ПРЕДГОВОР
Првој посланици Коринћанима
Коринт[1] је био славан по свом великом богатству и мудрости и, мада је поверовао у Христа, он се, и поверовавши, нашао у опасности и да отпадне од Христа. Овде су богати ступали у своје странке, а мудраци у своје. Изабрали су своје учитеље и кудили Павла као сиромашног и необразованог човека. Поред тога, један од њих се саживео са маћехом, неки су због прождрљивости јели од идолских жртава, неки су се у новчаним тужбама судили на јелинским (незнабожачким) судовима. Мушкарци су имали дуге косе, јели су у црквама и нису давали милостињу сиромасима. Гордили су се духовним даровима, али су се колебали по питању васкрсења. Узрок све те пометње била је спољашња мудрост, јер је она мати сваког зла за оне, који јој у свему верују. Павле због тога пише посланицу у Коринт, јер жели да све то исправи. [2]
Најважније је, међутим, да су Цркве биле подељене, а што је потицало од преузношења, тако да је он превасходно настојао да искорени преузношење. Заражени преузношењем су мислили да он учи нечему узвишенијем. Због тога Павле почиње на следећи начин.
--------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
1. Апостол Павле је у Коринт дошао из Атине. О његовом првом боравку у овом граду види Дела Апостолска главу 18. Како каже и бл. Теофилакт, Коринт је био стари и славни грчки град, који се налази на превлаци између два мора, Средоземног и Егејског. Римљани су га порушили 146. г. Пре Христа, када је Рим покорио разједињену Грчку и сломио Ахајски савез. Коринт је, међутим, успео да врати стари сјај и у доба апостола Павла био је славан по богатству, уметности и раскошном животу својих житеља, али и по моралној изопаченост која такав живот неминовно прати. У време владавине цара Августа (27. г. пне - 14. г. не), Коринт је проглашен за главни град провинције Ахаје, односно Пелопонеза. Ахаја је обухватала све грчке земље у ужем смислу те речи. Након боравка апостола Павла у овом граду, Коринт је постао и митрополија новоутемељених грчких цркава. По свему судећи, апостол Павле је у Коринту боравио почев од 50. г. не, да би 52. г. одавде отпловио у Ефес.
2. У време, кад је апостол Павле напустио Коринт, вера је у овом граду цветала. Међутим, ускоро су се појавили разни проповедници и почели да уносе раздоре међу верујуће. У томе су предњачили палестински Јудејци, који су се лажно издава-ли за истинске следбенике апостола Петра и своје учење супротстављали Павловом. Несугласице међу учитељима довеле су дотле, да су неки верујући у овој заједници дошли до погрешног закључка да свако учитељство и посредовање удаљује људе од Христа. Отуда се, најзад, међу њима почело говорити: Ја сам Павлов, ја сам Кифин (Петров), ја сам Аполосов и ја сам Христов. Верујући из Коринта упутили су писмо апостолу Павлу у Ефес, у којем су га, између осталог, обавештавали ? новонасталим приликама и постављали низ питања која су захтевала да буду разрешена. Био је ?? повод да апостол 57. г. напише Прву посланицу Коринћанима, која се, узгред, помиње и у најстаријим хришћанским списима, као што је Посланица Коринћанима св. Климента Римског и један спис св. Поликарпа (+155. г) у којем се дословно наводи један одломак из Прве посланице апостола Павла Коринћанима.
ПРВА ГЛАВА
1. Павле, вољом Божијом призвани апостол Исуса Христа.
Ево почетка, који ће одмах разобличити лажног учитеља. Ја сам, каже, призван, и нисам сам измислио, нити сам својом мудрошћу постигао, него ме Христос послао. Нисам самога себе рукоположио као ваши учитељи. Исуса Христа. То значи да је његов учитељ Исус Христос. Како одређујете људе који ће вам бити учитељи? Вољом Божијом. Он нас је спасао и призвао, али не зато што смо тога били достојни, него зато, што је Њему било тако угодно. Тако и сада Он хоће да ја будем ваш апостол. Како то да желите друге учитеље? Зар онда нисте противници Божији?
И брат Состен.
Услед скромности, упоредо са собом помиње и човека који је био далеко мањи од њега. Поступио је тако да би постидео надмене Коринћане, који су све презирали.
Цркви Божијој која је у Коринту.
Цркви, не овог или оног, него: Цркви Божијој. Како то да ви за пред-стојатеље имате људе? Ако сте Црква, морате бити у потпуном јединству.
Освећенима у Христу Исусу.
Ви нисте освећени у неком човеку, него у Христу, тј. кроз крштење, а не кроз мудрост или богатство којима се гордите.
Призванима светима.
И само то, каже, што сте поверовали, није од вас самих, него сте послушали и поверовали стога, што сте од Бога призвани. Зато и вера има свој почетак у Богу. Да вас Он није призвао, не бисте ни поверовали.
Са свима који на сваком месту призивају име Господа нашега Исуса Христа.
Благодат и мир, каже, да буду не само с вама, Коринћани, него са свима који призивају име Христа, а не (име) овога или онога.
На сваком месту.
Помиње верујуће на сваком месту, да би показао да сви верујући, ма где да се налазе, чине једну Цркву. Како онда да сте се ви, живећи у једном граду, поделили? С друге стране, додаје нашег, јер је, рекавши Господа нашег Исуса Христа и на сваком месту, рекао: Господа нашег и њиховог", да би показао да имамо заједничког Владику. Неки, уосталом, разумеју ове речи дословно: на сваком месту, и код њих и код нас, тј. и тамо где живимо ми, и тамо где живе они.
3. Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.
Благодат и мир од Бога. И раније, кад смо Му били непријатељи, по Његовој благодати добили смо мир, и ја се молим, да од Бога свагда имате и једно и друго, односно, да не отпаднете нити од Његове благодати, нити од мира, пошто живите у међусобним несугласицама. Како то да се привезујете уз људе и од њих, као од учитеља, тражите благодат и благонаклоност?
4. Благодарим непрестано.
Учи нас да будемо благодарни. Тако поступа готово у свакој посланици. Међутим, сада посебно говори о благодарности, јер благодарност следи за доброчинством. Доброчинство, пак, није нити дуг, нити плата. Према томе, и на тај начин руши гордост Коринћана.
Богу мојему.
Због своје велике љубави, Бога, Који је заједнички за све, присваја за себе.
За вас, на благодати Божијој.
Тиме поучава и Коринћане да свагда буду благодарни Богу а не својим делима, јер каже: благодарим на благодати Божијој а не на вашим делима.
Која вам је дата у Христу Исусу.
Односно, кроз Исуса Христа, а не кроз овога или онога. Зашто онда обраћате пажњу на људе?
5. Што се у свему обогатисте у Њему.
Израз у Њему поново је употребљен уместо кроз Њега. Када, дакле, имате богатство, и то богатство Божије, у свему и то кроз Самог Јединородног, како онда, ви, неблагодарни, за своје учитеље одређујете људе?
У свакој речи и сваком знању.
Постоји и реч (слово, беседа) без знања, када, на пример, неко говори празно и без икакве мисли. Постоји и знање без речи, када неко мисли о узвишеним предметима, али не налази речи којима би их изразио. Ви, међутим, имате и реч и божанствено знање тако да можете и да мислите и да говорите.
6. Као што се сведочанство Христово утврди у вама.
Реч као стоји уместо "кроз које". Кроз реч, каже, и знање, којима сте се обогатили, утврдило се и ваше сведочанство, тј. проповед о Христу. Ви ту проповед нисте примили кроз спољашњу мудрост, него кроз знакове (знамења) и дарове којих сте се удостојили.
7. Тако да не оскудевате ни у једном благодатном дару.
Ако нису оскудевали ни у једном благодатном дару, како то да их у наставку назива телеснима (в. гл. 3; 1)? На то ћемо рећи: нити су сви били духовни, нити су сви били телесни. Због тога све, о чему сада говори, говори духовнима, док у наставку говори телеснима. Или су, можда, они у почетку добили сваки дар, али су затим постали немарни и почели да живе по телу.
Ви који чекате откривење Господа нашег Исуса Христа.
Овде их застрашује, помињући Други долазак Христов. Ако ће се Христос јавити, како то да имате туђе предстојатеље? Показује и то, да су поред дарова потребне и врлине. У тај дан дарови ни најмање неће помоћи ономе, који није врлински живео (в. Мт. 7; 21-23). Најзад, речју откривење изражава мисао да је Христос и сада присутан, али скривено, а да ће се тада открити (јавити).
