некој опијености. Осим што је тиме срушена преграда и надвладана смрт, њему савршена мера није дата због тога да би могао да се брине о браћи и о служењу речи.

На делу се догађа овако: слично згуснутом ваздуху, на човеку почива нека сумрачна сила и лагано га прекрива. Светиљка непрестано гори и светли, али као да неки прекривач лежи на светлу. Човек прихвата да је несавршен и да није потпуно слободан од греха; због тога се може рећи да је преграда већ оборена и срушена, а опет, у неком другом погледу, није сасвим и за свагда срушена. Постоји, наиме, време када се благодат снажније распламсава, када теши и успокојава човека; постоји, међутим, и време када се она умањује и помрачује, као да то она сама устројава на човекову корист. Ко је, макар и за неко време, доспевао у савршену меру и искуствено познавао онај век? Све до сада нисам упознао ниједног човека – хришћанина који би био савршен или слободан. Напротив, чак и ако неко отпочине у благодати, ако дође до тајне и до откривења, до осећања велике благодатне сладости, грех још увек сапостоји унутар њега. Услед преизобиља благодати и светлости у њима, такви људи сматрају себе савршенима и слободнима, али они у томе греше јер их, услед неискуства, у заблуду води управо та околност да у њима дејствује благодат. Ја све до сада нисам видео ниједног (савршеног човека) и мада сам у нека времена и сам делимично долазио до оне мере, разумео сам и знам због чега нема савршенога човека.

Питање: Реци нам, на ком си ти степену?

Одговор: После крсног знамења, благодат тако дејствује и умирује све удове и срце да се душа, због велике радости, уподобљује незлобивом детету, и човек више не осуђује ни Јелина, ни Јудејца, ни грешника, ни мирјанина, него на све њих унутрашњи човек гледа чистим оком и радује се због целога света, и свакоме би хтео да укаже поштовање, и да љуби и Јелина и Јудејца. У неком тренутку, он је царев син који се у Сина Божијег узда као у сопственог оца. Пред њим се отварају врата и он ступа унутар многих обитељи; сразмерно томе колико улази, пред њим се, у сразмерном броју, поново отварају врата, на пример, из стотине обитељи – у другу стотину, и он се тиме обогаћује. Сразмерно, пак, томе колико се обогаћује, показују му се нова чудеса. Њему се као сину и наследнику поверава оно што човечија природа не може да искаже, нити да изговори устима и језиком. Богу нека је слава! Амин.

Свети Макарије Велики 
Духовне беседе - осма беседа

Нема коментара:

Постави коментар