8. Који ће вас и утврдити до краја да будете беспрекорни на дан Господа нашега Исуса Христа.
Речју утврдити показује да се они колебају, а речју беспрекорни показује да сада заслужују прекор. У овој Посланици се, чешће него у другима, помиње Господ Исус Христос, да би се тиме Коринћани опоменули ко их је спасао и чије име носе. Хришћани се тако називају по Христу, а не по неком човеку.
9. Веран је Бог који вас позва у заједницу Сина Својега, Исуса Христа, Господа нашега.
То јест, истинит је Бог. Ако је Он истинит, а позвао нас је у заједницу Сина Својега, односно, зато да би нас заједно са Сином прославио у Свом Царству, онда је очигледно да ће и испунити оно што је обећао. Позва вас, каже, што значи да нисте пришли због сопствене побуде. Како се онда гордите својим делима? Запази да се овде заменица који односи непосредно на Оца.
10. Молим вас пак браћо именом Господа нашег Исуса Христа.
Намеравајући да им се строжије обрати, најпре објављује да их моли Христом. Ја, каже, не могу сам да вас молим, него позивам у помоћ име Господње, по којем се и ви називате хришћанима и које сте увредили, пожелевши да се називате по именима људи. Стидите се због тога!
Да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори (= расколи)
За шта вас молим? Да сви будете сагласни и да међу вама не буде раздора (раскола, подела). Иако се чини да у ономе, што се дели, уместо једног бивају многи, у суштини од (оног једног) не постају многи (јер каква је корист ако се тело расече на много делова?): у њему је јединство пропало. Дакле, веома је изражајно оно, што се међу њима дешавало, назвао раздорима (расколима). Том речју сасвим јасно показује колико је жалосно било њихово стање.
Него да будете утврђени у истом разуму (начину мишљења, уму, духу, и истој мисли у истој склоности воље).
Претходно је рекао: да сви исто говорите. Да због тога не би помислили да се сагласност састоји једино у речима, додаје: у истом начину мишљења у истом уму, разуму), тј. молим вас и да исто мислите. Многи о једној ствари мисле исто, а о другој различито. Због тога је додао: да будете утврђени (у истом начину мишљења). односно, да у потпуности и о свакој ствари исто мислите. Многи су, опет, сагласни у мишљењу, али се разликују по склоности духа (воље). На пример, када сви имамо исту веру, али нисмо међусобно сједињени љубављу, тада исто мислимо, али се разликујемо према склоностима духа (воље). Због тога је рекао: у једном мишљењу (разуму, уму) и додао: и у једној склоности духа (воље), како се не би разликовали нити у погледу вере, нити у погледу склоности духа (воље).
11. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних.
Да то не би порицали, наводи и сведоке, а да се не би испоставило да их измишља, помиње их по имену и каже: Од Хлојиних. У Коринту се налазио дом, који су називали Хлојиним. Назива их браћом. Иако је њихов грех био неприкривен, ништа га није спречавало да их назива браћом. Уосталом, није ни рекао ко га је управо обавестио, него је указао на читав дом уопште, како не би побудио непријатељство према некоме (одређеном) од њих.
Да су међу вама свађе.
Откривајући оно што је чуо од других, употребљава блажи израз: свађе. Међутим, кад говори у своје име, онда то исто назива раздорима (расколима), што је далеко горе од свађа.
12. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполосов,[1] а ја Кифин, а ја Христов.
То не говоре неки, него сваки од вас. Уосталом, Коринћани нису тако говорили, али је апостол тако уобличио своје слово да би им показао да је неопростиво да се називају Павловим или Кифиним, а утолико пре да се називају именима других људи. Ја сам Кифин. Није Петра поменуо после себе због тога, да би себе узвисио, него зато што му је тиме указао већу почаст, слично као што је и Христа поменуо на крају. Уопштено, у стварима које није требало да се догоде најпре помиње себе. А ја сам Христов. Не прекорева их због тога што кажу: А ја сам Христов, него зато што не говоре сви тако. Боље речено, то је он сам додао, желећи да разобличење учини снажнијим и да покаже да Христа присваја један део њих, мада Коринћани нису тако поступали.
13. Зар се Христос раздели?
Зашто сте разделили Христа? Зашто сте растргли Његово тело? Ово су речи испуњене гневом. Неки су речи: Зар се Христос раздели разумели на следећи начин: зар је Христос поделио Цркву са људима, па један део узео, а други дао њима?
Да се Павле не разапе за вас?
Тиме побија њихово неумесно понашање и помиње своје име, како не би помислили да он имена других помиње због зависти.
Није рекао: " Да ли вас је Павле створио или саздао", него, што је далеко више, указује на неизрециво човекољубље Христово и говори о крсту. Није рекао ни: "Да ли је Павле за вас умро", него: да ли се распе, указујући тиме на привидно бешчашће овакве смрти.
Или се у име Павлово крстисте?
И ја сам, каже, многе крстио, али у име Христово. Говори о крштењу због тога, што су раздори потицали и одатле, што су се називали по именима оних, који су их крстили. Не ради се о томе да ли их је неко крстио, него у чије их је име крстио, јер грехове отпушта Христос, а не онај, који крштава.
14. Благодарим Богу што не крстих ниједнога од вас, осим Криспа и Гаја.
Зашто се, каже, гордите тиме, што крстите, кад ја благодарим Богу што нисам крстио? Не говори то да би умањио вредност крштења, него да би зауздао Коринћане, који су се разметали крштењем. Крштење је велико, али крштавање је неважно (досл. "крштавање није велико").
15. Да не би ко рекао да у своје име крстих.
Не кажем то стога што је заиста тако, него из стрепње да болест не достигне такав степен. Наиме, ако је у прилици када су их крштавали незнатни људи, дошло до таквог раздора, онда би ми у случају, да сам крштавао ја, који проповедам крштење, неки приписали да крштавам у своје име.
16. А крстих и дом Стефанинов.
То јест све, који су били у Стефаниновом дому. Био је то истакнут и знаменит човек у Коринту.
Даље не знам да ли неког другог крстих.
Мене, каже, у тој мери не брине крштење, да се чак и не сећам, да ли сам још некога крстио. Како то да се ви гордите крштењем?
17. Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповедам еванђеље.
Проповедање еванђеља је далеко теже и захтева посебно непоколебиву душу. Убедити човека и удаљити га од отачких предања, и све то савршавати усред великих опасности, уистину је дело велике и одважне душе. Онога, пак, ко је био тако припремљен за крштење, могао је да крсти сваки, који је имао свештенички чин. Међутим, ако он није био послат да крштава, како је онда крштавао? Он није био послат превасходно због тога, али му није било ни забрањено да крштава. Он је био послат ради важнијег дела, али му није било забрањено да испуњава ни оно, што је мање важно.
Не мудрим речима, да се не обеснажи крст Христов.
Унизивши надменост оних који су се гордили крштењем, прелази сада на оне који су се гордили спољашњом мудрошћу и каже: "Послао ме је (Христос) да проповедам, али не мудрим речима, тј. красноречиво и бираним изразима, да крст или проповед о крсту не би били оштећени и унижени", јер то значи израз: да се не обеснажи, односно, да се покажу као бескорисни и штетни. Поред тога, да су апостоли проповедали мудрим речима, неки би могли да кажу да су убеђивали снагом речи а не силом проповеданога, а то би била штета и понижење за Распетога. Проповедајући с простотом, они су показали да све савршава сила Распетога. Сила крста може да се обеснажи и на други начин.
Нa пример, Јелин ме пита за нешто божанствено, што превазилази наш разум. Ако почнем да му доказујем посредством силогизама и спољашње мудрости, показаћу се као слаб, јер ни један разум не може да изобрази божанствене ствари. Тако ће се моја слабост показати као слабост проповеди, а самим тим ће се обеснажити и крст, јер ће се показати као празан и бескористан.
18. Јер је реч о крсту лудост онима који гину...
У Коринту је било и неверујућих, који су се изругивали крсту и говорили: "Уистину је безумно проповедати распетог Бога. Да је био Бог, не би дозволио да Га распну. А пошто није могао да избегне смрт, како је онда устао из мртвих?" Верујући су им се, изгледа, супротстављали својом мудрошћу, негодујући што ови клеветају крст. Зато и каже: "Не сматрајте то чудним, јер оно, што нам је Бог дао за спасење, изгледа као лудост онима што гину." Речју о крсту назива проповед о крсту или о Распетом Христу.
А сила Божија нама који се спасавамо.
За нас, каже, који не гинемо него се спасавамо, он је сила Божија. Крст, међутим, показује и премудрост. Силу показује у томе, што је смрћу уништио смрт, јер ако победи онај што је пао, онда је то знак највеће силе. Премудрост је пак у томе што је управо на тај начин спасао оне који гину.
19. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу.
Рекавши да неверујући мудраци гину, потврђује то и Писмом, јер оно каже: Мудрост мудрих погинуће (Иса. 29; 14). Мисли, наравно, на спољашњу мудрост, јер у мудрости овога света нема разума (и то већ није мудрост), и биће одбачен разум оних, који себе сматрају разумнима и учењацима.
20. Где је мудрац? Где књижевник? Где препирач овога века? Зар не претвори Бог мудрост овога света у лудост?
Пошто је навео сведочанство из Писма, доказује своју мисао на основу дела и разобличује, како Јелине - речима: Где је мудрац, тако и Јудејце, речима: Где је књижевник!
Препирачима је назвао оне, који све заснивају на силогизмима и истраживањима. Нико од њих нас није спасао, него су нас рибари извели из заблуде.
Израз Зар не претвори Бог мудрост овоГа света у лудост, употребљен је уместо: показао је да је она безумна, јер није била у стању да пронађе истину.
21. Пошто, дакле, у премудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују.
Наводи узрок због којег се спољашња мудрост претворила у лудост (безумље). Како у премудрости, која се пројављује у творевини (јер небо и земља и васцела творевина проповедају о Творцу, в. Пс. 18; 2 и Римљ. 1; 20), свет (тј. они који мисле о световном) није познао Бога (очигледно зато, што га је у томе спречавала мудрост, какву је видео у красноречивости), Бог је благоволео да верујуће спасе простотом проповеди (која је само изгледала као лудост иако, у ствари, није била таква). Дакле, Јелини су за свог учитеља имали премудрост Божију, тј. ону што је видљива у творевини, али нису познали Бога, јер их је руководила мудрост која се састоји у красноречивости и која, у ствари, и није мудрост.
22. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. 23. А ми проповедамо Христа распетога...
Павле хоће да покаже како Бог супротним средствима ствара супротна дејства, и каже: "Када Јудејцу кажем веруј, он одмах, као потврду проповеди, тражи знак. Ми, међутим, проповедамо Христа распетога, а то не само да не показује знакове него, напротив, изгледа као слабост. А опет, то исто, које се чини као слабо и сасвим супротно ономе, што траже Јудејци, доводи га до вере, и то показује велику силу Божију. Јелини пак од нас траже мудрост а ми им проповедамо крст, што значи да проповедамо распетог Бога. Чини се да је то лудост, али се они и тим уверавају. Дакле, зар ово није доказ највеће силе, кад их убеђује управо то, што је противно, ономе што они траже?"
Јудејцима саблазан, а Јелинима безумље.
Јудејцима, каже. Распети служи као саблазан јер су се они спотакли о Њега, говорећи: "Како може да буде Бог Онај, Који је јео и пио и с цариницима и с грешницима, и Који је распет с разбојницима?" Јелини се пак изругују над том тајном као над лудошћу, када чују да се само вером, а не силогизмима за које су толико везани, може појмити да је Бог био распет и да проповед о крсту није украшена красноречивошћу.
24. Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост.
Неверујућим Јудејцима, каже, Христос служи као саблазан, а неверујућим Јелинима изгледа као лудост, јер ни једни ни други не налазе у Њему оне знаке и мудрост које траже. Позваним Јудејцима и Јелинима, тј. од Бога позваним као достојним, Христос у Себи открива и једно и друго, што траже.
Зашто ти, Јудејине, заправо тражиш знакове? Ево Христа, Божије силе која твори знакове.
А ти, Јелину, шта говориш? Ти тражиш мудрост? Ево ти Христа, који је премудрост Очева.
25. Јер је лудост Божија мудрија од људи и слабост је Божија јача од људи.
Крст назива лудошћу, јер су о њему тако мислили. Међутим, он је мудрији од људи: философи су се бавили испразним и бескорисним предметима, а крст је спасао свет. Даље, он им се чини слаб, као што се чини слабим и распети Христос. Он је, међутим, силнији од људи, не само зато што и поред напора небројеног мноштва људи да погазе ово име он (крст) све више и више цвета, него и зато што је тим, како се чини слабим оружјем, свезан моћни ђаво. Можеш то, уосталом, разумети и овако: премудро (надмудро) у Богу назива се немудрим, тј, безумним или лудошћу, и све што је моћно немоћним (слабим), слично као што се и Његова надсветлост назива мраком и тамом (примраком).[2]
26. Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по телу, ни много моћних, ни много племенитог рода.
Погледајте, каже, и испитајте призване у веру. Открићете да вас нема много мудрих по телу, тј. на први поглед и прилагођено овом животу. Није рекао: "нема мудрих", него: нема много. Запази, дакле, силу проповеди, јер је неуке људе научила тако мудрим догмама, а спољашњу мудрост показала као бескорисну.
27. Него оно што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке.
За Јелине је, у ствари, највећа срамота била да виде како их улични занатлија превазилази у мудрољубљу (философији), и како слаби и презрени унижава моћне и богате.
28. И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно да уништи оно што јесте.
Ништавним назива оне, на које су гледали као да не постоје, а оним што јесте оне, за које су сматрали да нешто значе. Да би овима показао колико су сујетни и бескорисни, Бог је изабрао оне, које су сматрали ништавним. Када чујеш: изабрао, немој да помислиш да је Он неминовно хтео да изабере презрене, а да знамените одбаци. Не.
Међутим, како су се знаменити надимали својом мудрошћу и стога нису прихватали проповед, Бог је нашао да су способнији да је прихвате они, који се ничим нису гордили.
29. Да се не похвали ниједно тело пред Богом.
Бог је, каже, тако поступио, да би срушио гордост и разметљивост оних, који су мислили о световном, и да би их убедио да све, што су од Њега добили, Њему и припишу и да се не размећу пред Њим. Како то да се, ви, Коринћани, гордите тим? Запази, између осталог, да нисмо безразложно рекли да одбачени нису удостојени проповеди због своје гордости.
30. Из Њега сте и ви у Христу Исусу.
Речи: из Њега немој схватити као уопштено привођење (из небића) у биће, него као привођење у добробиће. Смисао ових речи је следећи: ви сте постали чеда Божија и из Њега сте, поставши Његови синови, у Христу, тј. кроз Христа.
Речима: ништавне (неблагородне, неплеменитог рода) изабра показује да су они племенитији (благороднији) од свих, јер за Оца имају Бога.
Који нам постаде премудрост од Бога и праведност, и освећење, и искупљење.
Односно, Он нас је учинио мудрим, праведним, светим и слободним, јер то значи реч искупљење, тј. избављење из ропства. Осим тога, изабравши неплемените, Он их је учинио благородним (племенитим), јер су постали синови Божији. Тако је и неуке учинио мудрима, поставши Сам за нас премудрост. Зашто није рекао: "умудрио нас је", него: постаде нам премудрост! Зато, да би изобразио обиље дара. Тиме као да је рекао: предао нам је Самога Себе.
Узвишено се изразивши о Сину, додао је: од Бога, да Га (Сина) ти не би сматрао нерођеним, и обратио се Његовом узроку, Оцу. Најзад, запази редослед: као прво, учинио их је мудрим, ослободивши их заблуда и научивши их богопознању. Затим их је учинио праведним, подаривши им отпуштање грехова. Најзад их је освештао Духом Светим и тако даровао савршену слободу и искупљење од сваког зла. На тај начин, ми припадамо само Њему једном и налазимо се само у Његовој власти.
31. Да буде као што је написано: Ко се хвали, нека се Господом хвали.
Све је то, каже, учињено због тога, да нико не би себе сматрао значајним и хвалио се самим собом или неким другим, него да се хвали само Богом, Који нам је подарио тако велика добра. Како то да се ви гордите самима собом и учитељима - људима?
---------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
1. Аполос је био учени александријски Јеврејин, који се одликовао беседничким даром. Он је исправно учио и говорио о Господу, иако је знао само за "Јованово крштење". О њему видети опширније у Делима апостолским, 18; 24-25. " Крисп је био старешина коринтске синагоге (в. Дела ап. 18; 8), а Гај коринтски хришћанин који је указао гостопримство апостолу Павлу (в. Римљ. 16; 23).
2. Термини који се превасходно везују за тзв. апофатичко ("негативно") богословље, које, сажето речено, одриче могућност да се Бог одреди било којим људским помом, пошто ниједна људска реч или мисао не може да изрази шта Бог јесте. Овај вид богословља посебно је заступљен код Кападокијских отаца (IV век) и, нарочито, код св. Дионисија Ареопагита (в. његов спис О мистичком богословљу).
ДРУГА ГЛАВА
1. И ја, дошавши к вама, браћо, не дођох с високом речју или мудрошћу да вам јавим сведочанство Божије.
Нису само, каже, за ученике Еванђеља били изабрани људи неуки и незнатног порекла, него сам и ја, проповедник Еванђеља, дошао да вам без красноречивости и људске мудрости обзнаним сведочанство Божије, тј. смрт Христову. Запази да је и проповедник био прост и неук човек и да су предмет проповеди били смрт и крст. И поред тога, извојевао је победу. Очигледно је, дакле, да је неизрецива та сила, која је све то учинила. Шта то значи? Зар Павле, ако би то хтео, није могао да дође с мудрошћу? Он сам није могао, пошто је уистину био прост и неук човек. То је могао да учини Христос, Који му је подарио и више од тога. Међутим, то не би било повољно за проповед, јер је за Христа више славе у томе, што је друге победио Павловом простотом, него да је то постигао мудрошћу и красноречивошћу.
2. Јер расудих да не знам међу вама ишта осим Исуса Христа, и то распетога.
И Христос је, каже, хтео да будем прост човек, па и ја сам сматрам да је то боље (да уопште не познајем спољашњу мудрост, а да знам само да је Христос распет и да умем да вам проповедам о Њему).
3. И ја бејах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету.
Нисам, каже, дошао код вас оскудевајући само у речима, него сам и живео међу вама у слабости, страху и трепету, тј. међу прогонима, искушењима и безбројним опасностима. И он сам се, као човек, плашио опасности, па је чак и дрхтао због њих. Због тога је и достојан велике похвале, јер нас је, будући исте природе као и ми, превазишао својом вољом. Наведеним речима показује силу Христову, односно да је Он превазишао толико препрека, и истовремено руши гордост Коринћана који су се ослањали на мудрост, богатство и снагу.
4. И реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе.
Моја проповед није била украшена спољашњом убедљивошћу и красноречивошћу, него се састојала у показивању Духа, то јест имала је за свој доказ Самог Духа Светог. То значи да је апостол, или кроз благодатно служење Логосу (Речи) објавио веру својим слушаоцима на неки необичан начин, или да је творио знакове и чуда, пошто је додао: и силе, тј. знакова. У суштини, видети мртве како васкрсавају представљало је снажан доказ за истинитост вере. Како пак и демони помоћу привида творе знамења, апостол је додао реч силе, пошто је претходно поменуо Духа. Тиме је показао да су његови знакови зависили од Светог Духа. Уосталом реч сила може се схватити и другачије: пошто је рекао да није дошао у мудрости него у слабости, речи у показивању Духа везује за мудрост, а реч сила супротставља слабости и као да каже: иако сам трпео прогоне и био бичеван, био сам све силнији, а то служи као највећи доказ за реч.
5. Да вера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој.
Мудрошћу људском назива убедљивост и красноречивост, док под силом Божијом, као што је претходно показано, подразумева укрепљење слабих и прогоњених, а такође и показивање знакова. На тај начин је, Коринћани, била утврђена и ваша вера - не способношћу да говорите убедљиво и красноречиво, него силом Божијом.
6. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога века, ни кнезова овога века који су пролазни.
Претходно је проповед назвао лудошћу јер су је тако називали Јелини. Међутим, доказавши самим делом да је то истинска премудрост, најзад смело назива и проповед о Христу премудрошћу и спасењем крстом Смрћу уништити смрт дело је највеће премудрости.
Савршенима назива верујуће, јер су они уистину савршени: пошто су презрели све земаљско стреме ка небеском.
Мудрошћу овога века назива спољашњу мудрост јер је она привремена и окончава се заједно са овим веком. Кнезовима овога века не назива демоне, као што су неки мислили, него мудраце састављаче беседа и говорнике који су били уз народне вође и старешине. Пошто су и они привремени, назива их кнезовима овога века и пролазнима тј. онима чије ће се постојање прекинути, а не вечнима.
7. Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену...
Тајном назива проповед о Христу. Она је истовремено и проповед тајна, јер ни анђели нису знали за њу пре него што је била благовештена. (1. Петр. 1; 12). Ми пак, видевши у њој једно, мислимо на друго. Ја видим крст и страдање а мислим на силу. Видим слугу, а поклањам се Господару. Сила премудрости је за неверујуће сакривена потпуно, а за верне саш делимично, јер сада видимо као у огледалу (в. 1. Кор. 13; 12).
Коју предодреди Бог пре векова за славу нашу.
Речју предодреди указује на Божију љубав према нама. Уистину нас љуби Онај, Који је већ одавно спреман да нам подари доброчинство. Тако нам је Бог пре векова предодредио спасење крстом, спасење које чини највећу премудрост. Рекао је за славу нашу јер нас је Он учинио причасницима славе. За слугу представља славу да заједно са Господарем буде учесник у скривеној тајни.
8. Коју нико од кнезова овога века није познао.
Кнезовима овде назива Ирода и Пилата. Уосталом, нећемо погрешити ни ако под кнезовима будемо подразумевали првосвештенике и књижевнике. Речи: овога века изражавају, као што је претходно речено, њихову привремену власт.
Јер да су је познали, не би Господа славе разапели.
Као што је већ речено, да су познали премудрост и тајне божанствене икономије (домостроја), односно тајну Ваплоћења Божијег, тајну Крста, тајну призива и усвајања незнабожаца, тајну препорођења, усиновљења и наслеђивања Царства Небеског, једном речју - све тајне које је Дух Свети открио апостолима. Исто тако, да су и првосвештеници знали да ће њихов град бити покорен[1] и да ће они сами бити одведени у ропство, не би разапели Христа. Христа је овде назвао Господом славе. Како су крст сматрали нечим срамним (неславним), показује да Христ посредством крста ни најмање није изгубио Своју славу. Напротив, Он се још више прославио, јер је кроз крст пројавио Своје човекољубље. Дакле, ако нису знали, да ли би им требало отпустити (опростити) овај грех? Наравно, да су се они после тога покајали и преобратили, грех би им био отпуштен (опроштен), као што је отпуштен Павлу и многима од Јевреја.
9. Него као што је написано.
Недостају речи: "тако се и догодило." Апостол на многим местима изоставља речи које се подразумевају.
Што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе.
Шта је Бог приуготовио онима, који Га љубе? Познање Христа и спасење Ваплоћењем. То нити је људско око видело, нити је ухо чуло, нити је дошло у људско срце. Пророци нису гледали људским очима, нити су слушали људским ушима, нити су људским умом разумевали откровења о Христу (в. Иса. 64; 4), него је код њих све било божанствено. Речено је: Господ ми даде ухо, наравно, духовно, и остало, томе слично. А ко су они, што љубе Бога? Верујући. Осим тога, где је написана та изрека? Можда је она уистину и била написана тим речима. Сада, међутим, та књига не постоји. Најзад, можда је премудри Павле том изреком пренео следећи стих: Јер ће видети што им није казивано и разумеће што нису слушали (Иса. 52; 15).
10. А нама Бог откри Духом Својим.
Неко би могао да упита: ако није долазило у људско срце, како сте онда ви дознали за то? Одговара: Бог нам је открио Духом а не људском мудрошћу, јер она није била тога достојна, нити је могла да види тајне Божије.
Јер Дух све испитује, и дубине Божије. 11. Јер ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега.
Таква је, каже, била та тајна, и била је толико скривена да ни од кога не бисмо могли да је дознамо, да нас није научио Дух, Који познаје и дубине Божије.
Реч испитује не указује на незнање, него на савршено знање, слично као што је и о Оцу речено: Ти испитујеш срца (Пс. 7; 10), уместо: познајеш дубину срца. Може се разумети и овако: каже се да Дух испитује тајне Божије, у том смислу што се он наслађује њиховим созерцањем. Савршено знање Духа показује се и у речима које следе: као што човечији дух зна шта је у човеку, тако, каже, и Дух Божији зна шта припада Богу. Између осталог, отуда дознајемо да Дух није друге суштине у односу на Оца, слично као што ни дух човечији није другачији у односу на човека.
12. А ми не примисмо духа овога света, него Духа који је од Бога.
Духом овога света назвао је људску мудрост. Ми нисмо примили ту мудрост, да не би нашу проповед учинила празном и бескорисном. Напротив, наш учитељ је био Дух од Бога, односно, суштаство једносуштно Богу које исходи из Његове суштине.
Да знамо што нам је даровано од Бога.
Дух је, каже, светлост, и ми смо ту светлост примили да би, просветливши се њом, дознали оно што је до сада било скривено. А шта је то? Оно, што нам је даровано од Бога, тј. све што се односи на икономију (домострој) Христову, односно: како је Он умро за нас, како нас је учинио чедима Божијим, како је у Себи[2] и нас поставио с десне стране Оца. Према томе, они, који немају Духа, не знају ове тајне.
13. Што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светога.
Ми, каже, имамо више мудрости у односу на јелинске мудраце услед тога што су њих поучавали људи, а ми говоримо онако, како нам саветује Дух Свети.
Духовно духовним доказујући.
Односно, ако се појаве нека духовна питања, ми расуђујемо о њима, тј. разрешавамо их другим духовним учењима или предањима,
Тако је, на пример духовно питање: да ли је Христос васкрсао? Ми о њему расуђујемо и разрешавамо га на основу другог духовног питања, односно на основу повести о Јони.[3] На сличан начин појављује се и питање: како је Дјева могла да роди? Оно се разрешава неплодношћу Саре, Ревеке и Јелисавете, које нису зачеле по природним законима, пошто зачеће зависи од снаге материце. Исто тако, разрешавамо га и тиме, што је Ева без семена потекла од Адамових ребара, исто као и другим примерима о којима расуђујемо у вези с појавом човека у свету. Уосталом, речи духовно духовним доказујући можеш разумети и овако: о духовним питањима расуђуј и разрешавај их само са духовним људима, јер једино они могу да их разумеју. Због тога је додао оно што следи:
14. А душевни (у српском преводу: телесни) човек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост.
Душевни човек је онај, који се у свему ослања на своја размишљања (помисли) и не сматра да му је потребна вишња помоћ. То је онај, који ништа неће да прихвати вером и сматра да је лудост све, што се не може доказати. Онога, дакле, који мисли да се све догађа према природном редоследу и не допушта ништа натприродно, апостол назива душевним, односно природним, јер се његова душа бави једино икономијом (домостројем, устројством) природе. И као што телесне очи, иако саме по себи прекрасне и веома корисне, ништа не могу да виде ако нема светлости, тако ни душа, која је постала способна за примање Светога Духа, без Њега не може да созерцава божанствено.
И не може да разуме, јер се то испитује духовно.
Не разуме зато, што те ствари захтевају веру и не могу се појмити разумом. То значе речи: то се испитује духовно, тј. то има доказе у вери и Духу.
15. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује..
Духовни, каже, зна све: зна, да је све садашње привремено а да је будуће постојано; зна да ће он задобити спасење, а да ће неверујући бити кажњени. Зато их и разобличује, а њега самог нико не испитује, тј. не могу да га разобличују. Исто тако, онај који види, види и своје и оно што припада онима што не виде, док слепи не види ни своје, ни оно што припада њему (тј. оном који види).
16. Јер ко познаде ум Господњи, да би Га поучио?
Духовни ум назива умом Господњим. Реч судити употребио је уместо исправити. Пошто је рекао: духовног нико не испитује сада доказује да је то исправно.
Јер ко познаде ум Господњи тако, да би се одлучио да му суди, тј. да га исправља. Ако, дакле, нико не може да позна ум Господњи, а такав је ум духовног човека, онда утолико пре не може да га поучава и исправља.
А ми имамо ум Христов.
Немој се чудити, каже, што сам духовног човека и његов ум назвао умом Господњим. Сви ми имамо ум Христов, јер нам је све што знамо открио Христос. Све што разумемо о божанственим стварима, дато нам је од Христа. Другим речима, знање какво имамо о духовним стварима вере, имамо од Христа, тако да уистину нико не може да нам суди.
Неки су, уосталом, умом Христовим називали Оца, а неки Светога Духа.
----------------------------------------------
НАПОМЕНА:
1. Јерусалим
2. У Својој људској природи.
3. Старозаветни пророк, чија књига чини једну од 12 књига тзв. "малих пророка", иако се, у строгом смислу те речи, не може сврстати у пророчке књиге. Због непокорности Богу, који му је заповедио да Ниневљанима проповеда о покајању, Јону је прогутао кит и он је у утроби ове животиње провео три дана (као и Христос у гробу). Јонин излазак из утробе кита тумачи се као праобраз Васкрсења Христовог, јер и Сам Господ каже: Као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човечији бити у утроби земље три дана и три ноћи (Мт. 12; 40).
ТРЕЋА ГЛАВА
1, И ја, браћо, не могох вам говорити као духовнима, него као телеснима...
Претходно је рушио гордост Коринћана због спољашње мудрости. Међутим, да они не би рекли: "ми се не гордимо том, него духовном мудрошћу", сада показује да ни у нашој мудрости нису достигли савршенство и да још припадају несавршенима, па каже да они још ништа нису чули о савршенијим стварима. Добро је рекао: нисам могао, како не би рекли да им о савршенијем није говорио услед зависти. Нисам могао да говорим с вама као са савршенима, јер се ви још бавите телесним. Како су, међутим, као телесни, творили знакове? Уистину, они су били онакви, као што је у почетку речено. Могуће је, међутим, и да неко твори знакове (знамења) и да остане телесан, слично оним људима који су именом Христовим изгонили демоне. Знакови често бивају ради користи других, и често се савршавају и кроз недостојне.
Као малој деци у Христу. 2. Млеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете, 3. Пошто сте још телесни.
У тајнама Христовим, каже, ви сте још увек мала деца и зато сам вас и напојио млеком, тј. најједноставнијим учењем, и нисам вам ни нудио чврсту храну, тј. савршеније учење, јер још увек нисте били у стању да га примите. Да би срушио њихову гордост, додаје: Ни сад још не можете, јер још размишљате о телесном. Видиш ли да они нису у стању да такво учење приме зато, што неће да буду духовни, него остају телесни?
Јер сведок је међу вама завист (љубомора), и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?
Све што је претходно рекао, говорио је старешинама, који су се гордили својом мудрошћу и племенитошћу рода, а сада се обраћа потчињенима и каже: с правом вас називам телеснима, јер међу вама постоји завист, неслога и раздори. Он је могао да их оптужи и за блуд и за многе друге пороке, али како су се међу њима посебно појачали раздори, неслоге и свађе, њих и помиње. Важно је да се примети да он завист (љубомору) увек повезује са свађама. То је због тога, што из зависти происходи свађа, а из свађе неслога. Међутим, ако све те недоличности постоје међу вама, зар се не владате по човечијем, тј. зар не помишљате на људско и земаљско?
4. Јер кад неко Говори: Ја сам Павлов, а други ја сам Аполов (Аполосов), зар нисте телесни!
Именима Павла и Аполоса означава оне, који су били знаменити људи и учитељи међу Коринћанима.
5. Ко је дакле Павле, и ко Аполос, до служитељи кроз које поверовасте...
Поставивши једно поред другог своје и Аполосово име, тачно достиже свој циљ. Он расуђује овако: ако смо ми ништа, шта тек да кажемо о вашим учитељима? Ми смо, каже, служитељи, а не сам корен и извор добара, јер је тај Извор Христос. Због тога не би требало да се преузносимо, јер смо вам ми пренели добра, која смо добили од Бога, и све припада Њему, Дароватељу добара. Није рекао: "ми смо благовесници", него: ми смо служитељи. Рекао је то зато, што благовештење обухвата само учење, док служење обухвата и дела.
И то како Господ свакоме даде.
Ни то, каже, мало служење, немамо од себе самих, него смо га добили од Господа, сваки према својој мери (досл. сваки према другачијој мери).
6. Ја посадих, Аполос зали а Бог учини да узрасте.
Ја сам, каже, најпре засејао проповед. Својим непрестаним поучавањем, Аполос није допустио семену да се осуши од жеге искушења лукавога, али је Бог учинио да (семе) израсте.
7. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залива, него Бог који чини да расте.
Погледај како, унижавајући себе и Аполоса, чини подношљивим унижење мудрих и богатих коринтских старешина, поучавајући да Њему (Богу) припадају сва дарована добра.
8. А онај који сади и онај који залива једно су...
Они ништа не могу да учине без Божије помоћи, и они су у том смислу једно. Како то да се ви преузносите један пред другим, кад сте једно?
И сваки ће примити своју плату према своме труду.
Лако се могло догодити да се забрину они који су се у делима вере потрудили више од осталих, кад чују да су сви једно. Због тога одмах објашњава своје речи и каже да су сви једно према својој немоћи да било шта учине без помоћи Бога, Који чини да узрасте. Што се тиче плате, сваки ће добити награду према свом труду. Није рекао: "према свом делу", него: према свом труду. Чак и ако није савршио дела, трудио се.
9. Јер ми смо сарадници Божији.
Ми, учитељи, јесмо сарадници (сатрудници) Божији, који Богу садејствујемо у спасавању људи, и нисмо виновници (узрочници) спасења. Зато нас не треба нити презирати, јер смо сарадници Божији, нити се пак треба гордити нама, јер је све Божије.
А ви сте Божија њива, Божија грађевина.
Рекавши претходно: ја сам засадио, наставља поређење, и назива их њивом. Ако сте пак њива и грађевина, онда сте дужни и да се називате именом Господара, а не именима земљоделца или градитеља. Као њива, дужни сте да будете ограђени зидом једномислија; као грађевина, дужни сте да међусобно будете у јединству, а не подељени.
10. По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ...
Не назива себе мудрим неимарем због преузношења, него желећи да покаже да је неимару својствено да полаже такве темеље, односно Христа. Да то уистину није рекао због преузношења, види се из речи: По благодати Божијој која ми је дата, тј. мудрост није моје дело, него благодатни дар Божији.
А други зида на њему; али сваки нека гледа како зида.
Претходно је с њима говорио о јединству, а сада говори о начину живота, називајући грађењем (зидањем) дела сваког човека.
11. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећега, који је Исус Христос.
Не може, док постоји мудри неимар. Ако пак неко није мудар градитељ, он може да положи и другачије темеље, одакле и потичу јереси. Ви, Коринћани, имате један темељ, а то је Христос. Због тога сте дужни да на том темељу подижете не оно што исходи од расправа и зависти, него врлинска дела.
12. Ако ли ко зида на овом темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сено, сламу, 13. Свачије ће дело изаћи на видело...
Од оног доба, кад смо добили темељ вере, сваки од нас гради на њему. Неки граде добра дела, која су различита, неки више а неки мање. На пример, девственост је као злато, частан брак је као сребро, а некористољубље као драго камење. Милостиња поред богатства је већ мање вредна. Неки пак зидају рђава дела, која такође имају различите степене. Она дела, која лакше могу сагорети, називају се сеном и сламом, а то су нечистота, идолослужење, користољубље. Она пак, која не сагоревају тако лако, називају се дрвима, а то су пијанство, смех, и њима слични пороци. Неки, уосталом, разумеју и супротно, тако да прве пороке називају дрвима, а друге сеном и сламом.
Јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дело огњем испитати какво је.
Даном назива дан Суда. У огњу ће се, каже, открити, тј. показаће се каква су дела сама по себи, да ли је то злато или нешто противно.
14. Ако остане чије дело што је назидао, примиће плату. 15. Ако чије дело изгори, биће оштећен.
Ако имаш злато или сребро, твоје дело ће се сачувати, и ти ћеш бити награђен. Ако пак имаш сено или томе слично, твоје дело неће издржати силу огња (то значи израз: изгорети), него ће се показати да је оно рђаво. Ако би неко прошао кроз реку у златној одећи, из ње би изашао још блиставији; међутим, ако би неки други прошао кроз ту исту реку са сеном, не само да не би добио никакву корист, него би и пропао. Тако ће бити и са делима. Према томе, вера без добрих дела не доноси корист. Овде је темељ Христос; међутим, дела која се не савршавају по закону Христовом бивају осуђена на спаљивање.
15. А сам ће се спасти, но тако, као кроз огањ.
Он сам неће пропасти као његова дела, неће прећи у ништавило него ће се спасти, тј. остаће цео да би горео у огњу. И код нас се за оно дрво, које не изгори лако и не претвори се у пепео, обично каже да у ватри остаје цело, јер је за његово сагоревање потребно много времена. Дакле, грешник ће бити на губитку због тога, што се трудио на оним делима због којих ће пропасти, и што је све своје напоре употребио на то да изгуби биће (постојање) и да не постоји (јер је свако зло нешто непостојеће - небиће), слично као кад би неко по високој цени купио себи леш уместо живог тела. Међутим, он сам, тј грешник, спасава се, тј. остаје цео ради вечних мука.
16. Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама!
Обраћа се онима, што су сагрешили. Погледај како их успешно наводи да се застиде. Другим речима, благодаћу која нам је дата, односно Светим Духом, постиђује грешника иако не истиче сасвим јасно његов лик, него говори уопштено. Међутим, ако смо ми храм Божији због тога, што Дух живи у нама, следи да је Дух Бог.
17. Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог.
Односно, погубиће га. Тим речима се не изражава проклетство, него предсказање о будућности.
Јер је храм Божији свет, а то сте ви.
Према томе, блудник не може да буде свет, јер је он престао да буде храм Божији, протеравши Духа Који га освештава. Ко чини тај храм? Ви, ако останете чисти.
18. Нико нека се не вара...
Мислећи да се то догађа другачије, него што сам ја рекао.
Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар.
Пошто се благо обратио грешнику, опет се окреће онима, који су се гордили спољашњом мудрошћу. Ко, каже, мисли да буде мудар, нека буде луд, тј. нека одбаци спољашњу мудрост, да би задобио мудрост божанствену. И као што је сиромаштво по Богу богатство, а осрамоћеност - слава, тако је и безумље (лудост) по Богу мудрост. Погледај: он није рекао: "нека одбаци мудрост", него, што је далеко више, нека буде луд, тј. нека ништа не мудрује сам од себе, нека не верује сопственим доказима, него нека следи Бога као што стадо следи свог пастира, и нека верује свему божанственом.
19. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом.
Зато што она (мудрост овога света) не само да не помаже задобијању истинске мудрости, него напротив, још више нас спречава у томе. Имајући високо мишљење о себи, она одбацује божанствено учење и на тај начин оне, који је поседују, оставља у свагдашњем незнању. Бог их зато и хвата као безумне.
Јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству.
Наводи сведочење о томе, на који је начин људска мудрост лудост пред Богом и каже да Бог хвата мудре као безумне (луде), односно, покорава их њиховим сопственим оружјем. И поред свег свог лукавства и мудрости, они се разобличују у глупости и безумљу. На пример: неки су мислили да им Бог није потребан и да све могу да постигну сами. Међутим, Бог им је на делу показао да им снага и вештина речи нису донели ни најмању корист, и да су они, више него други, имали потребу за Богом - они, који су мислили да ће проћи без икакве помоћи. Дакле, и поред све своје вештине, поред које су себе сматрали за свезнајуће, показали су се као потпуне незналице, будући у неопходним стварима необразованији од рибара и кожара.
20. И опет: Господ зна помисли мудрих да су ништавне.
Ако Господ зна да су помисли људске ништавне зато, што у њима нема ничега неопходног и спасоносног, како онда ви, Коринћани, потхрањујете мисли које се противе Богу, и бавите се њима као кориснима?
21. Зато нека се нико не поноси људима, јер све је ваше: 22. Био Павле, или Аполос, или Кифа.
Чини се као да то говори потчињенима, али он заправо руши старешине, наговештавајући да они никако не би требало да се преузносе спољашњом мудрошћу, јер је она безумље, као ни духовним даровима, јер они припадају Богу и дају се ради користи потчињених.
То значе речи: јер је све ваше, тј. зашто се горде ваши учитељи? Зашто их ви надимате и преузносите? Они немају ништа, што би било њихово сопствено, јер им је све што имају дато ради ваше користи, и требало би да вам буду захвални. Међутим, опет је поменуо себе и Петра. Учинио је то стога, да његове речи не би биле исувише тешке и да би им напоменуо: ако смо и ми дарове добили због вас, и ако смо ради вас постављени за учитеље, онда утолико пре ваши садашњи учитељи не би требало да се горде даровима као сопственим иметком, јер је то туђе добро.
Или свет, или живот, или смрт, или садашње.
И живот учитеља је, каже, за вас, зато да бисте ви учили код њих и задобили корист; и смрт је њихова због вас, јер се они ради вашег спасења излажу опасностима. Или другачије: и Адамова смрт је ради вас, да бисте ви постали целомудрени; и Христова смрт је за вас, да бисте се ви спасли. Краће речено, васцели свет је због вас, да бисте кроз њега усходили ка Творцу и његовом пропадљивошћу научили да чезнете за непропадљивим благом. За вас је и садашње, тј. она добра (блага) која Бог још овде дарује верујућима. За вас је, најзад, приуготовљено и будуће.
23. А ви сте Христови, а Христос је Божији.
Христос није у оном смислу Божији, у којем смо ми Христови. Ми смо Христови као Његово дело и творевина, а Христос је Божији и као превечни Син и као Онај, Који за свог узрочника има Оца. На тај начин, иако је израз један, значење је различито. Наиме, наше није све у оном смислу, у којем смо ми Христови; ми смо Христове слуге и Његова творевина, а све што постоји није ништа друго до оно што нам служи, али није наша творевина. Због тога рђаво поступате ако се делите према људима, будући да ви припадате Христу.
ЧЕТВРТА ГЛАВА
1. Тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих.
Ми, учитељи, нисмо ништа друго до слуге. Зашто се ви, напустивши Господара, називате именима слугу? Назвавши апостоле и учитеље Христове управитељима (тачније домостројитељима, икономима) тајни Божијих, показао је да не могу сви, без разлике, предавати учење, него онај, тада и тако, ономе, онда и онако, како је потребно. Оно што је тајна не би требало свима откривати, јер тако не поступа разборит управитељ (иконом).
2. А од управитеља се, дакле, тражи да се сваки нађе веран.
Односно, захтева се да управитељ (иконом) не присвоји оно што припада господару и да ничим не располаже као господар, него да свим располаже као туђом, господарском имовином; оно, што припада господару не назива својим него, напротив, и оно што је његово сматра господаревим.
3. А ја најмање марим што ме судите ви или човечији дан.
Коринћани су страдали од следеће болести. Они, који су се због учитеља међусобно поделили, поставили су се као судије, па су исмевали и одбацивали побожне људе због њихове неукости. Напротив, порочне људе су прихватали због њихове красноречивости, брзоплето износећи следеће приговоре: тај и тај је бољи од тога и тога, овај је нижи од овога, онај превазилази онога а овај пак овога. Кад је Павле рекао да се од управитеља (иконома) захтева да се сваки нађе веран, чинило се да је тиме дао повода да суде о животу свакога од њих, због чега би дошло до још већих несугласица. Желећи да предупреди ово зло и да Коринћане уздржи од суда, каже: а ја најмање марим. Тиме као да каже: сматрам својом срамотом да подлежем вашем суду. Да их не би увредио и показао да их презире, додаје: или како ми суди човечији дан. Нека, уосталом, нико не оптужи Павла за неразборитост, јер он то говори о самоме себи (њему нико није судио): да не би судили другима, он то прихвата на себе и тиме извршава оно што је неопходно.
А ни сам себи не судим, 4. Јер не осећам ништа на својој савести, али зато нисам оправдан. А онај који ме суди јесте Господ.
Немојте мислити, каже, да ја ваш суд одбацујем због презира према вама или према свима осталима. И ја самога себе сматрам неспособним за такво испитивање. Не знам ни за један свој грех, јер нисам у стању да судим истинито и поуздано.
Тиме, међутим, нисам оправдан, односно, ја нисам чист од греха и могуће је да сам у нечему сагрешио а да ни сам не знам за то. Једино Господ може да суди истинито и непогрешиво. Закључи одатле колико је поуздан будући Суд.
5. Зато не судите ништа пре времена, док не дође Господ.
Видиш ли да Павле, забрањујући Коринћанима да суде о другима, не иступа у своје име? Он свагда преноси на себе оно, што се тиче других, и у свом лику поучава ономе, чему намерава да их поучи.
Који ће и осветлити што је скривено у тами и објавити намере срца.
Сада су, каже, рђава дела сакривена (њих подразумева под изразом скривено у тами), и безбожан и развратан човек често изгледа као врлински. Тада ће, међутим, Бог све открити, показаће се и саме намере срца. Неко, на пример, преузноси овде другога похвалама, и то је добро дело. Међутим, могуће је, да је његова намера рђава, јер га, можда, не хвали с добрим циљем. Други, напротив, овде некога разобличује, али не с намером да га исправи, него намеравајући да покаже слабости ближњег. Тада ће пак бити откривене све сличне намере срца.
И тада ће бити свакоме похвала од Бога.
Требало је да каже: "или казна, или похвала", али је апостол обратио њихову пажњу на бољу страну.
6. А ово, браћо моја, примених на себе и Апола (Аполоса) ради вас, да се од нас научите не мудровати више од онога што је написано...
А ово... тј. оно што је претходно речено о раздорима, и оно што је затим уследило. Ја сам то, каже, применио на себе и на Аполоса, да бисте ви од нас научили да не мудрујете више од онога, што је написано. А Писмо нас учи да се не преузносимо, говорећи: Који хоће да буде први нека буде последњи (Мк. 9; 35) и Који се уздиже, понизиће се (Мт. 23; 12). У њему има и много других, сличних поука. О томе, да не судимо другима, каже се овако: Не судите, да вам се не суди (Мт. 7; 1).
Да се не би ради некога надимали један на другога.
То говори народу, уносећи различитост и у поуку и управљајући слово понекад ученицима, а понекад учитељима и старешинама, као што и сада поступа. Наиме, Коринћани су се један пред другим гордили својим учитељима, односно, ученик једног учитеља преузносио се пред учеником другог, јер је свог учитеља претпостављао другоме. Добро је такво учење назвао надимањем, изједначујући га с израслином или отоком (тумором) и упоредивши га са телом, надувеним од рђавих сокова или од ваздуха.
7. Јер ко те истиче? Шта имаш, што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?
Опет управља слово ка учитељима и каже: ко те истиче, и ко те сматра достојним похвале? Човек? Међутим, човечије расуђивање је варљиво. Нека и имаш нешто, што је достојно похвале; то, међутим, не припада теби, него ономе који ти је то дао. Ти си то добио, и ниси сам савршио. Ако си пак добио, зашто се гордиш као да ниси добио и као да си постигао сопственим трудом? Онај, који је добио, не сме се преузносити оним што је добио, јер је то туђе.
8. Већ сте се наситили; већ се обогатисте...
Речи испуњене негодовањем. Ви сте, каже, врло брзо све задобили! Ништа вам није потребно! Већ сте се наситили, за кратко време сте достигли савршенство и задобили све богатство, познање и дарове! Савршенство се достиже тек у будућем веку а ви га, рекло би се, имате већ сада! У суштини, ваше славољубље показује да сте се ви тобоже уздигли до самог врха савршенства. Овим речима показује да су они несавршени, чим се понашају на такав начин.
Без нас се зацаристе.
И то говори у истом расположењу духа, показујући њихову несавесност и као да каже: удостојивши се таквих дарова, ви не допуштате да ми, који смо се трудили због вашег добра, постанемо учесници у њима.
О, да се заиста зацаристе, да се и ми с вама зацаримо!
О, кад бисте се ви, каже, заиста зацарили, тј. кад бисте уистину достигли савршенство! Да ове речи не би изгледале као изругивање, додаје: да се и ми с вама зацаримо, тј. да и ми с вама добијемо иста добра: ваша слава је и моја, пошто сваки учитељ прижељкује савршенство својих ученика.
9. Јер мислим да Бог нас апостоле показа последње, као на смрт осуђене.
Речи какве су својствене ожалошћеном човеку или, боље речено, оном који жели да наведе друге да се застиде. Као што, каже, видим из ваших поступака, само је нама, апостолима, Бог поверио да будемо последњи од свих и осуђени на смрт, тј. спремни за смрт. У ствари, из тога, што сте се ви зацарили, могу да закључим да је нама одређено да будемо последњи и као осуђени, ми, апостоли, тј. они, који су толико страдања поднели Христа ради.
Јер постасмо призор и анђелима и људима.
Ми нисмо изложени страдањима само у неком углу, него по свим крајевима земаљским. Будући да наши поступци нису неважни, на нас не мотре само људи, него и ангели. Наиме, наши подвизи су толико велики, да су достојни и ангелског посматрања (досл. созерцања), јер се ми не боримо само с људима, него и са силама злих анђела.
10. Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу.
Опет говори да би их постидео. Док су апостоле тукли и презирали Христа ради, Коринћани су били поштовани и сматрали су их мудрима, и још су се хвалили да је све то у Христу. Због тога каже: како је могуће, да се такве супротности појаве међу људима, који размишљају на исти начин? То није могуће. Мора се допустити да или наш или ваш начин размишљања није у Христу. Међутим, недостојно је апостола Христових да њихов начин размишљања није у Христу. Према томе, ви сте у заблуди.
Ми слаби а ви јаки; ви славни а ми презрени.
Другим речима, нас прогоне, а ви се наслађујете сигурношћу (слабошћу свагда назива искушења). И опет, ви сте племенити и славни, а ми смо презрени. Све то говори услед великог негодовања. Смисао је следећи: како је могуће да ми страдамо, а да се ви наслађујете сигурношћу и да сретно живите? Очигледно је, дакле, да ви нисте у добром стању. Напротив, ваше садашње понашање је безбожно и недостојно апостола, отуда следи, да не би требало да се гордите тиме.
11. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу...
Што, каже, да помињем оно пређашње? Погледај како је сада - на то како се ви утапате у насладама, а ми - сасвим супротно.
И ударце.
Односно, нас бију. Ово говори против надмених.
И потуцамо се.
Нас прогоне, а ми бежимо. То говори против богатих.
И трудимо се, радећи својим рукама.
Тиме постиђује оне, који су се дрзнули да проповедају ради стицања користи.
Кад нас грде, благосиљамо, кад нас прогоне, трпимо. 13. Кад хуле на нас, молимо.
Најзад, каже, што је најважније, ми у таквим недаћама не сматрамо себе несрећнима. А одакле се то види? Одатле што онима, који нас вређају, узвраћамо супротним. Ми благосиљамо оне који нас грде а оне, који нам наносе теже увреде (то значи хулити, јер је то најтежа увреда), молимо, тј. узвраћамо им благим и кротким речима (то значи мољење, тј. блага и кротка реч). Због таквог понашања, хришћане сматрају безумнима!
Постасмо као сметлиште света, свима смеће до данас.
Шта је смеће? Све, што се чисти или брише као непотребно, Ако, на пример, неко сунђером чисти нешто прљаво, он каже да је то смеће. Смеће је, дакле, оно што се уклања с неког предмета. Апостол, дакле, каже: достојни смо да нас одбаце и да нас сматрају за смеће, не само ви, него читав свет и сви људи, и то не у неко време, него све до сада. Запази какав хришћанин мора да буде, запази, да он мора да се бори (да се подвизава) све до самог краја.
14. Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју милу децу.
Не говорим вам ово, каже, зато, да бих вас постидео, нити са злим и рђавим намерама, него вас поучавам као своју милу децу. Не само као децу него као милу децу. Опростите ми ако сам рекао и нешто увредљиво: и то је од љубави. Није рекао:" да вас прекорим", него: да вас поучим. А ко не би могао да поднесе очинску поуку?
15. Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца.
Шта то значи, рећи ћете ви, зар нас други не љубе? Љубе, али не онако као ја: они су учитељи, а ја сам отац. Иако деца имају једног оца а много учитеља, њихова наклоност према деци неупоредиво је мања у поређењу с љубављу оног једног, тј. оца. Запази да је, између осталог, речи: у Христу везао за учитеље, да их не би сасвим омаловажио. Уосталом, иако је њима (учитељима) приписивао оно што је теже (јер је таква дужност учитеља), превасходство љубави оставио је за себе.
Јер вас у Христу Исусу ја родих еванђељем (благовештењем).
Објашњавајући на који им је начин он отац, каже: уз садејство Христовога вас родих еванђељем (благовештењем), односно, не приписујем себи то дело, као многи међу вама, него Христу. Није рекао: "ја сам вас научио", него: ја вас родих. Указујући на природу, показује им своју љубав према њима, као и то, да су они његови најближи ученици, и ту мисао изражава у читавој овој посланици.
16. Молим вас, дакле, угледајте се на мене.
Угледајте се, каже, у свему на мене: не преузносите се нити мудрошћу, нити богатством, и не будите непријатељи својој браћи, него и мудрост и богатство показујте у љубави према Христу и браћи. Запази доброту срца: он моли, а не заповеда. Давати самога себе као узор за угледање јесте знак велике одважности.
17. Зато вам послах Тимотеја, који ми је чедо љубљено и верно у Господу.
Зато, што се о вама бринем као о деци, послао сам вам Тимотеја. Желео сам да сам дођем и да васпоставим мир међу вама. Међутим, како то нисам могао да испуним, послао сам њега, моје љубљено чедо. Рекао је то зато, да би показао колико их љуби, кад је одлучио да се због њих растане с Тимотејем и да им, истовремено, напомене да поштују Тимотеја.
Верно (чедо) у Господу, тј. не у житејским (= светским) делима, него у делима вере Христове. Због тога ће и у ономе, што се буде тицало вас, верно служити.
Он ће вас подсетити на путеве моје који су у Исусу Христу, као што свуда у свакој цркви учим.
Није рекао: он ће вас научити, да се не би увредили (јер је Тимотеј био млад), него: он ће вас подсетити да оно, што сте раније знали, обновите у свом сећању. Путевима назива одлуке, правила, обичаје, и божанствене законе, који су сједињени с проповедима. Да вас подсети како се ја понашам, односно, да се не гордим, и да не уводим раздоре и свађе.
У Христу, тј. у тим путевима нема ничега човечијег, него је све у Христу, или се савршава уз помоћ Христову. Тимотеј ће вам рећи и то, како поучавам у свакој цркви. Ја вам нисам рекао ништа ново него, напротив, свима предајем једно исто. Стидите се, што сте се само ви у Цркви удаљили од мојих путева.
18. Неки се надуше као да ја нећу доћи вама.
Пошто је рекао: послао сам вам Тимотеја, жели да их спречи да услед тога постану још немарнији и каже: иако сада не долазим, моје одсуство је некима дало повода да се погорде. Управо из тог разлога ја ћу доћи касније. Показује незрелост њихових размишљања, јер је само деци својствено да стварају пометњу кад учитељ није међу њима. Ко су ти, који су се погордили? Саучесници прељубника, који је био и мудар и богат. Они су се гордили, као да их Павле неће разобличити.
19. Али ја ћу вам доћи ускоро, ако Господ хоће.
Тим речима руши горде и подстиче их на трезвеност (будност, трезвеноумље). Добро је додао: ако Господ хоће, јер се све дешава према Његовом одобрењу.
И нећу гледати на реч оних надмених, него на силу, 20. Јер Царство Божије није у речи, него у сили.
Уздајући се у красноречивост, Коринћани су презирали Павла као неуког човека. Он због тога каже: "Нећу гледати на вашу красноречивост, јер она није неопходна, него ћу гледати на силу, која се пројављује у знаковима. Царство Божије није проповедано и утврђено китњастим речима, него знаковима који су савршавани силом Светога Духа.
21. Шта хоћете? Да дођем вама с прутом, или са љубављу и духом кроткости?
Прутом назива казну. Он, дакле, каже: од вас зависи да ли ћу код вас доћи с једним или с другим. Ако останете немарни, ја ћу доћи и казнићу вас као Елиму (в. Дела ап. 13; 8-11). Постоји у њему и дух строгости и кажњавања, али га он именује с боље стране, слично као што и за Бога каже да је благ и милостив а не да кажњава, иако је Њему и то својствено.
----------------------------------------------------------------------
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 1 део
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 2 део
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 3 део
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 4 део
#Теофлактохридски, #СветоПисмо, #АпостолПавле, #посланицакоринћанима, #Teofilaktohridski, #SvetoPismo, #ApostolPavle, #poslanicakorincanima
Нема коментара:
Постави коментар